Nezvanični praznik šale: April lili!
20:18Zbijanje prvoaprilskih šala i prevara ima tradiciju dugu više hiljada godina. Neke od najboljih podvala prepričavaju se decenijama. S druge strane, mnogi nisu poverovali u događaje koji su se zaista zbili 1. aprila, što je ponekad imalo i kobne posledice. Manje i veće prevare, koje često nisu „vezane” za 1. april znale su da zabave, a od nekih je moglo i lepo da se živi
Dežurni je iznenada dao znak za uzbunu. U kasarni je nastao metež, nemački
vojnici su se razbežali na sve strane. Napetost i strah su rasli sa sve bučnim
brektanjem dolazećeg aviona. Ubrzo je kroz vazduh fijuknula „velika bomba”. A
onda – ništa. Bojažljivo se približavajući, soldati će otkriti da im je
francuski pilot, umesto paklene naprave dobacio fudbalsku loptu na kojoj je
pisalo „April-lili”. Bio je 1. april 1915. godine u kojoj je Prvi svetski rat besneo punom žestinom.
Iako nigde prvoaprilske šale nemaju status oficijelnog praznika, zbog
njihove rasprostranjenosti definitivno je reč o globalnom fenomenu. Doduše, od
sredine do sredine postoje izvesne modifikacije, pa se tako u nekim zemljama
šale zbijaju samo do podneva 1. aprila (za one koji to čine poslepodne kaže se
da su „prvoaprilske budale”). Osim izricanja lažnih tvrdnji, neka društva
karakterišu i druge šaljive aktivnosti prvog aprilskog dana, na primer
lepljenje papirića na leđa prijateljima, a da oni to ne primete.
Niko ne zna kada je i gde je započelo. Postoji nekoliko teorija. Jedna kaže
da je pre više hiljada godina bio običaj da se 1. aprila organizuju lažne
proslave leta koje je, inače, po kalendarima drevnih naroda počinjalo 1. maja.
U Iranu se još od 536. godine pre nove ere svakog 1. ili 2. aprila obeležava
praznik šale „sizdabahar”. To je u tradicionalnom kalendaru 13. dan nove godine
koja počinje sa prvim danom proleća, pa „sizdabahar” doslovno znači „otarasiti
se baksuznog 13”. Ovo je najstariji praznik šale i razbibrige.
Smehotres
Najupečatljivije šale su stizale iz medija. Godine 1899. je objavljeno da je
raspisan tender za rušenje Kineskog zida. Britanski Bi-Bi-Si je 1957. je doneo
priču o drvetu na kome rastu špageti, 1980 da će kazaljke na „Big benu” u
Londonu zameniti digitalni sat, a 2008. da je otkrivena kolonija letećih
pingvina. Londonski „Gardijan” je krajem sedamdesetih štampao reportažu o
egotičnoj zemlji, inače nepostojećoj. „Los Anđeles Vikli” je 1985. objavio celu
stranicu sa izmišljenim dešavanjima u šta su poverovali mnogi čitaoci.
Bilo je i šala koje su dolazile iz kuhinja velikih korporacija. Iz lanca
brze hrane „Burger kinga” 1998. je saopšteno da će se na meniju njegovih
restorana naći i hamburgeri za levoruke. Neke mušterije su naručivale „nove”, a
neke su izričito tražile „stare”. Britanski lanac supermarketa „Tesko” je u
dnevnom listu „San” 2002. objavio oglas o „zviždećoj šargarepi” koju je navodno
izumeo tim genetičara. U tekstu je objašnjeno da ona raste sa rupom u sredini koja
proizvodi zviždanje kada je šargarepa dovoljno kuvana.
Postoje i primeri kada su povodom 1. aprila „obarani” zakoni mogućeg. Tako
je 1998. objavljeno da je parlament američke države Alabame donelo akt kojim se
vrednost matematičke konstante pi sa
3,14159 zaokružuje na 3. U Berlinu je 1. aprila 1934. izveden ulični performans
u kome je prikazan avion kojeg je navodno pokretalo ljudsko disanje (radilo se
o običnoj širokoj cevi na „pilotovim” rukama). Novinska agencija greškom nije
naznačila da je reč o šali, pa je vest sa fotografijom objavio čak i „Njujork
tajms”.
Đavo odneo šalu
Prvoaprilske šale znale su da se izvrgnu u svoju suprotnost. Jedna od
bizarnih bila je vest da je ubijen vlasnik „Majkrosofta” Bil Gejts. Više
kineskih i južnokorejskih sajtova prenelo je
priču 2003. što je u Južnoj Koreji izazvalo berzanski pad od 1,5 odsto.
Iste godine mladić iz Hong Konga je putem interneta plasirao lažnu informaciju
da je ptičijim gripom zaražena većina stanovnika grada i da su zbog toga
zatvoreni svi izlazi iz njega. Vest se ubrzo proširila po Hong Kongu što je
izazvalo paniku među građanima. Mladić je uhapšen i osuđen.
Postoje primeri kada su opasni događaji protumačeni kao prvoaprilske šale
što je ponekad imalo strašne posledice. Havaje je 1. aprila 1946. pogodio cunami
koji je usmrtio 165 ljudi. Veliki talas je došao posle zemljotresa koji se
dogodio hiljadama kilometara daleko, a građani su mislili da je sirena za
uzbunu uključena šale radi. Svi su verovali da je 1. aprila 1984. objavljena
lažna vest o pogibiji popularnog crnačkog pevača Marvina Geja, a nije, kao što
nije bila ni ona o smrti glumca-komičara Miča Hedberga 2005.
Mnogi nisu poverovali u vest objavljenu 1. aprila prošle godine da je
Evropska fudbalska asocijacija UEFA tražila od švedskog lanca brze hrane „Maks”
da zatvori svoj restoran pored stadiona u gradu Borasu gde su se igrale
utakmice Evropskog prvenstva za fudbalere mlađe od 21 godine. A UEFA je zaista
naložila „Maksu” da zakatanči objekat zato što je rivalski „Mekdonalds” bio
sponzor ovog takmičenja, a po ugovoru je imao ekskluzivno pravo da prodaje
hranu i napitke u blizini borilišta. Primera ima još.
Profitabilno
Manje ili veće podvale, svi to znamo, nemaju uvek za cilj šalu. One su
često smišljene zbog ostvarivanja koristi i kao takve nisu „vezane” za 1.
april. Nekada su posledice grandiozne, kao na primer u slučaju jednog telegrama
kojeg je 1870. skrojio Oto fon Bizmark. To parče papira je izazvalo francusko-pruski rat koji je
omogućio pobednicima da nesmetano stvore ujedinjenu Nemačku, a poražene je
odveo u krvavu Parisku komunu. Bizmark je, želeći rat, namerno „preradio”
depešu o susretu pruskog cara i francuskog ambasadora.
Brojne podvale su za cilj imale
sticanje bogatstva, a najunosnije su bile „piramidalne šeme”. Prvu je 1899.
odradio Vilijem Miler, knjigovođa Njujorka, dvadesetih prošlog veka tako se
proslavio Karlo Ponzi. Prošle godine je „pao” Bernard Mardof koji je napravio
pravo remek-delo od „piramidalne šeme”, narasle do 50 milijardi dolara. On
trenutno iščekuje presudu, smeši mu se 150 godina robije. A biznismen Bernar
Ebers je osuđen na 25 godina zatvora pošto je 2005. otkriveno da je investitore
prevario za 11 milijardi dolara.
Do bogatstva se stizalo i uz veoma originalne prevare. Tako je novinar
nemačkog „Šterna” Ged Hideman početkom osamdesetih svojoj redakciji podvalio
„Hitlerove dnevnike”. Za njih je uzeo devet miliona maraka koje je navodno
platio „doktoru Fišeru”, izmišljenom krijumčaru iz Istočne Nemačke. Zapravo,
autor šezdesetak malih svezaka bio je štutgartski falsifikator Konrard Kujau
koji je od Hidemana dobio 2,5 miliona. Prevara je ubrzo otkrivena, obojica su
osuđeni na po četiri godine zatvora.
Homo ludens
Stručnjaci kažu da u osnovi podvala i prevara, bez obzira šta im je krajnji
motiv, postoji psihološka i sociološka podloga. Ova prva se može objasniti kroz
iskonska želja čoveka za afirmacijom i samoidealizacijom . On nekad hoće da
zabavi publiku, da joj se dopadne, drugi put da je nasamari. Katkad dobija
osmeh i aplauz, a nekad i materijalnu dobit, ali po pravilu svaki put kada uspe
u svom naumu on učvršćuje sliku o sopstvenoj uspešnosti, odvažnosti,
superiornosti nad drugima.
Socijalni aspekt podvala se oslanja na dokazanu ljudsku potrebu za
igranjem, zbog čega se za čoveka kaže da je homo
ludens (onaj koji voli da se igra). Čak i kad za cilj imaju bogaćenje na
brzinu, aktere prevara svesno ili nesvesno pokreće ta želja za opštenjem kroz
igru. Oni racionalizuju svoje postupke tako što prevarene doživljavaju kao
beskrupulozne bogataše od kojih treba uzimati, uživaju u tome što su
neuhvatljivi za organe reda i slično. Smatra se da je i cenkanje za mnoge
trgovce pre svega socijalna igra, a tek onda biznis.
Постови
0 коментара