Pe­sni­ce su „se­va­le“ u za­pu­šte­noj krč­mi na pe­ri­fe­ri­ji, a in­ven­ter je le­teo na sve stra­ne. Is­pra­ćen udar­ci­ma i uz psov­ke, mi­ster No je za­vr­šio u bla­tu pr­lja­vog so­ka­če­ta. A on­da je „pro­kle­ti Grin­go“, ne­če­kav­ši da ma­mur­luk od je­fi­nog vi­ski­ja i ba­ti­na pro­đe, ustao i oti­šao u no­vu avan­tu­ru.

Od svih ju­na­ka jef­ti­nih ro­to-stri­po­va, naj­dra­ži mi je bio sa­vre­me­ni an­ti­he­roj, uvek ve­se­li Ame­ri­ka­nac u Ma­nu­su. Zbog nje­ga i da­nas, „pu­tu­ju­ći „ ra­znim atla­si­ma sve­ta, svra­tim po­gle­dom u ovaj grad.

Vi­lu de Ba­ru, ka­ko se naj­pre zva­la pre­sto­ni­ca Ama­zo­na, osno­va­li su Por­tu­gal­ci 1669. U tom pe­ri­o­du je iz­gra­đe­na gran­di­o­zna je­zu­it­ska ka­te­dra­la, iz ko­je su kre­ta­li mi­si­o­na­ri bes­pu­ći­ma Ama­zo­na sa na­me­rom da „pri­ve­du“ bo­gu sta­ro­se­de­o­ce. Uz sto­go­di­šnju zgra­du ope­re, ka­te­dra­la je da­nas ar­hi­tek­ton­ski bi­ser gra­da ko­ji is­pra­ća u pra­šu­mu ver­ni­ke, sa­da jed­nog bo­ga. Jer, i po­red ne­sno­šlji­ve vla­ge, po­tom­ci do­mo­ro­da­ca, evrop­skih i afrič­kih do­se­lje­ni­ka mo­ra­ju od ne­čeg da ži­ve, a put do re­a­la - na­ci­o­nal­ne va­lu­te, če­sto vo­di kroz šu­mu: ve­ći deo od mi­lion sta­nov­ni­ka za­ra­đu­je ra­de­ći u drv­noj i in­du­stri­ji ka­u­ču­ka, ko­je da­ju dva naj­va­žni­ja pro­iz­vo­da za iz­voz. Iz­vo­zi se i vo­će, a pa­re do­no­se i tu­ri­sti. I sve to uglav­nom plo­vi ili le­ti, po­što su dru­mo­vi  kroz plu­ća pla­ne­te (ka­ko zo­vu Ama­zon­sku pra­šu­mu) ret­ki.

A kad je le­te­nje u pi­ta­nju, bar u stri­pu, svi ko­ri­ste ma­li „paj­per“, avion na­iv­nog mi­ster Noa ko­ga ve­ći­na kli­je­na­ta „za­vr­ne“ za ho­no­rar. Pa ipak, bar u stri­pu, on i ne po­mi­šlja da ode sa le­ve oba­le re­ke Ne­gro, gde se sme­stio za­jed­no sa Ma­na­u­som. I još ne­što: u stri­pu ni tra­ga od por­tu­gal­skog i en­gle­skog; raz­o­ča­re­njak u ame­rič­ki san i Ma­na­u­ša­ni, svi od re­da go­vo­re srp­ski.         Gor­dan Br­kić

Danas, februar 1998.