31. Salon arhitekture: Održivost pod upitnikom

21:20

Tekući Salon arhitekture u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti pokazuje da je struka dinamično pulsirala tokom prethodne godine. Međutim, već sledeće izdanje referentne manifestacije moglo bi da donese arhitektonsku oseku usled globalne ekonomske krize. Provokativni slogan „Održivost – Pragmatični optimizam” između ostalog postavlja pitanje da li moguće očuvati trend urbanističkog buma karakterističnog za Srbiju, a naročito za Beograd tokom poslednjih nekoliko godina


Jednogodišnji presek tendencija na polju oblikovanja životnog prostora ponudio nam je 31. Salon arhitekture u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti. Referentna strukovna smotra koja će potrajati do kraja aprila za moto ima provokativan slogan „Održivost – Pragmatični optimizam” što omogućava različita „čitanja”. Kuda se kreće globalna arhitektura, da li joj trenutno najviše preti ekonomska kriza ili su unutrašnje konceptualne dileme još ozbiljnije? Je li struka u Srbiji na rubu nove stagnacije ili… 
Publici je predstavljeno osamdesetak radova, znatno manje u odnosu na lane. Kustostkinja izložbe Ljiljana Miletić–Abramović kaže za „Ekonomist” da se na taj način diže kvalitet manifestacije. S obzirom da su većinu u žiriju činile arhitekte ovdašnjeg porekla koje stvaraju u inostranstvu, a to su Tanja Damljanović i Stanko Gaković iz Sjedinjenih Država i Bratislav Gaković iz Velike Britanije, dobijena je neupitna kompetentnost: o nagradama su odlučivali poznavaoci finesa domaće scene koji rade tamo gde se diktiraju trendovi.   
Gran pri Salona pripao je Bojani Cvejić i Milanu Dimitrijeviću za projekat hotela „Townhouse 27“ u beogradskoj Ulici maršala Birjuzova. Pored glavne, dodeljene su i nagrade autorima upravne zgrade „Poršea”u Krnjači, zatim kreatorima enterijera za konceptualnu radnju „Supermarket” u Višnjićevoj ulici na Dorćolu, kao i za projekat „Studio”, takođe u Beogradu. Priznanje za arhitekturu izložbe pripalo je kustosu postavke na prošlom „Oktobarskom salonu”, a za najbolju publikaciju izdanju „Beograd u mapama”.

Tendencije

Već iz podele nagrada vidljiva je „beogradizacija” srpske arhitekture, s obzirom da su među laureatima autori samo dva projekta koja se ne odnose na našu prestonicu (za stambeno-poslovni kompleks u Budvi u kategoriji „Arhitektura” i za rekonstrukciju škole u Irskoj u segmentu „Gosti salona – delo u inostranstvu” ). Uočljiva je i tendencija takozvanog „recikliranja prostora”, odnosno prenamene odranije postojećih objekata, kao i nastavak dominacije privatnih investitora, odnosno odsustvo projekata od javnog značaja.
Trend inovativne revitalizacije starih prostora, a primer „Supermarketa” se naslanja na ranije uspešne poduhvate kao što su „Beton hala” na Savskom pristaništu ili „Magacin” u ulici Kraljevića Marka, za Ljiljanu Miletić-Abramović je dobar znak. Ona kaže da to pokazuje kako je srpska arhitektura izašla iz „turbo-stila” karakterističnog za devedesete godine prošlog veka. Neomoderna jednostavnost materijala i oblika zamenila je postmoderni haos od pre desetak godina koji je u Srbiji bio metastazirao u maniju nadziđivanja.
Druga izražena tendencija je predominacija privatnih investitora. Njihovo pojavljivanje pre nekoliko godina je predstavljalo značajan zaokret u Srbiji jer je u eri socijalizma investitor uglavnom bio anoniman, bezličan. Privatni ulagači su zato iz ugla arhitekture glavno obeležje srpske tranzicije. Međutim, u svetu je trenutno u trendu reafirmacija javnog ulaganja u kapitalne objekte, kao što su bolnice ili škole. Toga i dalje nema u Srbiji u značajnijoj meri.

Predstoji oseka?

