Najpoznatiji srpski botaničar Josif Pančić otkrio je kod sela Zaovine na planini Tari 1875. endemno drvo iz srednjeg Podrinja, reliktnu vrstu iz doba tercijera. Drvo će kasnije po njemu biti nazvano "Pančićeva omorika" (Picea omorika), što je zasluženo priznanje ovom naučniku za trud koji je uložio kako bi je pronašao. A priča o tome gotovo da je epska, i oslikava entuzijazam u mladoj kneževini na jugoistočnom rubu Evrope, ne samo naučnika, već i mnogih drugih. Jer, traganje za omorikom trajalo je 20 godina.

Pogrešna pretpostavka

Kada bi Pančić upitao stanovnike jugozapadne Srbije na prvom proputovanju kroz taj kraj na šta liči to drvo, jedni bi mu odgovorili da liči na jelu, drugi da više liči na smrču, a većina je bila mišljenja da su jela i omorika jedno isto drvo. Jedina zabluda koja je Josifa Pančića pratila u njegovim istraživanjima omorike bila je početna teza da je omorika široko rasprostranjena „od Jadranskog mora do Dunava“, što se pokazalo netačnim.

“Naša omorika bila je po imenu odavno poznata iz narodnih pesama – ima je i u Vukovom rečniku, ali je pored svega toga prilično muke stalo, dok nam je pošlo za rukom da to ime sastavimo sa onom prirodnom stvari koju ona označava“, napisao je Pančić. On je verovao da u šumama zapadne Srbije postoji redak i do tada nepoznat četinar. Na svom prvom putovanju po Užičkom okrugu, 1855. godine, Pančić je doznao za omoriku da negde u tom kraju raste, ali niko nije umeo da mu pokaže to drvo.

Deset godina kasnije, a 150 od danas u prošlost - dakle 1865, Pančić se dosetio jednog posrednog, ali sigurnog puta, kojim će doći do tog nepoznatog drveta. On se obratio vlastima i molio „da se za našu veliku školu nabave grane sa rodom sviju četinara po Tari i Zlatiboru u užičkom kraju, gde najviše četinara ima". Taj poduhvat je urodio plodom, te je s jeseni iste te godine u svom kabinetu imao, pored granja tise, jele, smrče, belog i crnog bora i dve grane tražene omorike.

Pošto su mu grane prispele preko sreskog načelnika iz Bajine Bašte, Pančić mu piše i moli ga da mu naknadno pribavi i šišarke ovog četinara i da ga tačno izvesti o mestu gde su omorikine grane skinute sa drveta. Međutim, dobio je odgovor da te godine nije bilo roda na četinarima, a za grane nije zabeleženo odakle su donesene.

Tačnu godinu prvog susreta Pančića sa omorikom u prirodi nije jednostavno odrediti, jer je i on sam na različitim mestima navodi drugačije datume. Negde je to 1875., a negde 1877. godina. U svom „malom spisu“ na nemačkom jeziku u kojem je prvi put štampao saopštenje o otkriću nove vrste četinara i koji mu je poslužio da svetsku botaničku javnost upozna sa otkrićem, navodi da je omoriku prvi put video 1. avgusta 1875. godine.

Pančićev skakavac

Naš poznati botaničar, ali i dobar poznavalac skakavaca i zrikavaca, dr Josif Pančić je u zapadnoj Srbiji kod Mokre Gore 1881. godine pronašao novu, reliktnu vrstu skakavca, koji je nazvan po njemu (latinski naziv  Pygromorphella serbica Pancic). Već naredne, 1882. godine opisao je ovu vrstu u knjizi koja je izašla u Beču, a čiji je autor bio jedan od najuglednijih stručnjaka za pravokrilce tog vremena, Brunner von Watenwyl.

Potom je ova vrsta bezuspešno tražena, u bližoj i široj okolini Mokre Gore, od strane ortopterologa sve do 1955. godine. Tada je zoogeografu i ornitologu Sergiju Matvejevu pošlo za rukom  da pronađe larve ove vrste, a 1957. godine i nekoliko odraslih primeraka. Obadva nalaza su učinjena na Kaluđerskim barama u današnjem Nacionalnom parku Tara, oko 15 km vazdušne linije severoistočno od Mokre Gore.

“Da bi ovu stvar u suštini rešio otputovao sam početkom jula 1875. u jugozapadnu Srbiju odakle su poticale napred navedene grane, ovaj put sa boljim uspehom nego inače, jer sam 1. avgusta, nakon mnogog uzaludnog krstarenja u blizini sela Zaovine stajao pred jednim meni stranim četinarom, kojeg je jedan od mojih starijih pratilaca prepoznao kao traženu omoriku, a ja i moji mlađi saradnici pozdravismo veselim usklikom“, piše.

Na originalnim primercima ovog spisa stoji da je štampan u „kneževskoj štampariji“ 1876. godine na osnovu čega se kao godina otkrića Pančićeve omorike uzima 1875. U vezi sa mestom otkrića ovog četinara (locus classicus), takođe, postoje nagađanja ali je preovladalo mišljenje da je to Kik u Sklopovima, klisuri reke Beli Rzav kod sela Zaovina.

Pančić je imao dosta muka da dokaže da je omorika nova vrsta četinara, jer to nije bilo odmah prihvaćeno. Od momenta kada je konačno u rukama imao potpuno sabrani materijal, pa do dana kada je mogao napisati da je naučna javnost prihvatila otkriće, „kada su omoriku najzad priznali i Englezi, te kada je na taj način omorika stekla priznanje kao novo drvo“, prošlo je narednih dvanaest godina.

Danas, novembar 2014.

I velika kompanija iz Japana pomaže održavanje flore na Tari

JP Nacionalni park Tara i kompanija Tošiba sprovele su tokom oktobra obnovu šuma uništene u katastrofalnim požarima tokom 2012. godine. Posađeno je ukupno 7.500 novih sadnica omorike, smrče i bora. Sredstva za nabavku i sadnju sadnica obezbedila je i donirala kompanija Tošiba u sklopu ekološke akcije „Toshiba ume da posadi šume“, nakon čega će brigu i nadzor nad pošumljenim površinama preuzeti stručnjaci JP NP Tara.

Ovo je prva veća akcija sanacije štete i obnove eko-sistema Tare narušenog požarima, kojom će biti pošumljeno tri hektara parcela uglavnom u privatnom vlasništvu meštana Zaovina. Tamo je na području zaštitne zone nacionalnog paka u požaru 2012. godine izgorela gotovo jedna trećina šuma.

Eko-akcija „Tošiba ume da posadi šume“ deo je globalnog projekta grupacije Tošiba za umanjivanje posledica globalnog zagrevanja i očuvanja biodiverziteta na planeti, koju je takođe podržala i Ambasada Japana u Srbiji.  Tošiba ima ambiciju da posadi 1,5 miliona sadnica širom sveta do 2025, čime će obeležiti 150 godina postojanja


____________________________________________


Pogledajte: Male priče o velikim pesmama

Kako je nastala i zašto je postala popularna pesma "Ja i Bobi Mekgi" u izvođenju Dženis Džoplin (VIDEO) sa tekstvom na engleskom i srpskom i pratećom pričom