Danas je 50 godina od smrti Josifa Visarionoviča Staljina: Krvnik kojeg je narod voleo

12:11

Pijani otac ga je često tukao, majka je želela da postane pop. Napustio je bogosloviju i postao revolucionar.  Organizovao štrajkove, bio prvi urednik „Pravde“, reketirao bogataše. Posle Lenjinove smrti postao je gospodar Sovjetskog Saveza, u kojem su pogubljeni milioni pod sumnjom da mu nisu verni. Pobedio je Hitlera, podelio svet sa Čerčilom i Ruzveltom. Kad je umro, mnogi su plakali, u zabludi da je čovečanstvo ostalo bez najboljega


Milioni su ga obožavali, uvereni da je bezgrešan. Oni koji su posumnjali, platili su glavom. Jer, Staljin nije verovao nikome. Pobedio je Hitlera, podelio svet sa Čerčilom i Ruzveltom. Zaostalu Rusiju je preobrazio u svetsku supersilu, stvorio socijalističku imperiju od Berlina do Pacifika. A onda ga je smrt, njegov verni saveznik u obračunu sa neistomišljenicima, izdala 5. marta 1953. Pedeset godina posle Staljina još ima onih koji ga slave, žaleći za „slavnim“ vremenom i čvrstom rukom vođe nad vođama. Većina se, međutim, slaže da je lik Josifa Visarionoviča zasluženo smešten u galeriju okrutnih i beskrupuloznih.

Njegov put ka vrhu je fantastična priča, sazdana od ambicije i sujete, protkana požrtvovanjem i beskompromisnošću. Staljin je jedan od istorijskih primera logičnog ishoda usled niza nelogičnosti. Skroman u svemu, nije bio ni nalik lideru kakvog je trebalo novo doba. Pojavom je delovao tupo, bezizražajno. Partijski saborci iz predrevolucionarne Rusije su smatrali da njegova inteligencija nije impresivna. Bio je slabo obrazovan. Činjenica da su ga svi potcenili možda je najvažnija za uspon.
Dok su se salonski revolucionari bavili vizijom pravednijeg sveta, Staljin je tumarao Kavkazom, podbunjujući radnike i seljake protiv carskog režima. Tako je uvežbao manipulaciju i razvio talenat za dobro organizovanje, što mu je bilo od presudne koristi kada je konačno zavladao Sovjetskim Savezom.

Josif Visarionovič Džugašvili rođen je krajem 1879. u gruzijskom gradiću Gori. Otac, neuspešni obućar i pijanica, neprestano je tukao sina dok nije ubijen u jednoj tuči. Druga deca su umrla pa je majka Ekatarina, pralja po zanimanju, sa naročitom brižnošću i požrtvovanjem podizala Josifa. Htela je da izuči za sveštenika, zbog čega je u bogosloviji proveo šest godina. Biografima je kasnije pripovedao da je tamošnja disciplina bila podstrek za njegovo političko opredeljenje.

U devetnaestoj se pridružio Socijaldemokratskoj partiji. Nije prošla ni cela godina kada je postao partijski službenik sa platom i radnim vremenom. Napustio je teološke studije i, umesto da postane pop, svrstao se među najveće progonitelje sveštenstva i religije u istoriji.

Kada se 1903. partija raspala na boljševike i manjševike, Staljin je prišao prvima. Vladimir Iljič Lenjin ga je brzo zapazio. Cenio je što je Džugašvili, po nacionalnosti Gruzijac, poznavao probleme i razumeo potrebe manjinskih naroda u Rusiji. Iznad svega, Lenjina je dojmila Staljinova lojalnost.

I danas ima poklonike: Sa nedavnog skupa u Moskvi
Posle svakog od brojnih hapšenja, bežao je iz zatočeništva pravo u zagrljaj partije. Organizovao je štrajkove, širio revolucionarnu literaturu, čak reketirao bogataše kako bi pribavio novac za stranku. Lenjin ga je nagradio članstvom u Centralnom komitetu Komunističke partije ŠSR-a 1912. Tada je počeo njegov munjevit uspon. U to doba je sam sebi dao nadimak Staljin, a što u prevodu znači „čovek od čelika“. Dok nije uhapšen i prognan u Sibir 1913. bio je prvi urednik partijskog lista „Pravda“.

