Postoji li Veliko stopalo?

23:47

Šepasi sa Himalaja misle da se jeti penje u krajeve zarobljene večnim snegom, ali se i spušta u niže delove nastanjene ljudima. - Posada jednog voza uhvatila je 1884. u Americi saskuaša i dala mu ime Jako


Nekolicina tvrdi da je videla! Veći deo čovečanstva misli da lažu. Pa ipak, stručnjaci još nisu spremni da izreknu krajnji sud: ima li ili ne čovek najbližeg rođaka, mnogo srodnijeg od majmuna, delfina...Postoji li jeti, kako veruju pripadnici naroda Šepa na padinama Himalaja? Da li je saskuaš izmišljotina ili realnost, što od davnina tvrde američki Indijanci?U legendama dva naroda, udaljena hiljadama kilometara, živi vera i strah spram natčovečanskog bića. Stvora većeg od dva velika čoveka i svog obraslog gustom dlakom.

Šira javnost je najpre čula za jetija. Major britanske vojske L. A. Vadl je 1889. sa Himalaja doneo priču o otiscima ogromnih stopala u snegu. Zapisao je Vadl kako Tibetanci veruju da tragovi pripadaju „velikom divljem čoveku“.Međutim, interesovanje planetarnih razmera raspireno senzacionalnim izveštajima štampe, usledilo je tek posle pohoda britanskih avanturista na Mont Everest 1921. Članovi ekspedicije su, penjući se sa severne strane planine, primetili u daljini neobično biće. Kada su stigli do mesta gde su ga opazili, zatekli su otiske velikih stopala, nalik na ljudska.

„Juri, juri niz brdo“

Šepasi, neizostavni vodiči alpinističkih ekspedicija kroz himalajska bespuća, oduvek su smatrali da je jeti - čovek-zver. Iako ga u narodnim pričama predstavljaju kao šeprtlju i plašljivka Šepasi se, zapravo, plaše jetija. Jer, i pored vekovnog „suživota“, priznaju da su retko sretali neobičnim stvorenjem zbog čega ono za njih do danas predstavlja nedokučivu misteriju.

Zato, kada žele da preplaše neposlušnu decu, Šepasi im prete tajanstvenim jetijem. U obaveznu lekciju odgajanja potomaka spada i nauk o čoveku-zveri i veštini kako da pobegnu ispred njega.„Juri, juri niz brdo. Jeti će potrčati za tobom, ali će mu kosa pasti preko očiju od silnog talasanja, te će se saplesti ili zaustati“ govore očevi sinovima naroda šepaskog.

Izraz jeti je, zapravo, složenica dve reči koje bismo mogli prevesti kao „zver među stenjem“. Šepasi, koji od svih himalajskih naroda imaju najviše predanja o jetiju, veruju da on živi u šumskim predelima srednjeg planinskog pojasa.

Često se, tvrde oni, penje u krajeve zarobljene večnim snegom, ali se i spušta u niže delove, nastanjene ljudima. Kažu da im krade kokoši i sitniju stoku kada ne uspe da se nahrani u divljini.„Ne, ne i ne. Jeti ne postoji!“, pobija sve napred predočeno engleski ser Edmond Hilari. On je predvodio dve ekspedicije na Himalaje, 1951. i 1961. Nesumnjiv naučni autoritet je prilično poljuljao uverenje o postojanju jetija jednostavnim povezivanjem otisaka stopala i snežne oluje.Istražujući ponašanje ljudi na velikim visinama, Hilari je slučajno otkrio otiske. Obavio je detaljna ispitivanja sa članovima ekspedicije, a onda zaključio da je reč o životinjnskim tragovima koje je mećava „preobličila“ u velika ljudska stopala.

U prilog Hilarijevoj tvrdi ide i prava jezička zbrka u govoru Šepasa. Oni imaju nekoliko izraza za jetija, koji je u svakom slučaju zver, ali može biti i smeđi himalajski medved ili kakva druga krupna životinja.

Tokom decenija posle Hilarijevog izričitog „ne“ postojanju jetija, alpinisti su više puta uočavali tragove velikih stopala. Međutim, nikad nisu ponuđeni dovoljno uverljivi dokazi da „krov sveta“ nastanjuje čovek-zver.

