U ratu NATO protiv Jugoslavije, svi osećamo njegovu "modernu" dimenziju, koja se ogleda u informativnom vojevanju. Pokušaji naše zemlje da predoči svoju poziciju svetu dobili su NATO-odgovor u potpunom uništavanju medijskih kuća, rušenju repetitora i satelitskih predajnika. Osim namere da spreči slanje informacija iz Jugoslavije u svet, Alijansa pokazuje da ima pretenziju da onemogući informisanje naše javnosti. Prekjuče, do kada je bilo uništeno 17 televizijskih predajnika, a u situaciji u kojoj je agresor počeo da emituje televizijski program iz susednih zemalja dok se u Srbiji "šuškalo" o mogućnosti da našoj zemlji bude uskraćen pristup internetu, o svemu tome smo razgovarali sa Milanom Komnenićem, saveznim ministrom za informisanje.

Kako ocenjujete naš medijski učinak od početka NATO napada, a kako odnos stranih medija prema situaciji u Jugoslaviji?

- Učinili smo što smo mogli i morali da učinimo, pri čemu nam na ruku ide činjenica da zastupamo pravednu stvar. S druge strane, inostranim medijima uglavnom pripada neslavna uloga opravdavanja napada na jednu suverenu zemlju, iako mi se čini da veliki broj njihovih novinara intimno misli drugačije nego što je prinuđen da izveštava. Prilikom razgovora sa mnom, oni pokazuju razumevanje za našu poziciju, ali u svojim izveštajima zastupaju pronatovsku koncepciju. Ni izbliza nisam zadovoljan ni odnosom zapadnih novinara, ali ni minutažom, odnosno prostorom u listovima. Oni vas najljubaznije pozovu da učestujete u emisijama, a onda vas posle prve minute stavljaju na optuženičku klupu.

Da li nas takva medijska pozicija dovodi u bespomoćan položaj ili se da nešto učiniti?

- Ne, nije u pitanju nikakva bespomoćnost ni beznadežnost zato što je ne sme biti. Mislim da smo izvukli pouke iz svih zala proteklih godina, kada je razbijena naša zemlja, i da smo se dočekali na noge spremno ulazeći u ova teška ratna vremena. U situaciji kada oni upotrebljavaju sva nelegitimna sredstva, mi smo dužni da upotrebimo sva raspoloživa sredstva i da im se odupremo. Ako nas nešto hendikepira, to je pre svega znatan deo porušenih tehničkih sredstava elektronskih medija. Kada je reč o novinarskom moralu i etici, čini mi se da novinari u našoj zemlji časno rade ono što se od njih s pravom očekuje. Malodušnosti nema.

Kako ocenjujete ulogu domaćih medija u ratnim uslovima?

- Očekujemo da javna glasila bodre stanovništvo, dakle da imaju jednu vaspitno-propagandnu, a ne samo informativnu ulogu. To nije nimalo postidno, već je jednako patriotski čin kao i nošenje uniforme. Pri tome, valja biti oprezan i shvatiti da je svaka informacija oružje u našim rukama ali i oružje u rukama neprijatelja koji vrši agresiju. Tako reći, cela zemlja je jedan jedinstven tim i od svakoga ponaosob zavisi zajednički učinak. Funkcija informisanja javnosti je izuzetno važna i ovaj rat je provera koliko pripadamo sadašnjem veku informacija.

Suočeni smo sa situacijom u kojoj nam se značajno ograničavaju informativni resursi. Kako to ocenjujete?

- To samo govori da agresor uviđa ono što je nesumnjivo, a to je da u svetu lagano sazreva svest o potpunoj nelegitimnosti napada na našu zemlju, koji je izvršen potpuno divljački, bez saglasnosti međunarodnih ustavnova i uporišta u bilo kakvom pravnom aktu, konvenciiji ili dokumentu. Sada se želi ukinuti ili umanjiti mogućnost da o tome svetska javnost ponešto sazna. Skidanje Jugoslavije sa interneta ili potpuno rušenje naše inforamativne mreže, jasno bi pokazalo da NATO nije pogodio u metu, da nije postigao cilj, koji se zapravo menja iz nedelje u nedelju.

Da li su pripremljene alternative za slučaj dodatnog ograničenja naših informativnih mogućnosti?

- Pripremili smo veći broj alternativnih rešenja, o kojima mogu da kažem da će preduprediti neprijatna iznenađenja, odnosno pokušaj da nas medijski blokiraju i stave u potpunu izolaciju. Kad je reč o informisanju našeg stanovništva, u situaciji uništavanja celih televizijske kuća i desetkovanja repetitora, moraćemo objedinjavati informativne resurse kako bi do javnosti dospele informacije koje izražavaju zvaničnu politiku države i vojske. Zato, neće biti ni malo neobično ako neke lokalne stanice budu preuzmale programe državne televizije. Neprijatelj iz susedstva naše zemlje emituje televizijski program.

Kakve su naše mogućnosti, shodno međunarodnom pravu, da se zaštitimo od toga?

- Pre svega, sama agresija ne počiva na bilo kakvom principu, niti bilo šta što se čini prema Jugoslaviji ima međunarodno-pravnu osnovu. Emitovanje programa iz našeg okruženja je informativno piratstvo i to na jedan početnički i diletantski način. To je, naprosto, vrsta jeftine propagande koja ima isključivo dnevni i utilitarni karakter. Ona je u svrsi stvaranja pshioze, izazivanja haosa, deprimiranja stanovništva, zbog čega se već emituju alarmantne i netačne vesti, daju se najcrnje, apokaliptične prognoze. To se radi do te mere neuko, nevešto, jezikom koji nije ni tečan, ni čist, a kamoli da je književan, novinarski.

Odakle se emituju ti programi i da li će vaše ministarstvo ili vlada zatražiti da se oni zbrane shodno međunarodnim propisima?

- Mislim da programi stižu iz neposredne blizine granice sa Mađarskom, Hrvatskom, možda čak i Bosnom. Zatražićemo zabranu njihovog emitovanja da bi se prosto znalo da nismo slepci, da poznajemo sve međunarodne konvencije, akta i ugovore. Međutim, naša reakcija neći imati nikakav značaj jer gluvome ne vredi šaputati. Čelnici i stratezi NATO-a neće ni osvrnuti glave jer su sami instalirali te programe, znajući dobro čemu oni služe, kao što znaju čemu služe leci koje bacaju po našim gradovima.

Da li možemo očekivati neku kontra meru, odnosno da naša država počne da emituje satelitski program na jezicima napadača?

- Mi smo iskoristili sve tehnološke uslove u meri koja nam je dostupna. Ne možemo praviti čuda preko svojih mogućnosti. Upotrebili smo sve što dopušta savremena tehnologija, poput sajtova različitog karaktera, ne samo vladinih i zvaničnih, nego i individualnih. To je zapljusnulo svet i zbog toga je realna pretnja da nas izbace sa interneta. Izuzetno su aktivni ljudi u našim informativnim centrima u svetu koje tamošnje televizije, ma šta one mislile, uključuju njihove programe.

Svedoci smo širokog fronta u koji su se svrstali mnogobrojni pojedinci i institucije sa željom da se u svet probije naše viđenje situacije. Da li mislite da postoji dovoljan nivo koordinacije?

- Ja sam pristalica objedinjavanja moći i odbrane zemlje, jer rasipanje oslabljuje. Kao što su objedinjene vojne moći, policijske moći, tako treba da se objedine ekonomske, kulturne i informativne snage. Na žalost, ima nekih dečaka koji iz patriotskih osećanja komplikuju rad, ali to neće biti razlog da nas skinu sa interneta, već samo ako su naumili da nas spuste u medijski mrak. A kada je reč o tome da doskočimo medijskim rivalima iz sveta, srećna je okolnost da u ovom času imamo mobilisanu dijasporu. To su ljudi koji su sve založili i rade danonoćno.

Kao savezni ministar za informisanje, kako ocenjujete medijske prilike u republikama?

- Kad je u pitanju Crna Gora, mislim da se u tom pravcu primećuje otapanje leda. Ja bih voleo da se nesporazumi reše kompromisom, a drukčije na kraju krajeva i ne može, jer je Crna Gora deo ove države i tamošnji ljudi jednako trpe i jednako osećaju i imaju jednako patriotski razvijena osećanja. U Srbiji je dobro što smo u ovoj nesreći zaboravili mnoge prethodne zađevice, što smo shvatili da smo potpuno upućeni jedni na druge. Svesni smo da nas niko iz ovoga ne može izvući do mi sami. Cenimo postojanje raznih emisara iz inostranstva, ali njihov angažman ima više promotivnu i propagandnu funkciju u tamošnjim zemljama, čak i kad je reč o onima za koje tradicionalno govorimo da su nam naklonjene, pa ostaje da se mi samo okrenemo jedni drugima.

Danas, april 1999.

Ne možemo biti po strani

SPO je relativno od skoro u Saveznoj vladi. Kako ocenjujete učešće vaše stranke u funkcionisanju kabineta Momira Bulatovića?

- Od početka to gledam više kao političku borbu za očuvanje zemlje i sačuvanje Kosova nego kao učešće u nekakvoj vladi ili u vlasti. Biti po strani i držati se akademski, dok je ceo zapadni moćni svet ustao da nam očerupa ovo malo sirotinje, nedopustivo je. Zajedno sa gospodinom Vukom Draškovićem, ja sam medijski eksponiran prema svetu, što doživljavam kao moj dug i obavezu, pošto na žalost više nisam u godinama kad bih mogao biti u uniformi i u rovu. Ovo je moja busija i sve što umem i koliko mogu, ja ću da činim, pri čemu svoju ministarsku titulu doživljavam kao formu koja mi daje veći kredibilitet u odnosu sa svetskom javnošću.