Četiri rata za nekoliko godina, mala plata, gužva u gradskom prevozu. A nad Beogradom se nebo otvorilo: pljušti dok gromovi urliču. Pravi košmar. I povrh svega, ta samoća. Te večeri, otišao sam u "Serbijen kafe" da nađem devojku. Ne, ne zapućujte se tamo, jer ta kafana ne postoji. Odnosno, postoji samo na internetu - među računarima čiji se vlasnici odluče za virtuelno pićence i sajber društvo.

Elem, stigoh u "Serbijan kafe" u kojem i nije bilo naročito uzbudljivo. Sitna peckanja, dobacivanje i hektolitri nepostojećeg on-lajn piva. Žene bejahu u manjihi u odnosu na muškarce, uglavnom tipa macho, zbog čega pomislih da je bolje da ostanem u "zonskoj ligi frajera". I taman kad htedoh da se "vrnem" u toplinu doma svog i da sa Beogradom podelim apokaliptični pljusak i zlokobnu grmljavinu, na ekranu se pojavi:"Posetite Bosnu".

Srbi su jednu od svojih teritorija na internetu, rekoh već, nazvali kafanom. Bošnjaci, pak, kanal na kome se komunicira uživo nazvaše jednostavno: "Bosna". "Uđoh" tamo, gotovo nečujno, i brzo "naučih": žene kolo vode. Na moje "dobro veče", otkucano na tastaturi, Enja uzvrati:"Oladi, 'ba". Ne dade mi to mira pa primetih "što smo večeras opasni", a onda na njeno pitanje odgovorih odakle "dolazim". "Šta ćeš ti ovde među nama, kada si tamo - u Beogradu" - zapitala me je Enja pred šezdesetak "gostiju". I rekla je Enja kako ne voli Srbe, da su oni ubice, te kako ne želi da ikad budu u njenoj blizini. Rekla je još mnogo toga, čak i kada smo otišli u "separe" - isključivši posmatrače naše prepiske.

Na upornost "mirotvorca"  odgovarala je uvredama. Bila je besna, toliko besna da je u jednom trenutku postavila najlogičnije pitanje:"Zašto komuniciraš sa mnom kada ti još nisam uputila ni jednu jedinu ljudsku riječ." "Zato što želim da znaš da imaš prijatelja u Beogradu."

"Oladi, 'ba" - rekla je još jednom Enja i dodala:"Bila sam gruba, žao mi je." Objasnila je da je ljuta zato što je kao devojčica morala od rata da pobegne iz Čapljine - čak u Kanadu. Zato što je znala za mučenja i ubijanja. Kada sam pomenuo ubijanja za koja sam ja znao, ponovila je:"Žao mi je."

Plakala je, reče,  zbog strašne sudbine jedne male Srpkinje iz Sarajeva, o kojoj je snimljen film. Devojčice koja je, kao i ona, zauvek otišla daleko. Enja od dvadeset godina.

Pred kraj virtuelnog druženja, dala mi je svoju internet adresu. Na pitanje: "Drugari?", odgovorila je:"Aha". I poslala je veliki internet-osmeh: :o)

Eh, da: i ovo. "Došao" sam kući rano ujutro, taman kada su moji pili prvu kafu. "Pa ti nisi spavao celu noć", mama je primetila. "Nisam", odgovorih, a za sebe zadržah da nisam našao ni devojku. Oni o tome, zapravo, i nisu ništa znali, kao što nisu znali da sam bio tako daleko dok sam, naizgled, bio u susednoj sobi. Zaspao sam dok su oblaci cedili poslednje kapi nad Beogradom.