Jedan od najunosnijih biznisa u tranzicionoj Srbiji jeste preprodaja grobnih mesta. Cene porodičnih grobnica, na primer, u nekim beogradskim grobljima premašuju cifru od 15.000 evra, a pojedinačna grobna mesta kokštaju od 1.000 evra na više. O tome kolikih je razmera ova pojava najbolje svedoči aktuelno izdanje jednog prestoničkog oglasnika, u kome je oglašena prodaja lokacija na grobljima, sve sa kontakt-telefonima. Prodaju pojedinci, ali i advokati-posrednici. Na prodaju je sve, čak i spomenici, a prodavci se uvek legitimišu „čistim papirima”.

Beščašću na ruku ide neumitna logika brojeva. Od 10 prestoničkih gobalja, samo četiri mogu biti proširena. Ona „elitna”, kao što su Novo groblje, Centralno ili Zemunsko, zvanično su zatvorena. Međutim, svi za svoje pokojnike žele što bolje grobno mesto, o čemu svedoči i podatak da je na Novom groblju, čija površina od 30 hektara čini svega 10 odsto gobljanskog prostora u Beogradu, sahranjeno čak 312.000 ili 60 procenata umrlih, dok je na svm ostalim grobljima ukopano oko 260.000 lica. Razlog tome je što oni koji imaju izbora (novca) ne žele da sahranjuju bližnje na periferiji.

Situacija je alarmantna i u mnogim drugim gradovima. Tako je, na primer, zrenjaninski biskup Laslo Hužvar početkom decembra pisao gradonačelniku Zrenjanina Goranu Kneževiću da se grobna mesta na Rimokatoličkom groblju prodaju bez crkvene dozvole, zatraživši da se takva praksa prekine. Opštinski odbor Saveza vojvođanskih Mađara pre dve godine je takođe tražio da se zabrani prodaja grobnih parcela na ovom groblju. Osim što je zabranjeno sahranjivanje na ovom groblju, tamošnje parcele se ne mogu prodavati i zato što će eventualno biti rpedmet restitucija oduzete imovine.

Koliko je teška situacija po ovom pitanju možda najbolje govori primer iz okoline Kraljeva. Vlasnik njive uz ogradu Žičkog groblja, tražio je prošle godine za šest kvadrata 1.200 evra, a cenu je spustio na 1.000 kada je čuo da sahranjuju mladića. U više sela kraljevačke opštine kubure sa grobljanskim prostorom. Zbog manjka parcela, beležene su čak i tuče oko toga ko će pre kupiti grobno mesto. Inače, u ovom kraju hektar poljoprivrednog zemljišta se prodaje za oko 500 evra, a cena grobnog mesta na njivama uz groblja kreće se oko 300 evra. Nije teško izračunati da ovaj mračni biznis donosi izdašan profit.

Manjak prostora za sahranjivanje postoji i u Zaječaru. Tamošnje groblje se neplanski proširilo do dvorišta kuća u obližnjem naselju. Novo groblje je i dalje tek u papirima, pa se zaječarski komunalci, koji održavaju postojeće groblje, dovijaju na različite načine. Naime, prostor koji je bio predviđen za uređenu zelenu površinu već se polako „krčmi” za nove parcele, a kada i tamo ponestane prostora, sledi sužavanje staza između grobova. Iako nije javljeno za slučajeve šverca grobnim mestima u ovom gradu, „klinička slika” je baš onakva kakva je u Beogradu, Zrenjaninu i Kraljevu generisala odličan biznis.

Ovi primeri, na žalost, nisu jedini u Srbiji. U mnogim mestima groblja jednostavno „umiru” zbog 

nezainteresovanosti opštinara da pokojnicima i onima koji ih žale obezbede osnovnu civilizacijsku tekovinu, a to je dostojanstveno sahranjivanje. Zato se stiglo do situacije u kojoj profitiraju oni koji se bogate na tuđem bolu, koji bukvalno preko mrtvih kuju svoju sreću. Država, koja je ne tako davno pokušala da se obračuna sa takozvanom „grobarskom mafijom” (pogrebnici i njihovi doušnici u bolnicama i mrtvačnicama), trebala bi da obrati pažnju i na preprodaju grobnih mesta.

Dnevnik, januar 2008.

Privatno groblje

U selu Grbavču kod Svrljiga od 1998. postoji prvo i za sada jedino privatno groblje u Srbiji. Osnovao ga je žitelj ovog sela Dragoslav Đorđević, za šta je dobio neophodne dozvole i saglasnosti od opštinara. Đorđević je na svojoj njivi najpre sahranio roditelje, a potom su grobna mesta zakupili i ostali seljani, pa je na groblju ukopano više od 70 preminulih, a još oko 50 grobnih mesta je zakupljeno. Vlasnik groblja ideju jedobio za vreme privremenog rada u Švajcarskoj i Francuskoj, a na ruku mu je išla činjenica da su se Grbavčani ranije sahranjivali na lokaciji koja je udaljena od sela i do koje nema uređenog puta.