Toni Bler poražen na „Evrosongu“

12:05

Ne stišavaju se komentari posle „Pesme Evrovizije“ održane prošle subote u Rigi

Spektakularno: Eurosong u Rigi
Evropa je skovala zaveru protiv Velike Britanije! Ovo je jednoglasan zaključak pisanja štampe s Ostrva prethodne sedmice, pošto je kao grom iz vedrog neba doživljen debakl na „Pesmi Evrovizije“, održanoj prošle subote u Rigi, prestonici Letonije. Nula bodova je najgori rezultat Velike Britanije, jedne od najuspešnijih učesnica na festivalu koji je ove godine održan 47. put.

Britanska štampa ne traži razloge za neuspeh u nastupu dua „Dženimi“, koji je predstavljao ovu zemlju, ili u kvalitetu njihove pesme „Crau babeu“ za koju, i inače, svi tvrde da i nije nešto naročito. Debakl je, ocenjuju britanski komentatori, „uspeh“ Tonija Blera i njegove laburističke vlade. Nula bodova je svojevrstan šamar koji je ostatak Evrope uputio zbog Blerove politike prema ratu u Iraku.

„Tajms“ piše da je razlog za apsolutni neuspeh u vidu zadnjeg mesta cena za angažman u nedavnom ratu, dok „Independent“ ocenjuje da je zbog toga Velika Britanija postala nepodobnik za ujedinjenu Evropu, a „Gardijan“ činjenucu da je ova zemlja jedina ostala bez bodova smatra nacionalnim poniženjem.

U kolevci popularne muzike, iz koje su ponikli „Bitlsi“ i „Rolingstonsi“, ali i plejada potinjih muzičara sa svetskom popularnošću, od komentara se ne uzdržavaju ni političari. DŽeremi Korbin, antiratni aktivista u vladajućoj Laburističkoj stranci, smatra da je neuspeh na fastivalu još jedan dokaz da je Evropa sita preteranog zbližavanja Londona sa Vašingtonom. I iz sveta estrade stižu optužbe, pa je tako Niki Frenč izustio kako je plaćena cena za izrazitu nepopularnost Blera na starom kontinentu.

Kako su javni komentari na Ostrvu rađali jedan za drugim, ministarka za kulturu u Londonu Tesa DŽouel je ocenila da pevačko nadmetanje ne može biti pokazatelj raspoloženja evropske javnosti. Da li je tako? Pogođeni neočekivanim neuspehom, Britanci su ponovovili pitanje koje se već decenijama ciklično postavlja po celom kontinentu:  „Pesma Evrovizije“ je samo muzičko takmičenje ili je u ceo cirkus prste umešala politika, tačnije diplomatija.

Evropljani mu zemlju kaznili zbog Iraka: Toni Bler
I ove godine postoje argumenti za to: Grci su, već po tradiciji, dali Kipranima maksimalnih 12 bodova, a ovi su im uzvratili istom merom. Zemlje nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije su se međusobno častile po kojim bodom, dok su ih ostali redom izbegavali kao što u onoj narodnoj kiša obilazi oko Kragujevca. Najbolju ilustraciju dala je voditeljka iz Moskve koja je dodelu 12 poena tamošnjeg žirija predstavniku Ukrajine, inače zemlji-početnici na ovogodišnjem festivalu i totalnom autsajderu u pogledu uspeha, objasnila frazom o slovenskoj braći. Međusobno su se častile i skandinavske zemlje, one na Baltiku, frankofonske…

Iako nas već deset godina nema na festivalu, možda smo baš mi najbolji primer za paranoju o političkim nameštaljkama na „Evrosongu“. Počevši sa učešćem 1961, što je više od trideset godina pre od bilo koje bivše socijalističke zemlje, samoinicijativno smo se iksljučili od 1977. To je objašnjeno uverenjem da su slabi rezultati naše zemlje posledica njenog socijalističkog i samoupravnog uređenja, što su žiriji iz zapadnih demokratija kažnjavali malim brojem bodova.

Međutim, „Pesma Evrovizije“ je prevashodno odlično mesto za promociju nacionalne kulture, što je i bivša Jugoslavija shvatila posle samo nekoliko godina suzdržavanja, jer je već 1981. nastupio Vajta sa onom svojom „Nikad te niko neće voljeti ko ja… Lejla“
Da je tako, svedoči i primer Turske, koja je nakon višedecenijskog učestvovanja ove godine prvi put trijunfovala. Nacija, koja još slavi prošlogodišnji uspeh fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Koreji i Japanu, egzaltirana je uspehom svojih predstavnika. Jedan od poslanika tamošnjeg parlamenta, Kursat Tubmen je čak zaključio kako je pobeda turskog predstavnika dokaz da je evropska javnost spremna da primi Ankaru što pre u okrilje Evropske unije.

Turska, čiji turizam poslednjih nekoliko leta doživljava bum bez presedana, očekuje da će pravi poeni za uspeh na festivalu stići sa još više posetilaca iz cele Evrope, koji će doleteti na brzim i lepršavim taktovima pobedničke pesme.

Da je „Evrosong“ manje muzika, a znatno više politika, dipomatija i biznis, svedoči njegova istorija. Pre nekoliko decenija, festival je bio najpopularniji u skandinavskim zemljama, naročito posle pobede švedske grupe „ABBA“ sa pesmom „Vaterlo“ 1974, u vreme kada se Skandinavlje borilo za sopstveni identitet u podeljenoj Evropi. Sa padom berlinskog zida, popularnost festivala se spustila jugoistočno, na zemlje bivšeg socijalističkog lagera, koje za sebe žele što bolju poziciju u ujedinjenoj Evropi.

A mi, gde smo mi? Zbog sankcija međunarodne zajednice, već deset godina nismo punopravni članovi „Evrovizije“. Tokom devedesetih, posle Dejtona, naše odsustvo sa festivala je objašnjavano činjenicom da članstvo u evropskoj porodici radio-difuznih organizacija mogu imati samo kompanije čije su zemlje članice Ujedinjenih nacija. Iako smo to postigli pre tri godine, još ne učestvojemo na  „Pesmi Evrovizije“.

Sledeće sezone, posle jedanaest festivala bez nas, pojavićemo se na predtakmičenju, na kojem će učestovati najslabije plasirani sa ovogodišnjeg „Evrosonga“, dakle i pomenuta Velika Britanija. Da nije nje i još nekoliko zemalja, totalnih autsajdera, predtakmičenje bi moglo podsetiti na nekadašnju „Jugoviziju“, pošto će na njemu učestvovati skoro sve bivše republike SFRJ.

Srbija i Crna Gora, priznajmo to već sada, ne slove ni za kakvu silu u okvirima najpopularnijeg međunarodnog festivala lake muzike u svetu. Izuzev Lole Novaković koja je, predstavljajući odndašnju Jugoslaviju 1962. osvojila četvrto mesto, takmičari iz ove dve republike nisu ostvarili značajnije rezultate. Čak je i Crnogorac Danijel Popović, 1983. četvrti na „Pesmi Evrovizije“ sa hitom „Džuli“, nastupao u ime Televizije Zagreb, koja je najčešće pobeđivala na takmičenjima za jugoslovenskog predstavnika i osvajala najbolja mesta za zajedničku državu (grupa „Riva“ iz Zadra je pobedila 1989. sa pesmom sličnog naziva sa britanskom gubitničkom ove godine „Rok me babu“).

Bez jake produkcije pop-muzike naša zemlja, ogrezla u turbo-folku i kič-densu, gotovu i nema šta da traži na „Eurosongu“. Još ako izbor nacionalnog predstavnika bude organizovan putem telefonskog glasanja publike, velika je verovatnoća da će na podijumu negde u Turskoj kojoj je kao pobednici pripala obaveza da organizuje takmičenje sledeće godine, zaigrati neka od ovdašnjih folk-diva.

Međutim, kakvi god da smo, bolje je sa Evropom, nego bez nje. Sve zemlje koje su tokom devedesetih ostvarivale promenjive rezultate, češće one loše, bar se mogu pohvaliti da su učestvovale. Nama ostaje da se tešimo kako smo bili deo velike fešte još pre četiri decenije, kada u Moskvi, Varšavi, Pragu i Budimpešti nisu znali da postoje farmerice ili mini-suknja. Istina je, međutim, da naše istorijske legende, od Kosova i zlatnih kašika na srpskom dvoru, ne „piju vodu“ u modernoj Evropi. Zato, dobro je što su nas se setili. Za početak, hvala i na predtakmičenju.



Dnevnik, maj 2003.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара