Majmun i čovek: Razlike tako male, a tako velike

14:31

Brojna istraživanja sprovedena sa majmunima pokazuju zapanjujuću sličnost između ovih životinja i čoveka. Neki od nedavnih eksperimenata potvrđuju da su razlike ipak nepremostive. Ipak, čovek očigledno ima još šta da nauči o svojim dalekim rođacima


Nznatne genetske razlike čoveka i majmuna objašnjavaju zašto su ljudi i majmuni ponekad tako srodni, a opet tako različiti, objavili su japanski naučnici. Genetski, šimpanze su 98.5 odsto identične ljudima, ali razlike među ovim vrstama su toliko velike. Stručnjaci već godinama kako je to moguće.

- Genomske razlike između ljudi i šimpanzi su mnogo komplikovanije nego što se dosad mislilo - kaže Asao Fujiama, genetičar s naučnog centra u Jokohami. Fujiama je uporedio hromozom 22 kod šimpanze s njegovim ljudskim pandanom, hromozomom 21 i potražio razlike koje bi mogle razdvojiti ljudsku od majmunske sekvence.

Fujiama je otkrio da samo 1,44 odsto DNA drugačije na nivou pojedinih slova genetskog koda. Zaključio je, stoga, da su za razlike među vrstama, od samih genskih kodova, značajnije promene na još nižim nivoima, tačnije među proteinskim lancima koje genski kodovi produkuju.

Jedno drugo, sasvim neobično istraživanje, potvrdilo je da su ljudi i majmuni daleki rođaci sa sasvim različitim navikama. Sproveli su ga studenti univerziteta u Plumoutu, podstaknuti teoretskom pretpostavkom o beskonačnom broju majmuna koji sede beskonačno dugo za pisaćim mašinama sa namerom da napišu Šekspirovog „Kralja Liara".

Ova „teorija” je, zapravo, profesorska caka koja se često koristi kako bi studenti lakše shvatili koncept matematičke verovatnosti. Profesori koriste primer beskonačno mnogo majmuna koji beskonačno dugo kucaju, svaki na svojoj pisaćoj mašini. U tom slučaju postoji matematička verovatnost da će jedan od majmuna napisati neko Šekspirovo delo.

U eksperimenti više medijsko-umetničkog negoli naučnog tipa, grupa profesora i studenata je odlučila da proveri tu teoretsku tvrdnju. U kavez s majmunima zoološkog vrta u gradiću Paingtonu stavili su jedan kompjuter s uključenim tekst procesorom i ostavili ga tamo mesec dana. Kao što se moglo i očekivati, makaki majmuni nisu napisali nijedno Šekspirovo delo, ali je eksperiment ipak otkrio nekoliko zanimljivih stvari.

Nakon mesec dana, rezultat je bio sledeći: kompjuter je bio delimično uništen, majmuni su ga koristili kao mesto za obavljanje male i velike nužde, ali su ipak uspeli da otkriju da udaranje po tastaturi ima efekt koji se vidi na monitoru.

Direktor institura za digitalnu umetnost i tehnologiju univerziteta u Plumouthu, koji je bio rukovodilac projekta, konstatovao je da eksperiment „nije propao", te kako su naučili „strašno mnogo" o ponašanju makaki majmuna.

Šest majmuna napisali su ukupno pet stranica teksta koji se većinom sastojao od slova „S". No, kako se eksperiment primicao kraju, makaki majmuni su sve više koristili i druga slova, prvenstveno „A", „J", „L" i „M". Ipak, nisu uspeli da napišu nešto što bi se i uz najluđu maštu moglo protumačiti kao kompletna reč.

Znaju za moljakanje

Međuutim, ima i eksperimenata koji pokazuju zavidnu sposobnost majmuna, kojom se izdižu iz sveta uslovnih refleksa. Tako je, na primer, nedavno sprovedeno istraživanje sa šimpanzama, koje su stavljene pred neobičan izbor: da li da svom saplemeniku daju ili ne daju višak hrane.

Pitanje zašto životinje daju hranu drugima vrlo je zamršeno. Ranije su teorije tvrdile da velikodušne životinje mogu kasnije imati koristi od slične ljubaznosti. Međutim, teorija o prestanku gnjavaže i moljakanja nudi jednostavnije objašnjenje, smatra DŽefrei Stevens, koji je sproveo istraživanje na univerzitetu u Minesoti. I onaj koji uporno traži, kao i darovalac imaju intereses: prvi dobija hranu, a drugi - mir.

Stevens je stavio šimpanze u kavez i dao im obrok voća. U susednom je kavezu bio gladan pripadnik iste vrste. Primati retko pružaju hranu kroz rešetke gladnom prijatelju u susednom kavezu. Međutim, ako je pregrada otvorena (što gladnoj životinji daje mogućnost da moli, krade ili se bori za hranu) doći će do njene podele.

- Baš kao kad roditelj kupuju detetu igračku samo da prestane dečje moljakanje - kaže Stevens, objašnjavajući da je to sebičan način prekidanja neprestane gnjavaže. Teorija o gnjavaži mogla bi objasniti mnoge primere ljudske „velikodušnosti", tvrdi Stevens.

U jednom drugom eksperimentu, cilj je bio da se dokaže kako majmuni ne podnose nepravdu, a za izvršeni nalog traže istu nagradu i ljute se kad se osećaju prevarenima. Eksperiment je pokazao da pojam pravednosti nije ograničen samo na ljude, objašnjava Sarah Brosnan sa Univerziteta Emori u Atlanti. Reč je verovatno o urođenoj sposobnosti koja se razvila u našim precima primatima, tvrdi naučnica.

Ona i Frans de Val naučili su deset majmuna iz reda kapucina (pet odraslih ženki, tri odrasla mužjaka i dva mlada majmuna) da žetone zamene za hranu. Obično su bili zadovoljni kad su za žeton dobili malo krastavca.

No, kad bi neki od njih primetio da je njegov sused umesto krastavca dobio slasnu bobicu grožđa, odmah bi se razbesneo. Neki kapucini su u takvoj situaciji odbijali da „plate", dok bi drugi to ipak učinili ali bi jasno pokazivali da ne žele da jedu krastavac. Životinje su reagovale još burnije ako je drugi majmun dobio grožđe „besplatno".

Naučnici vjeruju da će istraživanje odgovoriti na pitanje je li osjećaj za pravednost naučena ili stečena osobina, a istraživanja se nastavljaju i na šimpanzama jer eksperte zanima da li postoji i kod njih slična reakcija na nepravdu. Kapucini su dosta udaljeni od naše vrste, a reč je o vrsti malih majmuna poznatih po inteligenciji, naročito po sposobnosti korišćenja oruđa. Kapucini se mogu dresirati za pomaganje osobama koje boluju od tetraplegije.

Zvižduk umesto reči

Postoje sličnosti i u pogledu smislene upotrebe predmeta iz prirode, koje majmuni lako pretvaraju u oruđa, te proizvodnje komunikativnih znakova. Upotrebom lista sa stabla kao ubrusa ili zvižduka kao pozdrava orangutani dokazuju sposobnost stvaranja određenih načina ponašanja koje prenose na iduće naraštaje, a time i nanose udarac dosadašnjim razmišljanjima o kulturološkom razvoju čovekovih predaka.

Otkriće obrazaca ponašanja kod orangutana, kako navodi časopis „Sajens”, ukazuje da su prvi primati možda razvili nove načine ponašanja, kao što je korišćenje oruđa, čak pre 14 miliona, a ne pre šest miliona godina, kako se dosad smatralo.

- Ako su orangutani za to sposobni, to nam pokazuje da je razvoj kulture prilično drevan - objašnjava jedna od autorica studije Birute Galdikas iz Fondacije za proučavanje i zaštitu orangutana. Ona ističe da su se tokom evolucije orangutani izdvojili od ljudskih predaka i afričkih majmuna pre više miliona godina, a najnovije istraživanje pokazuje da su možda imali zajedničku kulturu pre trenutka izdvajanja.

Istraživanje je sprovedeno na šest različitih grupa orangutana s Bornea i Sumatre, od kojih je svaka razvila svoje načine ponašanja. Na primer, orangutani i na Borneu i na Sumatri šalju zviždeći poljubac udisanjem vazduha kroz stisnute usne, no samo je grupa s Bornea uvidela da se zvuk može modifikovati stavljanjem ruke pred usta. Dobijene zvukove ove životinje koriste za komunikaciju.

Samo je jedna od šest grupa izmislila poseban ritual, očito vezan za spavanje, koji se sastoji od stvaranja zvižduka izduvavanjem vazduha kroz stisnute usne. Jedna grupa orangutana na Sumatri koristi lišće za serviranje voća, dok se jedna od onih s Bornea upotrebljava lišće za brisanje lica mladunčadi.

Tek jedna posmatrana grupa orangutana znala je koristiti grančice za vađenje insekata iz rupa na deblu ili za odstranjivanje semenki iz plodova voća. Te metode su uobičajne kod šimpanzi, no orangutani sa Sumatre dodaju im svoj pečat držanjem grančica zubima, a ne rukama.

- Razvoj kulture ponašanja orangutana izraz je vrlo visokog spoznajnog nivoa - kaže Galdikas koja proučava divlje životinje već 30 godina. Po njenim rečima, orangutani su jednako inteligentni poput šimpanzi ili gorila, no imaju različitu vrstu mentaliteta i osobnosti, odnosno više promišljaju i lukaviji su.
Gordan Brkić

Pogledi
Ponašanje majmuna i u drugim situacijama pokazuje njihovu sličnost sa našom vrstom. Oni pogledom pokazuju slične društvene reflekse kao i ljudi. Naime, ako jedan od sagovornika okrene glavu, drugi će imati neodoljiv nadražaj da pogleda u istom smeru, podsećaju Robert Daner i Mičel Plat sa američkog Univerziteta Duke u Durhamu.
Kako bi potvrdili slično ponašanje kod majmuna, naučnici su makaki majmunima na ekranu prikazali pripadnike vrste koji gledaju levo ili desno. Praćenje pokreta očiju majmuna potvrdilo je da je njihova pažnja usmerena na istu stranu na koju gledaju životinje s ekrana.
Daner i Plat nameravaju da koristite te životinje za ispitivanja određenih bolesti, najviše autizma koji kod obolelih izaziva poremećaj normalnog kontakta pogledom.

 Sve ih manje
Mnoge vrste majmuna neprestano se smanjuju, a nekima preti potpun nestanak. Danas se orangutani, na primer, mogu pronaći samo na jugoistoku Azije. NJihovi su preci verovatno došli iz Afrike koja se smatra kontinentom s kojega potiču primati. Zbog smanjivanja njihova staništa, orangutanima preti izumiranje. U poslednjih 50 godina nestalo je 90 odsto njihove populacije i sada ih je ostalo između 15 i 20 hiljada.

Dnevnik, jul 2004.



You Might Also Like

0 коментара