Robert Šiler, teoretičar takozvane „nove ekonomije” ukazao je pre pet godina na trend posustajanja tradicionalnih oblika privređivanja pred sve jačom dominacijom informacionih tehnologija u stvaranju kapitala. Ovaj priznati mislilac je zaključio da informacija kao roba nematerijalne prirode postaje osnova poslovanja. Ko proda informaciju o sebi, prodaće i ono što proizvodi.

Dvadesetogodišnji Aleksa iz Krnjače, beogradskog predgrađa, nikada nije čuo za Šilera. Već dve godine izbegava vojnu obavezu u nadi da će uskoro biti ukinuto čak i civilno služenje vojnog roka, po čemu se ne razlikuje od vršnjaka. Međutim, izdvaja ga veština i strast u pravljenju internet sajtova. Kao da mu je čuveni teoretičar nekako došapnuo kuda vodi najbolji put u budućnost.

Ovaj mladić, sin automehaničara, kreirao je dvadesetak sajtova za preduzetnike iz Beograda. Mesečno održavanje prezentacija naplaćuje po 20 evra i tako prihoduje skoro dve prosečne plate u Srbiji. Dok menja lamele i karburatore, otac svojim mušterijama ponosno, ali i sa skrivenim ciljem, govori o sinovljevom umeću. Tako priče iz radionice Aleksi dovode mušterije.

Kaže, mogao bi da održava još 20 sajtova jer je reč uglavnom o statičnim prezentacijama oko kojih skoro da i nema posla. Gazde plaćaju za njegov „hokus-pokus” jer su čuli da je dobro imati sajt. Međutim, kako o svemu znaju jako malo ili ništa, u principu se ne mešaju. Samo izbroje evre za mesečnu „kiriju”. Dok iz radionice dopire brujanje motora, Aleksa se na spratu bavi „redovnim održavanjem”.

Prema evidenciji Agencije za privredne registre, u Srbiji posluje 700 velikih preduzeća, oko 2.000 srednjih, te više od 70.000 malih firmi. Na to treba dodati i oko 150.000 registrovanih preduzetnika. Udruženje provajdera, međutim, saopštava da samo oko 28.000 kompanija u našoj zemlji ima prezentaciju na Internetu. To je oko 40 odsto dok je, recimo, on-lajn prisustvo u EU 80 procenata.

Nikola Marković, predsednik Društva za informatiku Srbije primećuje da domaće kompanije Internet pretežno koriste za slanje i primanje elektronskih poruka, a njihovi sajtovi po pravilu sadrže osnovne podatke o preduzeću. Marković dodaje da je izuzetno malo poslovnih prezentacija na kojima se mogu pronaći katalozi, cenovnici, a još manje sa opcijama za naručivanje, tehničku podršku i slično.

- Elektronsko poslovanje nije sistemski stimulisano, čak se dosta i otežava tako što, na primer, Zakon o elektronskom potpisu čeka na primenu još od decembra 2004. Šta više, osnovni akt, Zakon o elektronskom poslovanju nije ni usvojen, a on bi svakako podstakao korišćenje Interneta, između ostalog i za kreiranje dobrih prezentacija – kaže Marković.

Borislav Miljanović, direktor pi-ar agencije McCann Erickson smatra da je Internet važno sredstvo komunikacije i to sa različitim ciljnim grupama. On ukazuje da je za „otvaranje” ostalih kanala radi privlačenja pažnje javnosti, kao što je predstavljanje na televiziji i u ostalim medijima, potrebno dosta novca, energije i truda.

U tom smislu, nastavlja Miljanović, internet-sajt je mnogo jednostavniji. Osim što manje košta, on je kompanijski izlog „na izvolte”. Umesto da jure pažnju potencijalnih partnera ili mušterija, vlasnici dobrih sajtova ih privlače. Direktor poznate pi-ar agencije kaže da je ovakva logika u svetu odvano prihvaćena, zbog čega je kvalitetna internet-prezentacija među stavkama „pod obavezno”.

- Kod nas velike firme imaju sajtove, ali oni nemaju pravu namenu pošto nisu sredstvo intenzivne komunikacje sa zainteresovanima.  Oni za sada postoje najviše zato da se ne bi reklo kako ih nema. Uglavnom nisu razrađeni zbog čega se ne koristi ni 20 odsto mogućnosi komunikacije koje nudi Internet. Od potrebnih 10, u Srbiji smo napravili možda samo dva koraka u tom smislu– kaže Miljanović.

Iako konstatuje da naši privrednici i dalje više vole da pozovu telefonom nego li da pogledaju prezentaciju, Miljković je ipak optimista jer veruje da će neminovno povećanje broja korisnika Interneta u Srbiji dovesti do poboljšanja. On predviđa sličan scenario kao i na polju pi-ar aktivnosti, koje su procvetale kada su se ovdašnji mediji otvorili pre koju godinu, zbog čega su oglašivači drešili kese.

Zorica Gluhović, nacionalni koordinator programa Evropske komjuterske vozačke dozvole (ECDL) za Srbiju i Crnu Goru u prvi plan ističe informatičku nepismenost. Ona se ne čudi što većina malih i srednjih preduzheća nema internet-prezntacije jer, kako kaže, menadžeri u tim firmama nemaju svest o potrebi predstavljanja na globalnoj mreži, a neretko ne znaju ni da uključe računar.

- Globalno gledano, stanje u pogledu predstavljenosti naše privrede na Internetu je jako loše. Može se čak reći da kod nas razvoj informacionog društva nije ni počeo, a i oni prvi prvi koraci koji se čine, daju traljave rezultate. Mladi IT stručnjaci su najbolji lakmus-papir za trenudno stanje. Masovno napuštaju zemlju jer ovde, čak i kad se zaposle, plaćeni su bedno – kaže Gluhović.

Đuro Vojnović, stručnjak za informacione tehnologije radi u Privrednoj komori Srbije na razvoju novog internet-portala ove ustanove. Portal je već pušten u rad, a cilj je da se do kraja godine obogati mnoštvom servisa za privrednike. Vojnović veruje da će, osim konkretne koristi, ovaj portal biti i podsticaj domaćim biznismenima i preduzetnicima za kreirnje sadržajnih prezentacija njihovih firmi.

- Postoje izuzetno kvalitetni sajtovi domaćih preduzeća, ali oni su retki. S druge strane, većina firmi nema nikakvu prezentaciju, a prevashodni razlozi su neznanje, ali i troškovi. Cena konekcije na Internet sa veb hostingom za sajt je oko 2.000 dinara mesečno, što je izdatak koji mnogi preduzetnici ne mogu da priušte, a ako još ne znaju da to otvara mogućnosti, samo će odmahnuti rukom – kaže Vojnović.

Slobodan Marković, član Upravnog odbora nedavno formiranog Registra nacionalnih internet domena Srbije (RNDIS) i član ICAN-a, međunarodnog tela koje upravlja Internetom na globalnom nivou deli domaće firme u dve grupe kada su u pitanju on-lajn prezentacije. U prvu i malobrojnu spadaju uspešne kompanije koje su osmislile interaktivne sajtove, a u drugu one koje imaju loše ili nikakve.

- Veliki je problem što kod nas još ne postoji razvijena svest o mogućnostima koje pruža Internet. Osim toga, slabe su mogućnosti za pružanje on-lajn usluga, kao što je elektronska kupovina ili plaćanje. Kada se na tom polju stvari poboljšaju, biće i više kvalitetnih prezentacija domaćih firmi – kaže Marković. Kada je u pitanju predstavljanje „biznis tu biznis” stanje je još gore, zaključuje.

Na kraju, vratimo se samoukom Aleksi. Tata-mehaničar je pre desetak godina kupio prvi računar za igranje igrica, ne sanajući da će to biti pelcer za novi porodični biznis. Tatin sin nema nikakvu diplomu, ali zbog toga se uopšte ne oseća inferiorno. I zašto bi kad je na pragu treće decenije života ostvario „srpski san”: malo radi, lako zarađuje, za „mušterije” ne brine.

Svetao primer

Nikola Marković, Slobodan Marković i Đuro Vojnović u glas ističu primere nekoliko firmi koje se bave prodajom komjuterskog hardvera i softvera. Reč je pre svega o novosadskom PIN-u, beogradskom Komtrejdu i niškom Pakomu. Sajtovi ovih preduzeća su izrađeni po najvišim standardima, jer kupcima daju pregled celokupnog asortimana, a poslovnim partnerima omogućavaju on-lajn ugovaranje poslova.

Dnevnik, avgust 2006.