Ko­la sa re­gi­star­skim ta­bli­ca­ma Re­pu­bli­ke Srp­ske, Mu­sli­man­sko-hr­vat­ske fe­de­ra­ci­je, ali i sa hr­vat­skim, ju­go­slo­ven­skim, ne­mač­kim, au­stri­jskim i dru­gim re­gi­star­skim ozna­ka­ma ukrš­ta­ju se sva­ko­dnev­no na ve­li­koj ras­kr­sni­ci u Lon­ča­ri­ma. Od Tu­zle put vo­di do Hr­vat­ske na se­ve­ru, a od Ba­nja­lu­ke ma­gi­stra­lom se sti­že u Sr­bi­ju na is­to­ku. Se­ma­fo­ra ne­ma, ali se za­to tu da­no­no­ćno na­la­ze pa­tro­le MUP-a Re­pu­bli­ke Srp­ske i me­đu­na­rod­nih po­li­cij­skih sna­ga. Tik, uz sa­mu ras­kr­sni­cu, na dve li­va­de, smeš­te­na je au­to-pi­ja­ca, ko­ja va­ži za naj­ve­ću i naj­jef­ti­ni­ju na Bal­ka­nu.

- Od­ja­vljen je, svi pa­pi­ri su tu. Pre­šao je sa­mo 100 hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra, a vo­zi­la ga je že­na, nu­di Mi­lan me­ta­lik „gol­fa“, po­pu­lar­nu dvoj­ku.

Za ovog di­ze­la­ša, sta­rog 12 go­di­na, pro­da­vac je tra­žio dve hi­lja­de i osam­sto ne­mač­kih ma­ra­ka. Mi­lan ži­vi u Mo­dri­či, u ko­ju je iz­be­gao iz Bi­ha­ća pre šest go­di­na. De­mo­bi­li­sa­ni srp­ski rat­nik ni­je uspeo da pro­na­đe bi­lo ka­kav po­sao ko­jim bi iz­dr­ža­vao  broj­nu po­ro­di­cu. A on­da, proš­le go­di­ne, raš­ču­lo se za Lon­ča­re.

Dule i Bajazit iz iste ulice

- Do­đem su­bo­tom ra­no iz­ju­tra, ka­da ku­pim do­bra ko­la od Mu­sli­ma­na i Hr­va­ta ko­ji ih do­vo­ze iz Nje­mač­ke, Au­stri­je ili Švaj­car­ske. Po­ne­kad ku­pu­jem i tro­ja ko­la, ko­ja pro­dam istog da­na ili u ne­de­lju. Na toj tran­sak­ci­ji za­ra­dim dvje­sta do tri­sta ma­ra­ka. Do­du­še, ne us­pje­va mi sva­ki put da za­vr­šim po­sao, pa ko­la od­vo­zim ku­ći. Do sli­je­dećg vi­ken­da ih oca­ri­nim i re­gi­stru­jem u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, na če­mu za­ra­dim još sto­ti­nu ma­ra­ka, ka­že Mi­lan.

Po­red nje­ga se sme­stio Ba­ja­zit, ko­ji ži­vi kao iz­be­gli­ca u Ne­mač­koj. Ro­dio se i do ra­ta bio na­sta­njen u Brč­kom, a sa­da sva­kog vi­ken­da pu­tu­je iz da­le­kog Ul­ma do Lon­ča­ra, 12 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nih od nje­go­ve ku­će. Proš­le ne­de­lje, pro­da­vao je „ford fi­je­stu“, sta­ru 11 go­di­na. Pr­va ce­na je bi­la dve hi­lja­de i še­sto ma­ra­ka ali, u pod­ne, Ba­ja­zit je po­pu­stio. Za dve hi­lja­de ma­ra­ka „ford“ je po­stao vla­sniš­tvo Du­le­ta, iz­be­gli­ce iz ma­log her­ce­go­vač­kog me­sta, ko­ji je sa­da na­sta­njen u Brč­kom. Dok su sre­đi­va­li pa­pi­re, usta­no­vi­li su da Du­le sta­nu­je u uli­ci u ko­joj je ne­kad ži­veo Ba­ja­zit.

- Rat, je­bi­ga. Vi­diš šta su nam uči­ni­li, ka­že sta­ri Br­čak no­vo­pe­če­nom. Pi­ćem su žalili po­sao, ali sti­gli i da is­pri­ča­ju de­lo­ve svo­jih iz­be­glič­kih pri­ča.

Vi­ken­dom, do Lon­ča­ra stig­ne i do tri­sta vo­zi­la na­me­nje­nih pro­da­ji, i naj­ve­ći deo pro­me­ni vla­sni­ke. Pro­dav­ci su naj­češ­će Mu­sli­ma­ni, iz­be­gli u ze­mlje za­pad­ne Evro­pe, a kup­ci Sr­bi iz Srp­ske i Sr­bi­je. Naj­vi­še je muš­te­ri­ja ko­ji ko­la ku­pu­ju za se­be, ali ima i onih ko­ji ih po­sle re­gi­stra­ci­je pre­pro­da­ju.

- Po­sao je uho­dan. Muš­te­ri­je iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ov­de ku­pe ko­la. Sa po­treb­nim pa­pi­ri­ma od­la­ze u Cr­nu Go­ru da oca­ri­ne i re­gi­stru­ju vo­zi­la, po­sli­je če­ga se vra­ća­ju sa re­gi­star­skim ta­bli­ca­ma. Za to vri­je­me ko­la sto­je u mo­me dvo­riš­tu, pri­ča Bog­dan, sta­ro­se­de­lac u Lon­ča­ri­ma, ko­ji pre dve go­di­ne ni­je ni sa­njao da će po­lo­žaj nje­go­vog se­la bi­ti iz­vor ve­li­ke za­ra­de.

Pri­hod od po­sla sa ko­li­ma va­ri­ra. Sta­ri­ja vo­zi­la u Ne­mač­koj koš­ta­ju če­sto oko pe­sto ma­ra­ka. Oni ko­ji ih do­pre­ma­ju iz ino­stran­stva u pro­se­ku za­ra­de od pet­sto do hi­lja­du ma­ra­ka. Deo ko­la­ča uzi­ma­ju i pre­pro­dav­ci iz Re­pu­bli­ke Srp­ske, či­ja se do­bit kre­će u ra­spo­nu od dve­sta do če­ti­ri­sto ma­ra­ka. Ne­ki od au­to­mo­bi­la za­vr­še i na au­to pi­ja­ca­ma Ju­go­sla­vi­je, gde ih pre­pro­dav­ci iz SRJ naj­češ­će pro­da­ju sa cr­no­gor­skim ta­bli­ca­ma.

Ve­ći­na ko­la u Lon­ča­re sti­že sa ured­nim pa­pi­ri­ma. Naj­va­žni­ji od njih je „bris“, ko­ji po­ka­zu­je po­re­klo vo­zi­la. 

Do­du­še, sum­nji­ča­vi kup­ci pa­žlji­vo pro­ve­ra­va­ju bro­je­ve mo­to­ra i ša­si­je, za sva­ki slu­čaj. Otva­ra­nje ha­u­be, pa cenj­ka­nje. Krat­ka pro­ba, pa opet cenj­ka­nje. Na kra­ju, kao u sva­koj tr­go­vi­ni, ce­na se usta­li ne­gde iz­me­đu že­lja pro­dav­ca i kup­ca.

U im­pro­vi­zo­va­nim ka­fa­na­ma, uz pi­će, stiš­ću se ru­ke, ko­je su če­sto do pre sa­mo dve go­di­ne dr­ža­le puš­ke, upe­re­ne mo­žda i pre­ma oni­ma sa ko­ji­ma se sa­da skla­pa po­sao. U me­tal­nim kon­tej­ne­ri­ma su smeš­te­ni slu­žbe­ni­ci ovlaš­će­nih špe­di­te­ra iz Re­pu­bli­ke Srp­ske, kod ko­jih se za­klju­ču­ju for­mal­ni ugo­vo­ri.

U Sr­bi­ji ni­je do­zvo­ljen uvoz i re­gi­stra­ci­ja po­lov­nih vo­zi­la. U Cr­noj Go­ri ca­ri­na za ova­kva ko­la iz­no­si jed­nu ne­mač­ku mar­ku za ku­bik ja­či­ne mo­to­ra. U Re­pu­bli­ci Srp­skoj, ca­ri­na je pa­u­šal­na. Sa­svim je uo­bi­ča­je­no da se u ugo­vor sta­vi i tro­stru­ko ma­nji iz­nos od stvar­ne ce­ne pro­da­je. Me­đu­tim, pri­li­kom ca­ri­nje­na to ne igra zna­čaj­nu ulo­gu. U pro­se­ku, da bi vo­zi­lo bi­lo re­gi­stro­va­no u naj­mla­đoj srp­skoj dr­ža­vi, po­treb­no je - za­vi­sno od ti­pa i sta­ro­sti vo­zi­la - iz­dvo­ji­ti do­dat­nih se­dam­sto do hi­lja­du ma­ra­ka na ku­po­pro­daj­nu ce­nu.

Za Lon­ča­re se ka­že da su bal­kan­ska pre­sto­ni­ca au­to­mo­bi­la, što zna­či da je ova ras­kr­sni­ca i me­sto pro­me­ta ve­li­kih ko­li­či­na de­vi­za. Zbog to­ga svo­ju sre­ću tu tra­že i oni ko­ji čak ne za­nju ni da vo­ze.

- Tam­bu­re, od treš­nji­nog dr­ve­ta, sa­mo še­zde­set ma­ra­ka. Za sev­dah du­šu da­le, pr­va li­ga, pri­ča Jan­ko. On sa Pe­rom pra­vi i pro­da­je tra­di­ci­o­nal­na bo­san­ska svi­ra­la. U ko­la se ne raz­u­me, ali za­to po ceo dan svi­ra sev­da­lin­ke.

- To pri­vla­či muš­te­ri­je, pa se i pro­da po ko­ja tam­bu­ra. Osim to­ga, po ne­ku mar­ku da­ju i pro­dav­ci i kup­ci au­ta. Mir­ko, što dr­ži bi­fe tu po­red, sva­ki dan nam pla­ća po 20 ma­ra­ka i zah­te­va da svi­ra­mo sa­mo lju­bav­ne pe­sme. On nas je za­mo­lio da ne pe­va­mo na­ci­o­nal­ne, u če­mu se svi sla­že­mo. Lju­di gle­da­ju da oba­ve po­sao, zbog če­ga ne sti­žu da te­fe­ri­če na na­ci­o­nal­noj osno­vi. Za­to se još ni­je de­sio ne­ki is­pad ili sva­đa, ka­že Jan­ko.

Joca Rom prodaje pomade

Na dru­goj stra­ni li­va­de, pre­tvo­re­ne u au­to-pi­ja­cu, je Jo­ca, Rom iz Be­o­gra­da. On za ra­čun iz­ve­snog dok­to­ra Pa­vlo­vi­ća pro­da­je le­ko­vi­te ma­sti. Pro­da­vac, iza te­zge iz­le­plje­ne ći­li­rič­nim re­kla­ma­ma, pri­vla­či muš­te­ri­je pu­tem mi­kro­fo­na i ozvu­če­nja.

- Le­ko­vi­te po­ma­de ču­ve­nog dok­to­ra Pa­vlo­vi­ća. Le­če re­u­mu, iši­jas, ast­mu. Ate­sti­ra­no i odo­bre­no. Pa­ko­va­nje 30 di­na­ra ili pet ma­ra­ka, vi­če Jo­ca. Na nje­go­vu ža­lost, pa­žnju ve­ći­ne pri­sut­nih najviše pri­vla­če ko­la iz­lo­že­na na pro­da­ju.

Ka­ko ne­delj­ni sa­ti od­mi­ču, pi­ja­ca bi­va sve pra­zni­ja, poš­to ko­la već od­mi­ču  dru­mo­vi­ma do pre­bi­va­liš­ta no­vih vla­sni­ka.

Kroz ras­kr­sni­cu u Lon­ča­ri­ma proš­la su tri pa­trol­na vo­zi­la ame­rič­ke voj­ske. Iza njih se spo­ro kre­tao au­to­bus sa­ra­jev­skog Cen­tro­tran­sa na li­ni­ji Sa­ra­je­vo - Min­hen. Vo­zač je da­vao sig­nal svo­me ko­le­gi iz au­to­bu­sa ba­nja­luč­kog Au­to­pre­vo­za, ko­ji je vo­zio put­ni­ke od Be­o­gra­da za Ba­nja­lu­ku, da pro­đe pr­vi. Ba­nja­lu­ča­nin je za­hva­lio krat­kim sti­skom na si­re­nu, a Sa­raj­li­ja ot­po­zdra­vio ma­ha­njem ru­kom.

Danas, maj 1998.