„Po­čet­kom ve­ka,  Be­o­grad je na­sta­vio da se raz­vi­ja, ši­re­njem le­gal­nih po­slo­va, ali i šver­ca. Me­đu­tim, ka­da je vre­me špe­ku­la­ci­ja pro­šlo, a eko­nom­ska kri­za tri­de­se­tih uze­la ma­ha, Be­o­grad je opet po­stao za­jed­ni­ca far­me­ra, ka­kav je ne­kad bio.“

Ovo je deo isto­ri­je Be­o­gra­da iz Mon­ta­ne, u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, o ko­me „pri­ča“ ka­že i sle­de­će: iz­ve­sni To­mas Kjuv, in­ve­sti­tor, odu­še­vio se ovim kra­jem dok je 1882. obi­la­zio gra­di­li­šte se­ver­no­pa­ci­fič­ke že­le­zni­ce. Ubr­zo su sti­gli i pr­vi na­se­lje­ni­ci, a u znak za­hval­no­sti pre­ma ne­po­zna­tom srp­skom ula­ga­ču, či­jim je nov­cem iz­gra­đen je­dan krak pru­ge, na­se­lje je do­bi­lo ime po pre­sto­ni­ci Sr­bi­je. Pra­vi bum Be­o­grad je do­ži­veo po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, na­ro­či­to osam­de­se­tih go­di­na ovog ve­ka, ka­da se, za­hva­lju­ju­ći no­vim rad­nim me­sti­ma, sta­nov­ni­štvo udvo­stru­či­lo, pa sa­da u Mon­ta­ni ži­vi vi­še od pet hi­lja­da Be­o­gra­đa­na.

Ame­ri­ka „pred­nja­či“ i po to­me što ima čak osam Be­o­gra­da, ko­ji se na­la­ze u Mi­ne­so­ti, Ne­bra­ski, Tek­sa­su, Se­ver­noj Ka­ro­li­ni i, već po­me­nu­toj, Mon­ta­ni. Pa ipak, svi ame­rič­ki Be­o­gra­di za­jed­no ima­ju „sve­ga“ 20 hi­lja­da sta­nov­ni­ka.

U „Zve­zda­nim sta­za­ma“

Be­o­grad je čak do­speo i u „Zve­zda­ne sta­ze“, po­pu­lar­nu ame­rič­ku se­ri­ju. U jed­nom od di­ja­lo­ga dvo­ji­ce glav­nih ju­na­ka, Spo­u­ka i ka­pe­ta­na Kir­ka, pr­vi za­pa­ža:

- Ka­pe­ta­ne, pre­ma Iva­ni­nom is­tra­ži­va­nju, po­red evrop­skog Be­o­gra­da, po­sto­je mno­gi dru­gi Be­o­gra­di u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma u 20 ve­ku.

- Spok, baš me bri­ga za Be­o­grad sve dok Klin­go­na ne is­pra­šim po stra­žnji­ci, od­go­vo­rio je ka­pe­tan Kirk, be­san što mu je lju­ti ne­pri­ja­telj Klin­gon po­no­vo uma­kao.

Po­red onog u Mon­ta­ni, či­ni se naj­za­ni­mlji­vi­jom isto­ri­ja Be­o­gra­da iz Mej­na, sme­šte­nog me­đu Be­o­grad­skim je­ze­ri­ma, ko­je u Ame­ri­ci sma­tra­ju ra­jem za pe­ca­ro­še. Pr­vi „ko­lo­ni­sti“ su do­šli 1774. go­di­ne, a u pro­šlom ve­ku sta­nov­ni­štvo se uglav­nom ba­vi­lo po­ljo­pri­vre­dom i snab­de­va­lo Ame­ri­ku uku­snim ja­bu­ka­ma. 

Pot­kraj de­vet­na­e­stog i po­čet­kom ovog sto­le­ća tu­ri­sti su ot­kri­li le­po­tu pet je­ze­ra, od ko­jih je naj­ve­će, Ve­li­ka ba­ra, du­go 14, a ši­ro­ko sedam ki­lo­me­ta­ra. U tom pe­ri­o­du su iz­gra­đe­na tri ho­te­la, me­đu nji­ma naj­lep­ši „Be­o­grad“, ko­ji je, zlom sud­bi­nom, iz­go­reo 1955. go­di­ne. Ta­mo­šnji Be­o­gra­đa­ni mi­sle da su zbog ne­stan­ka ho­te­la u po­ža­ru, ali i iz­grad­nje do­brih dru­mo­va, pe­de­se­te ozna­či­le kraj ere „ro­man­tič­nog“ tu­ri­zma, u ko­joj su pe­ca­ro­ši i ce­le po­ro­di­ce do­la­zi­le vo­zo­vi­ma i u mi­ru pro­vodile svoj od­mor. Da­nas se u oko­li­ni Be­o­gra­da i na oba­la­ma je­ze­ra na­la­ze sto­ti­ne pri­vat­nih brv­na­ra i kam­po­va, a nji­ho­vi vla­sni­ci let­njoj se­zo­ni udvo­stru­ča­va­ju broj od tri hi­lja­de sta­nov­ni­ka. Ina­če, Be­o­gra­đa­ni iz Mej­na svoj grad na­zi­va­ju „spa­va­o­ni­com“, po­što ve­ći­na da­nju ra­di u obli­žnjim me­sti­ma, Av­gu­sti i Vor­tvi­lu.

Kad je Evro­pa u pi­ta­nju, za­ni­mlji­vo je da i Bel­gi­ja ima svoj Be­o­grad, me­sto sme­šte­no u bli­zi­ni gra­ni­ce sa Luk­sem­bur­gom i Fran­cu­skom. Za ime ovog gra­di­ća, ko­ji je svo­je­vre­me­no bio po­bra­tim na­šeg glav­nog gra­da, pret­po­sta­vlja se da je sla­ven­skog po­re­kla, po­što u fla­man­skom, fran­cu­skom i ne­mač­kom, je­zi­ci­ma ko­ji­ma se go­vo­ri u Bel­gi­ji,  reč „be­o­grad“ ne­ma ni­ka­kvo zna­če­nje.

I to ni­je sve. U ve­ći­ni sla­ven­skih ze­ma­lja postoje gra­do­vi či­je ime zna­či „be­li grad“. Po­red ve­ći­ni zna­nog hr­vat­skog Bi­o­gra­da, u Ru­si­ji po­sto­je Bel­go­rod, ka­ko se zo­ve i ce­la oblast i Be­lo­grat­ka, ime ko­je no­se dva gra­da u ovoj ze­mlji i je­dan u Ukra­ji­ni. U Bu­gar­skoj postoji Be­lo­grad­čik, Po­lja­ci ima­ju svoj Bi­a­lo­gra­du, a u Če­škoj se na­la­zi Be­lo­hrad. I na­rav­no - naš Be­o­grad.

Danas, februar 1998.