Prešao je Ural 1917, posle Februarske revolucije. Tokom crvenog oktobra bio je važan oslonac za Lenjina. U sovjetskoj Rusiji je najpre postao komesar za nacionalnosti, pa komesar radničke i zemljoradničke inspekcije. Bez ikakve pompe, 1922. je postavljen za generalnog sekretara Centralnog komiteta KP ŠSR-a. Ta funkcija mu je omogućila da odlučuje o nameštenjima hiljada partijskih službenika. Po sopstvenoj volji je imenovao, razrešavao i premeštao aparatščike. Mrzeo je naročito dobro obrazovane intelektualce, pa se poigravao njihovim sudbinama, preseljavajući ih s kraja na kraj goleme zemlje.

Posle Lenjinove smrti 1924. obrušio se na konkurente u partijskom i državnom vrhu. Najglasniji među njima je bio Trocki, koji je Staljina kritikovao zbog koncepta „socijalizam je jedna zemlja“, kao i umerene ekonomske politike. Obračunao se sa levim krilom u partiji, ali je prihvatio njihov program agrarne kolektivizacije i industrijalizhacije. A onda se ustremio na desno krilo u stranci, koje je predvodio Nikolaj Buharin. Do kraja 1929. Staljin je eliminisao sve protivnike unutar partije, što mu je otvorilo put ka nekontrolisanoj vladavini.

Kolektivizacija, tokom koje je pet miliona zemljoposednika ostalo bez imanja, izazvala je snažan otpor na selu. Kulaci, označeni kao „ostatak buržoazije“, većinom nisu pristali na razvlašćenje i deportaciju u gradove. Staljin je brutalno gušio nezadovoljstvo, paralelno sa grandioznom industrijalizacijom, koja je finansirana izvozom žita sa oduzetih imanja. Od kraja 1928, za nekoliko godina ŠSR je preobražen iz zemljoradničke zemlje u društvo sa snažnom industrijom.

Nestašica hrane 1932. stvorila je snažnu opoziciju u stranci. Na 17. kongresu, 1934, vođa lenjingradskih komunista Sergej Kirov je dobio aplauz dug koliko i onaj namenjen Staljinu, zalažući se za usporavanje kolektivizacije. Iako nikad nije dokazano, pretpostavlja se da je Staljin organizovao atentat na Kirova krajem 1934. NJegovo ubistvo je iskoristio za veliku čistku, u kojoj su stradali milioni. Do 1939. ubijeno je 98 od 139 članova Centralnog komiteta. Od 1.966 delegata na 17. kongresu pogubljeno je njih 1.108. Stradali su  veterani revolucije, najsposobniji generali nisu dočekali Drugi svetski rat.

U nemirnoj Evropi s kraja tridesetih Staljin je pokušao da sklopi savezništvo sa Velikom Britanijom i Francuskom, strahujući od nacističke Nemačke. Pošto su ga odbili, 1939. je prihvatio ugovor o nenapadanju sa Hitlerom. Kada je firer krenuo na Poljsku, Staljin je udario s leđa, okupiravši istočni deo te zemlje. Zaratio je i sa Finskom. Međutim, 1941. Nemci su udarili. Treći rajh je stigao u Podmoskovlje. Staljin je trošio svoje trupe bespoštedno. Dvadeset miliona Sovjeta je poginulo dok se crveni barjak nije zavijorio na Rajhstagu u Berlinu maja 1945.

Komandujući svakodnevno trupama, stekao je slavu nepobedivog vojskovođe među stanovništvom ŠSR-a. Do kraja vladavine, ipak, nije hteo da uživa samo u idolopoklonstvu. Besomučno je proganjao sve na koje je pao i najmanji tračak sumnje da nisu lojalni. Pred sam kraj, početkom 1953. okrivio je lečnike u Kremlju da spremaju atentat. I tada su nevini platili glavom.


Nemački ratni zarobljenici po povratku iz sovjetskih logora, govorili su o teroru u prvoj zemlji socijalizma. Seljaci su bili vraćeni u položaj kmetova, radnici suočeni sa nemaštinom. Istočna Evropa je drhtala pod njegovom čizmom. Pa ipak, kada je umro, nebrojani su plakali u zabludi da je čovečanstvo ostalo bez najboljega. Iz dugog sna probudili su se pošto je obelodanjena njegova zaostavština, sazdana od terora i krvi.

Dnevnik, mart 2003.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара