Ve­ći­na je­zič­kih struč­nja­ka od­go­vo­ri­la bi: va­tro­ga­sac. Ve­ći­na la­i­ka bi se slo­ži­la s ova­kvim od­go­vo­rom. Na­še fe­mi­nist­ki­nje, pak, in­si­sti­ra­ju da ov­daš­nja je­zič­ka prak­sa uva­ži že­nu ko­joj je, po nji­ho­vom miš­lje­nju, je­zik ma­nje maj­ka, a vi­še ma­će­ha.

Ras­pra­va oko ove vr­ste je­zič­kih ne­do­u­mi­ca u sve­tu je odav­no uze­la ma­ha, a u okvi­ru „po­li­tič­ki ko­rekt­ne“ ko­mu­ni­ka­ci­je u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, po­lo­žaj že­ne u je­zi­ku iz­jed­na­čen je s po­lo­ža­jem muš­kar­ca, pa se ta­ko ume­sto „po­li­smen“ (po­li­ca­jac), ka­že „po­li­spe­rsn“ (oso­ba ko­ja oba­vlja po­li­cij­ski po­sao). „Po­li­ti­kli ko­rek­tli“ po­na­ša­nje u ovoj ze­mlji ima sve vi­še pri­sta­li­ca i za­to „pre­ti“ da ugro­zi usta­lje­ni od­nos me­đu po­lo­vi­ma, u ovom slu­ča­ju na pod­ruč­ju je­zi­ka.

- Kod nas je čak i ve­ći­na struč­nja­ka pro­tiv ot­kla­nja­na sek­si­zma u je­zi­ku, poš­to oni je­zik do­ži­vlja­va­ju kao si­stem sam za se­be, dok ih ma­nje in­te­re­su­je nje­go­va upo­tre­ba - ka­že Sven­ka Sa­vić, pro­fe­sor­ka psi­ho­lin­gvi­sti­ke na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du i ko­or­di­na­tor­ka u Cen­tru za žen­ske stu­di­je i is­tra­ži­va­nja u naj­ve­ćem voj­vo­đan­skom gra­du. 

Ona ob­jaš­nja­va sek­si­zam kao druš­tve­nu dis­kri­mi­na­ci­ju na osno­vu pol­no­sti, a nje­go­vo ot­kla­nja­nje kao ne­za­o­bi­la­zno pi­ta­nje na pu­tu ka de­mo­kra­ti­za­ci­ji druš­tva.

Šta to, u stva­ri, zna­či? Jed­no­stav­no, ma ko­li­ko da da­ma s po­čet­ka pri­če us­peš­no ga­si po­žar, ona će ume­sto va­tro­ga­ski­nje, u pre­o­vla­đu­ju­ćoj je­zič­koj prak­si bi­ti va­tro­ga­sac. Že­na ko­ja ru­ko­vo­di ve­li­kim i va­žnim se­kre­ta­ri­ja­tom zva­će se se­kre­tar, dok na­ziv se­kre­ta­ri­ce osta­je re­zer­vi­san za di­rek­to­ro­vog „po­sil­nog“.

Ova­kvo je­zič­ko po­na­ša­nje, po miš­lje­nju Sven­ke Sa­vić, na­ro­či­to do­la­zi do iz­ra­ža­ja ka­da je reč o že­na­ma ko­je oba­vlja­ju naj­od­go­vor­ni­je dr­žav­ne i druš­tve­ne po­slo­ve. Ret­ki iz­u­ze­ci, pri­me­ću­je Sa­vić, uglav­nom su po­sle­di­ca ne­ga­tiv­nog od­no­sa pre­ma od­re­đe­noj žen­skoj oso­bi na po­lo­ža­ju.

- Na­da Pe­ri­šić, na pri­mer,  u opo­zi­ci­o­nim no­vi­na­ma uvek je mi­ni­star­ka, poš­to au­to­ri ima­ju ne­ga­ti­van stav pre­ma njoj. U pro­vla­di­nim li­sto­vi­ma ona i dru­ge mi­ni­star­ke bi­va­ju uglav­nom oslo­vlja­ne u muš­kom ro­du - go­vo­ri Sven­ka Sa­vić na osno­vu is­tra­ži­va­nja ovog pro­ble­ma u na­šoj štam­pi, ko­je je spro­ve­la sa sa­rad­ni­ci­ma iz Cen­tra za žen­ske stu­di­je i is­tra­ži­va­nja.

Ona ovo ob­jaš­nja­va či­nje­ni­com da vo­de­ći fi­lo­lo­zi sek­si­zam u je­zi­ku ne do­ži­vlja­va­ju kao pro­blem, i shod­no to­me vr­še uti­caj pu­tem me­ha­ni­za­ma dr­žav­ne vla­sti na ured­ni­ke re­žim­skih no­vi­na ka­ko bi se u nji­ma oču­va­la „či­sto­ta“ je­zi­ka.

U opo­zi­ci­o­nim i ne­za­vi­snim li­sto­vi­ma ova­kav uti­caj iz­o­sta­je, pa se ta­mo češ­će upo­tre­blja­va ade­kva­tan rod za no­si­o­ce za­ni­ma­nja, ali se još ne mo­že go­vo­ri­ti o do­sled­nom pri­hva­ta­nju ove prek­se, za­klju­ču­je Sven­ka Sa­vić.

Fe­mi­ni­stič­ka te­o­ri­ja ova­kvo sta­nje u je­zi­ku ob­jaš­nja­va či­nje­ni­com da se va­žna pod­ruč­ja ži­vo­ta, kao što su po­li­ti­ka, na­u­ka i re­li­gi­ja, i da­lje sma­tra­ju „muš­kim po­slo­vi­ma“. Is­tra­ži­va­nja Sven­ke Sa­vić po­ka­zu­ju da su na pr­vim stra­ni­ca­ma, ko­je su u li­sto­vi­ma re­zer­vi­sa­ne za unu­traš­nju i spolj­nju po­li­ti­ku, že­ne u stva­ri muš­kar­ci, a žen­ski na­sta­vak za za­ni­ma­nje do­bi­ja­ju je­di­no ako se ogre­še o jav­nost i ta­ko po­sta­nu ne­po­pu­lar­ne. Pro­fe­so­ri­ca iz No­vog Sa­da mi­sli da ta­kvo pi­sa­nje no­vi­na­ra, ali i no­vi­nar­ki, ni­je iz­raz ni­ka­kve po­seb­ne mo­ti­vi­sa­no­sti, već je po­sle­di­ca pa­tri­jar­hal­nog na­sle­đa ko­je vre­ba iz pod­sve­sti.

Ipak, u ne­kim obla­sti­ma ži­vot je pro­sto na­met­nuo dru­ga­či­ju prak­su, ili ka­ko Sven­ka Sa­vić ka­že, in­ter­vent­ne fak­to­re, kao u sud­stvu gde, zbog po­tre­be za ja­sno­ćom, po­sto­ji su­đe­ni i su­đe­na, tu­že­ni i tu­ži­lja, ili pak u spor­tu, gde ima­mo ko­šar­ka­ši­ce, atle­ti­čar­ke. U za­ni­ma­nji­ma u ko­ji­ma su se že­ne na­ro­či­to afir­mi­sa­le, u je­zič­ku stvar­nost su uš­li i žen­ski ob­li­ci za za­ni­ma­nja, pa ta­ko jed­nu no­vu pro­fe­si­ju kod nas oba­vlja­ju me­na­džer­ke i me­na­dže­ri.

Is­tra­ži­va­nja su, ina­če, po­ka­za­la da že­ne uži­va­ju ve­ću je­zič­ku rav­no­prav­nost u sva­ko­dnev­nom go­vo­ru ne­go što je slu­čaj u zva­nič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ana­li­zi­ra­ju­ći ne­for­mal­ni go­vor „na te­re­nu“, is­tra­ži­va­či su za­be­le­ži­li  pr­vi put reč di­ler­ka u se­lu Li­plja­ni, pre ne­go u ve­ćim ur­ba­nim sre­di­na­ma. Po­red se­o­skog go­vo­ra, za­klju­ču­je Sven­ka Sa­vić, i u grad­skim pod­ruč­ji­ma ne­for­mal­ni go­vor pri­zna­je že­nu, pa ta­ko ima­mo dok­tor­ku, di­rek­tor­ku, rek­tor­ku, dok je zva­nič­no, na pri­mer, rek­tor­ka jed­nog na­šeg uni­ver­zi­te­ta - rek­tor.

- Mi sa­mo tra­ži­mo da se is­poš­tu­je ono što naš je­zik omo­gu­ća­va, da se is­poš­tu­je opo­zi­ci­ja pre­ma ro­du. U hr­vat­skom je­zi­ku ovo je ura­đe­no do­sled­ni­je jer je ta­mo ta­kva je­zič­ka po­li­ti­ka. Sa sta­no­viš­ta pri­ro­de je­zi­ka ne po­sto­ji pro­blem, on se na­la­zi u po­li­ti­ci raz­vo­ja je­zi­ka - ka­že Sven­ka Sa­vić i do­da­je: - Ima­mo po­jam za pi­sac, a ne­ma­mo pi­sa­ni­cu, ali za­to po­sto­ji spi­sa­te­lji­ca. Mi ne že­li­mo da vr­ši­mo na­si­lje nad je­zi­kom, već sa­mo da po­kre­ne­mo razmšlja­nja o upo­tre­bi bo­ljih re­še­nja, kad ih već ima­mo.

Bu­du­ći da je ova­kav al­ter­na­tiv­ni stav pre­ma je­zi­ku i že­ni u nje­mu ne mo­že da uđe u zva­nič­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju ni in­sti­tu­ci­je, bar ne na ve­li­ka vra­ta, fe­mi­nist­ki­nje su od­lu­či­le da ra­de na stva­ra­nju druš­tve­ne kli­me u ko­joj bi se raz­ma­tra­lo pi­ta­nje iz­jed­na­ča­va­nja že­na u jav­nom i slu­žbe­nom je­zi­ku, i ta­ko do­ne­su ve­tro­ve ko­ji već odav­no du­va­ju u stra­nim je­zi­ci­ma.

- To ni­je mi­li­tan­tan stav, a naj­ma­nje je po­mo­dar­stvo. Je­zik se, po­bo­gu, mo­ra usme­ra­va­ti i re­vi­di­ra­ti - po­ru­ču­je Sven­ka Sa­vić.

Danas, decembar 1997.

Že­na i re­kla­ma

U ju­lu i av­gu­stu ove go­di­ne ak­ti­vi­stki­nje Cen­tra za žen­ske stu­di­je i is­tra­ži­va­nja iz­vr­ši­le su, za sa­da pr­vo u Ju­go­sla­vi­ji, is­tra­ži­va­nje o sek­si­zmu u re­kla­ma­ma.

- U te­le­vi­zij­skim re­kla­ma­ma, na pri­mer, uz žen­sko te­lo pla­si­ra se ta­kav tek­stu­al­ni deo, ko­ji do­pri­no­si tre­ti­ra­nju že­ne kao ro­be. Na ra­di­ju, opet, ima­mo la­sciv­nu upo­tre­bu je­zi­ka, gde dvo­smi­sle­na zna­če­nja če­sto alu­di­ra­ju na že­nu, nje­no te­lo, i slič­no. Naš za­klju­čak je da me­di­ji odr­ža­va­ju pa­tri­jar­hal­no shva­ta­nje i od­nos pre­ma že­ni, či­je se te­lo tre­ti­ra kao ro­ba. - ka­že Sven­ka Sa­vić i do­da­je: - Ova­kav od­nos pre­ma že­ni u re­kla­ma­ma pre­u­ze­li smo iz ino­stran­stva i u od­su­stvu za­kon­ske re­gu­la­ti­ve, osta­je nam da, kao i že­ne u ce­lo­me sve­tu, bez­u­speš­no ne­go­du­je­mo pro­tiv ne­u­ku­snih pro­pa­gand­nih spo­to­va.