Činjenica da je na konkurs uoči Salona prispelo 180 radova ukazuje da je struka veoma dinamično pulsirala tokom prethodne godine. Ali, Miletić-Abramović kaže da su to projekti nastali pre nego što je ekonomska kriza ozbiljno zapljusnula svet i dodaje da bi već na sledećem salonu mogla da zavlada oseka. Ona izražava bojazan da bi zbog globalne krize moglo doći do stagnacije u domaćoj arhitekturi i građevinskom sektoru koji su u poslednjih pet godina bili u silovitom zamahu.
Ukazujući na činjenicu da se u Srbiji često pozivamo na period od pre dvadeset i više godina sa namerom da istaknemo kako je tada bilo mnogo bolje, Miletić-Abramović ukazuje da ta matrica nije sasvim primenljiva na arhitekturu. Prethodnih nekoliko godina bilo je veoma dinamično, mlađa generacija arhitekata je stasala, investitori nisu oklevali. Narasla je i građevinska operativa, pa bi negativne posledice ekonomske krize mogli da osete, ne samo oni koji planiraju životni prostor, već i oni koji ga realizuju, dodaje ona.
Ali, strah od ekonomskih nedaća je samo jedan od momenata koji su uticali da se u motu ovogodišnjeg salona nađe pojam „održivost”. On referira i na preispitivanja unutar same struke koja traži nove koncepte i ideje pošto je došao kraj epohe takozvane „inkoničke arhitekture” koja je sa grandioznim ostvarenjima obeležila devedesete i prvu polovinu tekuće decenije. U tom smislu održivost se odnosi na traganje za novim tehnologijama i materijalima koji su ekonomski, ali i ekološki prihvatljivi.

Uticaj

Uvek važna tema, kako u svetu, tkao i kod nas jeste odnos esnafa i kreatora urbanističke politike, a to su pre svega privatni investitori i država. Ako se stanje posmatra iz ugla činjenice da je samo lane u Beogradu izgrađeno 4.000 nelegalnih objekata, moglo bi se postaviti pitanje da li u našoj zemlji uopšte postoji politika oblikovanja životnog prostora. Ali, kako je čak i odsustvo politike neka politika, pravo pitanje je da li manifestacije poput Salona  utiču na odlučivanje o urbanizmu koje je uvek ideološki uslovljeno.
Ljiljana Miletić-Abramović kaže da ova manifestacija ne utiče uvek direktno, ili vidljivo, ali posredni uticaj svakako postoji. Na Salonu se iz godine u godinu razotkrivaju i preispituju tendencije u domaćoj arhitekturi, što utiče na orijentacije stvaralaca i, što je podjednako važno, na one koji će tek da stvaraju, a to su studenti. Nadahnut uspešnim projektima koji po prvilu donose globalne trendove, esnaf prenosi te uticaje na investitore i relevantna mesta odlučivanja u državi.
Miletić-Abramović kaže da smo kao sredina arhitektonski objektivno mnogo napredovali poslednjih godina, iako i dalje kaskamo za stremljenjima u razvijenom svetu. „Recikliranje prostora”, na primer, tamo je bilo aktuelno pre desetak godina. Mi smo konstantno kasnili za globalnim trendovima, a opšti sunovrat iz devedesetih samo je produbio taj raskorak. U tom smislu drugi deo slogana ovogodišnjeg Salon - „Pragmatični optimizam” dolazi valjda kao nada da nas novi izazovi neće odvesti u još jedno arhitektonsko tavorenje.

OKVIR 1: Jednostavnost
Osim uspešne transformacije od ranije postojećih prostora, a na ovogodišnjem Salonu primeri za to su prvonagrađeni „Townhouse 27”, zatim „Supermarket”, kao i bivši objekat društvenog standarda na Novom Beogradu, u realizaciji enterijera dominira neomoderna jednostavnost. Ona je vidljiva, kako u oblikovanju javnog enterijera, tako i korporativnog, odnosno privatnog stambenog prostora. Do samo pre nekoliko godina taj trend smo doživljavali kao sasvim futuristički, a sada je on osvojio mnoge lokacije u Beogradu.

OKVIR 2: Država kao investitor
Ljiljana Miletić-Abramović kaže da se posle razornih uragana po priobalju SAD reafirmisalo takozvano javno investiranje čiji je nosilac država. Ovakav pristup nije nepoznat na našim prostorima. Tako su, na primer, u Jugoslaviji tokom pedesetih prošlog veka planski građene mnoge bolnice, od Prištine do Ljubljane (u Beogradu je tada nastao KBC „Dragiša Mišović”). Miletić-Abramović smatra da bi novi ciklus javnog investiranja u Srbiji bio pragmatičan odgovor izazovima ekonomske krize.


Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара