- Aj­de na­ro­de. Su­ve smo­kve, grč­ke. Sa­mo 30 di­na­ra, od­lič­no za po­ten­ci­ju, vi­kao je je­dan od pro­da­va­ca na Ka­le­ni­ća pi­ja­ci ju­če. U po­po­dnev­nim sa­ti­ma ve­ći deo od 905 te­zgi bio je pra­zan, poš­to su „di­le­ri“ vo­ćem i po­vr­ćem u ra­no ju­tro pro­da­li ro­bu. U to do­ba da­na ce­ne su neš­to ni­že, ka­žu upu­će­ni, jer svi že­le da ras­pro­da­ju ar­ti­kle i ku­ći kre­nu sa pa­ra­ma ume­sto sa ro­bom. Ve­za rot­kvi­ca pro­da­va­na je za je­dan di­nar, sa­la­ta dva, šar­ga­re­pa tri di­na­ra, a spa­nać iz­me­đu če­ti­ri i osam. Već vi­še od jed­nog me­se­ca, kup­ci na ovoj pi­ja­ci mo­gu da ku­pe uvo­zni pa­ra­da­jiz i kra­stav­ce, či­je su ce­ne ovih da­na u pa­du.

- Još je sku­po. Dva­de­set di­na­ra za pa­ra­da­jiz od­bi­ja muš­te­ri­je, ko­je če­ka­ju do­ma­ći, pa će ku­po­va­ti kad bu­de pet di­na­ra za ki­lo­gram, ka­že pro­da­vac uvo­znog po­vr­ća.

Ne­dav­na de­val­va­ci­ja uti­ca­la je na ce­ne uvo­zne ro­be, ko­je su vi­še za dva do pet di­na­ra.

- Ki­lo­gram ba­na­na sad koš­ta 10 di­na­ra, a proš­le ne­de­lje je bio se­dam ili osam. Ra­ni­je sam pro­da­vao i do 15 pa­ke­ta dnev­no, a sad je­dva dva. Ni­ko ne­će da ku­pu­je, ali šta da ra­dim kad su na­kup­ci na Kvan­taš­koj pi­ja­ci po­vi­si­li ce­nu pa­ke­ta sa 120 na 150 di­na­ra, ža­li se To­ma, ko­ji ipak ka­že da ne­će od­u­sta­ti od po­sla sa li­mu­nom, po­mo­ran­dža­ma, ba­na­na­ma i ana­na­som.

Ba­ka Bo­sa iz Zu­ca pro­da­je šar­ga­re­pu i spa­nać iz svo­je baš­te. Ce­ne nje­ne ro­be ni­su pro­me­nje­ne jer, ka­ko ka­že, na­rod ne ku­pu­je po­vr­će i vo­će ni po sta­roj ce­ni.

- Do­đe mi da dam sve dža­ba, al` bi me de­da is­te­rao iz ku­će, pri­ča Bo­sa.

Po­red nje Da­ra pro­da­je cve­će: bu­ket še­bo­ja tri, a nar­ci­sa pet di­na­ra. Ona pro­da­je i cr­kve­ne sve­će, pet di­na­ra ve­li­ke, a za di­nar one sred­nje ve­li­či­ne.

Ne­ko­li­ko te­zgi da­lje, Lju­ba nu­di mu­zič­ke ka­se­te i cd di­sko­ve. Pro­bra­na Be­to­ve­no­va de­la na cd-u, za šta lju­bi­te­lji kla­si­ke tre­ba da pla­te 25 di­na­ra, na­la­ze se tik do sve­že sa­la­te.

- Ori­gi­nal iz Bu­gar­ske, maj­ke mi. Od­li­čan zvuk, ka­že Lu­ba i do­da­je: - Ma, za­je­bo sam se za ove vi­o­li­ni­ste, na­rod `oće sa­mo na­rod­nja­ke.

Iz­me­đu dve te­zge Le­pi Ba­ta na ko­le­ni­ma oba­vlja svoj „bi­znis“. On sva­ko­dnev­no sku­plja ono što su pro­dav­ci od­ba­ci­li is­pod i oko te­zgi. Ka­že da po­vre­me­no pro­na­đe „vred­ne i ret­ke pri­mer­ke“.

- Ov­de ra­di Pe­ra-da­lji­nac, ko­ji po­pra­vlja da­ljin­ske upra­vlja­če za te­le­vi­zo­re. Evo ga je­dan da­ljin­ski, va­lja­će za neš­to, go­vo­ri Ba­ta u či­jem je sta­nu po­seb­na so­ba na­me­nja­na za pron­đe­ne stva­ri.

Na iz­la­zu iz pi­ja­ce sme­sti­li su se pro­dav­ci ru­mun­skog i tu­skog do­njeg ve­ša i hi­gi­jen­skog pri­bo­ra. Po­red njih se na­la­zi pre­sa­hla če­sma, po­dig­nu­ta kra­jem če­tr­de­se­tih u spo­men „hi­lja­da­ma bes­plat­nih rad­nih ča­so­va ko­je su omla­din­ci Be­o­gra­da da­li za ure­đe­nje Ka­le­nić pi­ja­ce“.

Ina­če, pi­ja­ca je po­dig­nu­ta 1926. u vre­me ve­li­kog ra­sta Be­o­gra­da, ko­ji je tih go­di­na do­bio i Đe­ram, Cvet­ni trg i Cvet­ko­vu pi­ja­cu. Ime Ka­le­nić „za­veš­tao“ vla­snik ne­ka­daš­njeg guv­na, na ko­me je mle­ve­no ži­to ve­li­kim ka­me­nim kru­go­vi­ma, ko­je su okre­ta­li ko­nji.

Na za­klju­ča­nim vra­ti­ma uprav­ni­ko­ve kan­ce­la­ri­je za­le­pljen je ve­li­ki pa­pir sa nat­pi­som: „Ne­ma te­zgi“. Ne­zva­nič­no sa­zna­je­mo da je po­tra­žnja za­ku­pa­ca to­li­ka da bi je pod­mi­ri­lo tek 500 no­vih te­zgi. U jed­noj od pro­sto­ri­ja pro­na­la­zi­mo dvo­ji­cu slu­žbe­ni­ka ko­ji je­du po­vr­će sa pi­ja­ce.

- Mi ne zna­mo niš­ta, a i da zna­mo ne bi­smo re­kli jer ne­ma­mo ovlaš­će­nje da go­vo­ri­mo za no­vi­ne, ka­že  je­dan od njih dok re­že gla­vi­cu lu­ka.

Svo­ju „ro­bu“ nu­di­li su ša­pa­tom is­pred pi­ja­ce i ulič­ni di­le­ri de­vi­za­ma: - Še­sto di­na­ra pla­ćam, za še­sto tri­de­set pro­da­jem sto ma­ra­ka, bio je ju­če­raš­nji kurs kod Mir­ka: - Ne­ma na­rod pa­ra, bu­re­ze­ru. Obr­nem dnev­no par sto­ti­na ma­ra­ka, a ne­kad mi je kroz ru­ke na ovom me­stu pro­la­zi­lo i po 10 hi­lja­da.

„Na te mi­slim, ka­da zo­ra svi­će“ zvi­ždu­kao je rad­nik Gradsk či­sto­će, dok je vu­kao pi­ja­com de­be­la cre­va za vo­du, ko­jom je još jed­nom opran Ka­le­nić.

- Ma daj, bre, ka­kve no­vi­ne. Kad bi di­rek­tor či­tao, on­da bih mu po­ru­čio da da pla­tu. A o va­ko, ka­kva vaj­da?

Danas, april 1998.

Ce­ne te­zgi

Me­seč­na za­kup­ni­na te­zge je 60 di­na­ra za po­ljo­pri­vred­ni­ke, a 120 di­na­ra za vla­sni­ke za­nat­skih rad­nji. Od ju­tra do je­dan sat po­pod­ne, po­ljo­pri­vred­ni­ci pla­ća­ju 40 di­na­ra za po­vr­ši­nu ce­le te­zge, ko­li­ko tre­ba­ju iz­dvo­ji­ti ako že­le pro­da­va­ti i po­sle pod­ne. Za­na­tli­je, ka­ko su zva­nič­no re­gi­stro­va­ni pro­dav­ci svih ar­ti­ka­la ko­ji ni­su vo­će i po­vr­će, pla­ća­ju po 36 di­na­ra za ce­lu po­vr­ši­nu uju­tro, i isti iz­nos po­sle pod­ne.

Noć i dan

Pro­dav­ci iz unu­traš­njo­sti par­ki­ra­ju svo­je ka­mi­o­ne već pred po­noć oko Ka­le­ni­ća pi­ja­ce, ka­ko bi za­u­ze­li me­sta za pro­da­ju. Uvi­je­ni u će­bad i na­slo­nje­ni jed­ni na dru­go, oni dre­ma­ju do šest ča­so­va uju­tru, ka­da pi­ja­ca po­či­nje sa ra­dom. Ka­pi­je ogra­đe­nog pro­sto­ra otvo­re­ne su sve do se­dam uve­če, ka­da i naj­u­por­ni­ji pro­dav­ci mo­ra­ju na­pu­sti­ti pi­ja­cu.