„Treći čovek“ u Americi

Osim nas i jetija, kažu Indijanci, postoji i tajanstveni „treći čovek“ u divljini Severne Amerike. Hoda kao ljudi, zarasto u dlaku kao medved. Domorodci ga nazivaju saskuaš, što je moguće prevesti kao „šumski divlji čovek “.Belci su imali prvi „bliski susret“ 1811. kada je kanadski trgovac Dejvid Tompson u oblasti Stenovitih planina primetio velike tragove u snegu. U leto 1884. lokalne novine u provinciji Britanska Kolumbija su izvestile kako je posada jednog voza uhvatila neobično biće nalik na čoveka. Dali su mu ime Jako, a opisali ga kao divljeg i snažnog. Međutim, u arhivama nema drugih tragova, pa je Jakova sudbina ostala tajna.

Ovi primeri, kao i onaj o napadu gigantskih ljudi-zveri na istraživače u državi Vašington, ipak nisu zaintrigirali nikoga, te su ostali nepoznati široj javnosti. Za razliku od Šepasa sa Himalaja, belci iz Severne Amerike su većinom smatrali da je priča o divljem čoveku - laž.Pre tridesetak godina, međutim, „registrovano“ je pojavljivanje saskuaša širom Amerike.

Oko 9,30 časova 27. septembra 1973. dve devojke iz Pensilvanije su čekale autobus. S druge strane puta, u žbunju, nenadano su videle ogromno dlakavo biće crvenih očiju.NJihov vrisak je prestravio Sjedinjene Američke Države. Usledile su prijave o pojavljivanju saskuaša širom kontinenta.

Džon Niper, britanski anatom i antropolog, koji je posvetio karijeru dilemi o postojanju jetija i saskuaša, kaže da je dosta svedočanstava o susretu sa čovekom-zveri izmišljeno. Ali sve priče, smatra on, nisu lažne.„Ako je samo jedan od tragova verodostojan, treba da prihvatimo činjenicu: saskuaš postoji!“, govorio je Niper.

Nakon dužeg ispitivanja, on je ustvrdio da su misterijozni otisci u snegu, pronađeni tokom pedesetih godina prošlog veka, bili autentični zbog čega za njega više nema sumnje da saskuaš postoji. Međutim, Niper nikad nije ponudio dovoljno jake argumente koji bi ubedili većinu.

Saskuaš, kao i jeti, ako uopšte potoje, povremeno ostave tek tragove u snegu ili se katkad ukažu pojedincima čijim pričama jedni veruju, a drugi ne. Mogli bismo zato reći da dosije „Veliko stopalo – trag neznanca ili olujne mećave“ i dalje ostaje otvoren za konačan odgovor.Gordan Brkić

Saskuaš na filmu

Argument nad argumentima u prilog tvrdnji da saskuaš postoji je film koji je snimio Rodžer Paterson 1967. Pateson je u divljini najednom naleteo na neobično biće. Uključio je mini filmsku kameru i snimio, kažu mnogi, najtajanstveniji film svih vremena.

Zabeležio je stvorenje obraslo dlakom, kako se kreće i povremeno zastajkuje gledajući prema kameri.Skeptici su kao argument protiv Patersovnovog filma najčešće koristili činjenicu da ga je ovaj snimio pri brzini od 16 kvadratića filmske trake po sekundi.

Kako je za bolji prikaz filma mnogo praktičnije snimati pri brzini od 24 kvadrata u sekundi, oni tvrde da je Patersonov zapis – prevara.

Sam Paterson se branio objašnjavajući kako je najverovatnije slučajno pomerio prekidač koji je promenio brzinu snimanja sa 24 na 16 kvadrata u sekundi.

U priču su se umešali i Sovjeti: oni su specijalnim postupkom utvrdili da je Paterson morao praviti šest koraka u sekundi da je snimao pri brzini od 24 kvadratića. A to je mnogo brže od svetskog rekorda u trčanju.

Međutim, stručnjaci za filmsku animaciju iz studija „Volt Diznija“ su ustanovili da je Patersonov film, ako je uopšte lažan, najuverljivija ikad napravljena montaža.

Jeti

Najači dokaz u prilog potojanja jetija je fotografija koju je snimio Englez Antoni B. Voldrig tokom marta 1986. u indijskom delu Himalaja.Pošto je otkrio tragove velikih stopala, pratio ih je dok iza jednog žbuna nije ugledao jetija. Latio se foto aparata kako bi snimio, verovaće kasnije mnogi, istorijsku fotografiju.

Međutim, jedna naučna analiza je naknadno „pokazala“ kako je Boldrig fotografisao stenu neobičnog oblika, što sam nije mogao primetiti usled loših vremenskih prilika.


Dnevnik, mart 2003.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара