(Ne)kultura sećanja: Izgubljeni među nevidljivim spomenicima

06:10

„Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban, očajni, posmrtni krik svih nas svedoka onog Vremena Zla, koji smo zanemeli, jer nismo više znali šta da kažemo ili prosto zbog toga što smo ubijeni, ugušeni, usmrćeni... Neko nas je razumeo, neko me je razumeo.
Hvala, deco.“
Ivan Ivanji o predstavi „Nevidljivi spomenici“ u tekstu „Moj krik iz dečjih usta“, Vreme broj 1274, 4. jun 2015.



Verovatno bi poludeo onaj koji bi pokušao da broji do šest miliona. Od samog brojanja. A zamislite šta bi tek bilo kada bi trebalo ubiti šest miliona ljudi. Ili, zamislite da ste ušli u pozorišnu dvoranu od 185 mesta, a da posle predstave budete jedan od 15 koji će izaći, sa velikom verovatnoćom da među preostalih 14 ne bude osoba ili osobe s kojom ste došli u pozorište. Ovo nije smislio autor teksta, preuzeo je kao upečatljive metafore iz pozorišne predstave o kojoj piše. Jer stvarnost može da se začas izokrene, pa hipotetički i pozorišna dvorana može da postane „pozornica smrti“ kao što je, recimo, predratno Sajmište, prvi uređeni prostor potonjeg Novog Beograda, sa velelepnim paviljonima i zabavom za sve (tu je prikazan prvi televizijski program na Balkanu, imao je čak i „češki toranj za padobranske skokove“), četiri godine posle otvaranja postao organizovana industrija ubijanja.

Šest miliona Jevreja je stradalo u Holokaustu tokom Drugog svetskog rata, dva od tri predratna Davidova potomka u Evropi. Omer između mrtvih i preživelih u Srbiji bio je još strašniji - 9:1 (ili otprilike 170:15 kao u pomenutoj pozorišnoj dvorani). U toj pošasti bez presedana kroz višemilenijumsku istoriju čovečanstva, Beograd zauzima neslavno mesto. U redu, ovaj grad po razmerama nije bio epicentar zločina (bilo je u nacizmom porobljenoj Evropi fabrika smrti sa mnogo većim „kapacitetima“). Ali neslavno mesto gradu na ušću Save u Dunav svakako sleduje. Možda zato što je u njemu isprobana prva pokretna gasna komora za ubijanje ljudi - dušegupka. Ili zato što se šef Gestapoa u Srbiji, Emanuel Šefer, hvalio 1942: „Beograd - jedini veći evropski grad očišćen od Jevreja, postao je - judenfrei“. A šef okupacione vojne uprave dr Harald Turner 28. marta 1942. zabeležio: „Gospodin Milan Nedić će moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno”. Rešeno tako što je ubijeno 90 odsto predratnih Jevreja.


Danas, više od sedam decenija posle nečasne epizode iz istorije ovog grada, u kojoj su oberučke uzeli učešće sledbenici Milana Nedića kojeg ponekad i ponegde još zovu „srpskom majkom“, a većina tadašnjih Beograđana je saginjala ili okretala glavu, ko nam priča o užasu koji se dogodio. Nevidljivi spomenici? Prethodnih par meseci najglasniji jesu baš „Nevidljivi spomenici – Priručnik za čitanje grada“, predstava u kojoj glume 23 učenice i učenika trećeg razreda Treće beogradske gimnazije, a koja je premijeru imala u Bitef teatru 27. marta. Predstava je nastala u sklopu nastavnog projekta upoznavanja sa Holokaustom, koji vode profesorke srpskog jezika Biljana Bogojević i Jelena Kručičanin, te njihov kolega, profesor istorije Miloš Bajlovski. Koncept, režija i dramaturgija delo su sestara Jelene i Milene Bogavac, originalna muzika Atile Antala…

Učenici Treće beogradske i njihovi profesori deo su regionalnog projekta u kojem učestvuju i srednjoškolci iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Mađarske. Ovi sedamnaestogodišnjaci sami su napisali tekst za predstavu koju čine prepričavanja istorija njihovih porodica u Drugom svetskom ratu (četničkih, partizanskih), kao i na osnovu građe koju su prikupili obilaskom nevidljivih spomenika u Beogradu – Starog sajmišta, Topovskih šupa pored autoputa, ali i konclogora Buhenvald u Nemačkoj. S obzirom da je reč o unucima, čak i praunucima onih koji su aktivno ili pasivno svedočili strahotama Velike klanice, zapanjuje zrelost s kojom deca donose tragičnu priču o kojoj se decenijama samo šuškalo, koja se stidljivo pominjala u istorijskim udžbenicima, o kojoj su tiho svedočili nevidljivi spomenici poput Starog sajmišta koje je danas „cirkus“ svega i svačega, Topovskih šupa zaraslih u korov, neupadljivog obeliska na Terazijama, malog spomenika ispred zgrade PMF, na čijem mestu se nekada nalazila zloglasna Glavnjača.

Ima simbolike u tome što su sestre Bogavac postavile predstavu u Bitef teatru, zgradi koja je građena uoči i tokom Drugog svetskog rata, između ostalog i kroz prinudni rad, s namerom da postane nemačka evangelistička crkva (zbog njenog upadljivog zvonika, „verujući“ prolaznici se i danas krste, neznajući da tu crkve nikada nije bilo jer investitor prosto nije stigao da objekat „privede nameni“). Ima simbolike i u tome što su „Nevidljivi spomenici“ u sredu naveče po prvi put izašli iz Bitef teatra, i odigrani su u Muzeju istorije Jugoslavije, gde su decenijama itekako bile vidljive štafete mladosti Josipu Brozu Titu. Dakako, ima i simbolike u tome što se niko od predstavnika vlasti, recimo iz minstarstava kulture ili prosvete, iako su bili pozvani, nije „drznuo“ da dođe i pogleda neko od izvođenja predstave, da pogleda jednu novu mladost Srbije, koja umesto nošenja štafeta ili nezainteresovanog „blejanja“, buljenja u mobilne telefone, „smaranja“ po društvenim mrežama, lupa šamarčinu ovdašnjoj javnosti o istini koja se potiskuje, prećutkuje.

Žrtva, a Beograd, Srbija i njeni građani, građanke to jesu bili mnogo puta, koja se suviše „zagleda“ u sopstvenu tragediju, pada u zamku da joj iz vidnog polja nestanu tuđe žrtve, naročito one u čijim je stradanjima imala nekakvu ulogu. Staro sajmište, Topovske šupe, Glavnjača, Banjica, Jajinci, Španska kuća, jesu ta „paralelna“ istorija o kojoj se više ćutalo, nego li govorilo, naročito poslednjih decenija. Jer više se govorilo, recimo, o savezničkim bombardovanjima Beograda 1944. (po principu „biju njihovi, a biju i naši“), a niko nije pominjao da je Beograd, osim što je bio sedište komande Vermahta za Jugoistočnu Evropu, posle Pariza bio drugi na listi želja nemačkih vojnika za prekomandu zbog mnoštva javnih kuća i odlične zabave, da su novine u okupiranom glavnom gradu Srbije pisale u leto 1942. o ushićenju Beograđanki zbog novog modnog hita – sandala od konoplje koje su se „šetale“ na kupalištu sa desne obale Save, dok su na onoj levoj dnevno u smrt otpremane stotine nedužnih.

Ohrabruje to što nam kaže profesorka Biljana Bogojević da se pozivu za učešće u projektu u startu odazvalo 80 učenika Treće beogradske, da je do kraja istrajalo njih 23. Jer, ne zaboravimo, reč je o mladima koji u principu uvek imaju „pametnija posla“, ona na koje ih izaziva njihov uzrast – upoznavanje života kroz zabavu, izlaske, zaljubljivanja, jogunastost… Ova grupa sedamnaestogodšnjaka, na ponos profesorke Bogojević i njenih kolega, ali i svih nas, odvojila je vreme i energiju za nešto drugačije. I sa tim „drugačijim“ predstavljaće Srbiju na završnici projekta „Dvostruki teret: Učenje o nacionalsocijalizmu i Holokaustu u Evropi“ za nekoliko nedelja u Novom Vinodolskom, gde će se pridružiti vršnjacima iz Hrvatske, BiH i Mađarske. 







Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара