Tokom godine koja je na izmaku Francuski institut iz Beograda organizovao je ciklus predavanja "Razmišljanja o ratu" povodom obeležavanja 100 godina od početka Prvog svetskog rata. Beogradska publika je bila u prilici da čuje vodeće istoričare i druge stvaraoce čiji rad ima veze sa ratom sa frankofonskog govornog područja. List Danas je bio medijski pokrovitelj ovog ciklusa, a ovaj tematski dodatak je završni rad u kojem ćemo pokušati da čitaocima predočimo najznačajnije poruke gostiju koje smo sreli prethodnih meseci u Beogradu

"... Osvanuće dan kada ćete se vi - Francuska, Rusija, Italija, Engleska i Nemačka, i sve nacije ovog kontinenta, ne gubeći svoje posebnosti i svoju slavnu individualnost, stopiti u superiorno jedinstvo i stvoriti evropsko bratstvo, na isti način na koji su se i Normandija, Bretanja, Burgundija, Loren, Alzas i sve naše pokrajine stopile u Francusku. Svanuće dan kada više neće biti drugih bojnih polja osim tržišta koja se otvaraju trgovini i duhova koji se otvaraju idejama. Svanuće dan kada će metke i bombe zameniti glasanje, opšti narodni izbori, istinska arbitraža velikog suverenog senata koji će Evropi biti ono što je parlament Engleskoj, ono što je skupština Nemačkoj i ono što je zakonodavna skupština Francuskoj."


Pre 165 godina čuveni francuski književnik izgovorio je vizionarske reči... Igo je bio istaknuti predstavnik onoga što danas u istoriografiji nazivamo panevropskim ili evropskim nacionalizmom. U trenutku dok je strasno najavljivao u miru ujedinjenu Evropu, taj kontinent je sjedinjavao revolucionarni požar i apsolutni haos. Proći će tačno sto godina do osnivanja Saveta Evrope (prva sednica održana je u Strazburu 10. avgusta 1949), a Evropu će poharati još nekoliko revolucija, dva svetska i još neki lokalni ratovi, nestaće cela carstva, nastaće neke sasvim nove države... Prosto je neverovatno iz današnje perspektive da je neko pre više od veka i po mogao da priziva takvu Evropu, pogotovu kada se zna kroz šta je ona prošla u međuvremenu.

A mi smo upravo na izmaku godina u kojoj je obeleženo 100 godina od početka Prvog svetskog rata. U svetu, ali i kod nas upriličene su brojne komemoracije, okrugli stolovi, tribine, filmske projekcije, pozorišne predstave, izložbe. Publika u Beogradu je bila u prilici da vidi dve teatarske premijere, više galerijskih postavki, od kojih je ona o plakatu iz vremena Prvog svetskog rata još aktuelna, jedan igrani film, nekoliko dokumentarnih. Između ostalog, Francuski institut je u saradnji sa Domom omladine Beograd i uz medijsko pokroviteljstvo dnevnog lista Danas organizovao ciklus predavanja sa temom "Razmišljanja o ratu", koja je u glavni grad Srbije dovela najznačajnije istoričare i stvaraoce sa frankofonskog govornog područja, a čiji rad ima veze sa ratom.


Ovaj tematski dodatak je završnica saradnje Francuskog instituta i Danasa u vezi sa projektom "Razmišljanja o ratu", gde ćemo pokušati da prikažemo ključne poruke gostujućih predavača u okviru ciklusa. A te poruke su istovremeno i hrabre (neke od njih su i neobične), i aktuelne iako je povod za njihovo izricanje događaj od pre jednog veka. Ovde ćete pronaći šta su nam rekli Žan Noel Ženene, jedan od najznačajnijih istoričara iz Francuske, Valeri Rozu, filozofkinja i doktorka političkih nauka iz Brisela, Žil Feragi, istoričar i politikolog iz Pariza, Frederik Gelton, istorijski savetnik serije „Apokalipsa, Prvi svetski rat“, i Patrik Baz, trenutno jedan od najcenjenijih ratnih foto-reportera na svetu. Dakle, nesumnjivo dobro društvo za potentnu debatu, koju započinjemo sa Ženeneom.

Dijalog pobednika i pobeđenih

- Konrad Adenauer je još između dva svetska rata zagovarao istinsko pomirenje u Evropi. Ali on je tada bio samo gradonačelnik Kelna, tek pedesetih, kada je bio premijer posleratne Nemačke, to je bilo izvodljivo. Zato što posle Prvog svetskog rata Nemci nisu imali osećaj da su poraženi, a Francuzi su istovremeno imali osećaj da su pretrpeli mnoge teškoće i nedaće zbog ratoborne Nemačke - kaže Žan Noel Ženene, koji je bio državni sekretar u vladi Fransoa Miterana, na čelu Radio Fransa i Radio Frans internacionalna, predsednik Narodne biblioteke Francuske, između ostalog čelnik nacionalne komisije koja je organizovala obeležavanje 200 godina od Francuske buržoaske revolucije. Da li su u navedenom koreni neuspeha Versajskog mira, kao i Drugog svetskog rata?

Žan Noel Ženene

Nasuprot rigidnom razdvajanju pobednika i pobeđenih posle Prvog svetskog rata, Ženene ističe da je nakon onog drugog bilo sasvim drugačije: u Nemačkoj su se suočili sa odgovornošću, u Francuskoj, i pored ponosa na Šarla de Gola i onog što su učinili "Slobodni Francuzi", nisu ostrašćeno prezreli poražene. To je bio preduslov za mir koji je po dužini, ako se izuzme krvavi raspad Jugoslavije, gotovo bez presedana na evropskom tlu. Iz ovog proizilazi konstatacija da onaj koji je nadjačao, iako suočen sa sindromom „pobedničkog diskursa“, ipak u stanju da zabeleži drugačije glasove aktera istorijskih događaja, recimo gubitnika ili onih koji su bili oponenti postupcima oficijelnih krugova. Da li je to jedan novi kvalitet, civilizacijski pomak?

Valeri Rozu, filozofkinja i doktorka političkih nauka iz Brisela, ima zanimljivo mišljenje. Ona kaže da to nema toliko veze sa istorijom koliko sa nečim što naziva "kulturom sećanja". Evo kako to objašnjava: "Kada govorimo o istoriji i o disciplini kojom se bave istoričari, s jedne, i o sećanju s druge strane, to su dve odvojene stvari. Cilj istoričara je, barem bi to trebalo da bude ideal, da se otkrije kako su se stvari desile. Kada je u pitanju sećanje, cilj je sasvim drugačiji. Cilj sećanja je pitanje identiteta. A da se time bave nemaju ekskluzivno pravo samo istoričari. Često inicijative o preispitivanju istorije, o afirmaciji neslužbenih verzija dolaze iz građanskog društva, što može da pomogne da se fokusiraju ličnosti i pojave koje su zapostavljene."  
Razlika između istorije i sećanja

- Demokratski ambijent je potreban, ali nedovoljan. Drugi uslov je da obe strane osećaju obavezu da rade na tome, ali ne da im to nametne treća strana, već da sami shvate ili da se za tim ukaže potreba usled novih okolnosti. Recimo, u slučaju Francuske i Nemačke, obe strane su došle do kritičkog preispitivanja, ali to se desilo zato što su posle Drugog svetskog rata dobili zajedničkog neprijatelja - to je bio Sovjetski Savez. Zato je, recimo, bilo moguće sagledati tragediju iz Verdena kao zajedničku - kaže Valeri Rozu. Unekoliko različito tumačenje u odnosu na Ženenea, koji je, da ga parafraziramo, francusko-nemačko pomirenje video u činjenici da se uvidelo da nije bilo drugog rešenja, dok Rozu pominje pojavljivanje novog, a zajedničkog neprijatelja.

Valeri Rozu

Ali, ostavićemo to po strani i usredsrediti se na nešto što je suštinski važnije: šta ako ne postoji obostranost u htenju da nekadašnji protivnici razumeju nedaću koja ih je zajedno zadesila, da li je onda utopistički negovati kulturu sećanja, ne hajući da li će to i druga strana uraditi? Da li nas to čini jačim ili inferiornim? Za Valeri nema dileme: takva slabost nas čini jačim jer je u pitanju civilizacijski domet. "Ali ako pitate nekoga ko to gleda sa stanovišta praktičnosti, onda će vam reći da je to samoubilački. Ako želite vlast, onda se stvari ne menjaju, pa se ne dira u mračno sećanje, ali ako je motiv humanistički, onda nema dileme - treba svoje sećanje negovati i autokritički preispitivati. To istovremeno stimuliše "drugu stranu" da učini isto.

Ona kaže da je interesantno raditi baš u međuzonama. Ne govoriti o heroju ili o zločincu, već istražiti tu zonu između. Kada imamo autokritički stav i kada pružamo ruku, svako će je prihvatiti. Kad razmišljamo u toj optici, u toj perspektivi, onda sećanja mogu da pomognu da se ljudi zbliže, čak iako su to ratna sećanja. Ženene protivureči, kaže da je dobro što polako prolazi to pomodarstvo iz devedesetih godina prošlog veka da se akcenat stavlja na žrtve umesto na heroje. Jer, nema suštinski ispravnog sagledavanja istorijskih događaja, a kamoli tako velikih kao što je Prvi svetski rat, ako se ne setimo i žrtava, ali i heroja. A običan vojnik, bez obzira na to da li je bio francuski, srpski ili nemački, istovremeno je bio i heroj i žrtva tog pokolja.

Teror kao emocija, terorizam kao praksa

Terorizam je često pogrešan odgovor na dobro postavljena pitanja, kaže Žil Feragi, istoričar i politikolog iz Pariza. Ali ne staje na ovoj konstataciji: kada hoćete da oduzmete legitimitet protivniku koji se laća oružja, jednostavno ga nazovete - teroristom. Posledično, objavite i "rat protiv terorizma", a pošto je meta tog rata onaj koji nema legitimitet, praktično sve je dozvoljeno. Međutim, Feragi uočava da i tu postoji manjak delotvornosti, odnosno: kao što ni terorizam ne uspeva da ponudi adekvatne odgovore na ispravna pitanja, tako ni borba protiv terorizma često ne daje prave rezultate. I tako kao da smo u "vrzinom kolu", odnosno kao da se vraćamo u vreme od pre 100 godina, vreme Velikog rata: moderno ratovanje je pogrešan odgovor na dobro formulisana pitanja.

- Teror je emocija, veoma stara. Terorizam je način delovanja koji koristi tu emociju s ciljem da se izazove strah u javnosti. A kada u igri imamo javnost, onda za terorizam možemo reći da je on političko nasilje. Naravno, može biti manjinski, kada ga čine pripadnici ugroženih grupa ili državni, kada iza njega stoji država. Druga karakteristika je pitanje (ne)legitimnosti protivnika. I teroristi, i oni koji se bore protiv njih jedni drugima negiraju legitimitet i tako ih stavljaju izvan dijaloga. Mnogo je primera. Uzmite nekadašnju Jugoslaviju ili Francusku za vreme Drugog svetskog rata. Nemački okupatori su pokrete otpora, koji su odricali legitimitet zavojevačima, zvali banditima ili teroristima - objašnjava Feragi, koji poslednjih godina intenzivno izučava istoriju terorizma.

Kaže da se on razvija i efikasan je na "granicama". Onim pravim i onim imaginarnim, kaže naš sagovornik. Zato je terorizam koristio Hladni rat jer je Gvozdena zavesa bila plodno tle za njegovo postojanje. S padom Berlinskog zida velike terorističke grupe u Evropi su postepeno nestale. Ali, nije se dogodio "kraj istorije": pojavljuje se novi terorizam koji se razvio na drugim "zidovima", recimo između Zapada, koji ne razume islam, i radikalnog islamizma koji krivi Zapad za sve nedaće. Dakle, ista priča, kao u vreme bujanja levičarskog terorizma po Zapadnoj Evropi pre nekoliko decenija, samo sada je pozornica postala ceo svet. Uz to, na vidiku je nešto što je potencijalno još opasnije: sve je više avanturista koji se bore zbog adrenalina, a ne zbog ideologije u koju veruju.

Sumrak ideologije

Ali, da izbegnemo nesporazum: Feragi ne tvrdi da ideologija koja generiše nasilje više ne postoji, već da je postala jedan od aspekata-pokretača, često kao romansirano sagledavanje onoga što su u nasleđe ostavili preci-ideolozi. A u središtu ideologije predaka je svetinja: nacija, rasa, vera. Kada postoji nešto što je proklamovano za svetinju, lako će se naći ljudi koji će reći da je nasilje legitimno, legitiman metod da bi se ona zaštitila. "To je omladina koja nema ni političko obrazovanje i koja nije u mogućnosti da shvati evolutivni put u postizanju ciljeva. Znači, korišćenje sile je prečica, a politički način je jako spor. Gavrilo Princip je imao ideal pre 100 godina. Sadašnji mladi teroristi imaju nostalgija za starim vremenima, avanturom, osvetom - kaže, ali i dodaje:

- U Francuskoj smo imali ministra koji je govorio "Treba terorisati teroriste". To objašnjava i situacija sa američkim zatvorom u bazi Gvantanamo na Kubi. Kada je u pitanju međunarodno pravo, njihov status je status kindnapovanih, a u suštini oni su taoci. I tako, dok su demokratije najpoželjnija meta terorista, jer teroristi se svojim činovima obraćaju javnosti, demokratije istovremeno koriste terorizam da bi se obračunali s terorizmom. "Rat protiv terorizma" je koncept SAD koji se pojavio u vreme plana "Kondor" sedamdesetih u Latinskoj Americi. I sve metode korišćene tada su viđene u takozvanom "drugom ratu protiv terorizma" od 2001. godine naovamo - ukazuje naš sagovornik na paradoks.

Žil Feragi

Obrazovanje umesto nasilja

A paradoks se može svesti na sledeću konstrukciju: terorizmom na terorizam. Pogrešno, smatra Feragi, jer u terorističkim aktima, bez obzira da li mu pribegavaju manjinske grupe ili države, vidi političko nasilje te stoga insistira da je pravo rešenje za sve što ima predznak političkog - dijalog. Zato je dobro kada se govori o političkom izlazu. U situaciji kada postoji političko krilo s jedne strane, a s druge je leva ruka koja koristi političko nasilje, procedura izlaska iz terorizma prolazi preko priznavanja tog političkog krila i kroz pacifikaciju onog radikalnog. Nedavno smo to videli sa Baskijom, ili sa Hezbolahom, koji je od terorističke organizacije postao politički pokret. „Dakle, moguće je", zaključuje Feragi. Postavlja se, međutim, pitanje da li uvek postoji obostrana dobra volja?

Akteri-posmatrači

- Bavim se jednim od najsubjektivnijih zanata. Ne verujem u objektivnost fotografije, naročito ratne. Ja koristim svetlost, objektiv, kadar, kadriranje, biram dan kada ću ići da fotografišem. Sve to proizilazi iz mog bekgraunda, iskustvenog, vrednosnog, religioznog. Uzmimo Srbiju na primer: ono što vi i ja vidimo u vašoj zemlji nema apsolutno veze jedno s drugim. To ne negira empatiju, ona i te kako postoji. Ne možemo da se sakrijemo od nje, da joj umaknemo. Ona je, naravno, opasna kada se nalazite sa vojskom, sa milicijom, pobunjenicima. Čak i ako ne delite njihova uverenja, oni su tu da vas čuvaju, ako dođe do napada na grupu, vi ste kao deo te grupe životno ugrožen kao i ostali članovi. Čak i sa neistomišljenicima empatija je moguća - kaže Patrik Baz.

Patrik Baz

Na Patrikovim slikama paradoks je često izražajno sredstvo. Zgodna devojka se sunča u bikiniju pored bazena, a u pozadini je razrušeni hotel u Libanu. Mladić na glavi drži šlem koji je izrešetan… Kao da pokušava paradoksom da ukaže na apsurd rata. „Tako sam počeo, sa paradoksom. Jer jednog dana rečeno mi je da treba da ilustrujem život u razorenom Libanu. Rat se u jednom trenutku zaustavio, ali on čak ni danas nije gotov, završen. Vremenom sam shvatio sam da sam se rodio i odrastao u zemlji kojoj bi najbolje pristajalo ime Apsurdistan. U oktobru prošle godine sam napravio izložbu o Libanu koju sam nazvao 'Razglednice iz Apsurdistana', sa ciljem da napravim kontrast naspram zvaničnog propagiranja Libana kao turističke destinacije.“

Postoji izreka koja kaže da slika vredi hiljadu reči, ali Patrik tvrdi da samo jedna reč može promeniti celu sliku. Ako je slika bez legende, pisane fusnote koja treba da objasni šta je fotograf hteo da kaže vizuelnim jezikom, onda ona nema smisla. Čak i umetničke fotografije ili slike u galerijama i muzejima imaju one male pločice sa ispisanim podacima. „Mnogi misle da sam ja umetnik, ali ja se opredeljujem za foto-novinarstvo koje je, inače, postalo jako moderna kategorija, iako je činjenica da ja sada pokušavam da imam jedan više umetnički pristup.“ Kaže da od svojih saradnika traži da objektivom traže odgovore na pet novinarskih pitanja (ko, šta, gde, kada, kako) iako to nije moguće uvek.

"Retuširanje istorije"

I dok Patrik, govoreći da je njegovo zanimanje krajnje subjektivno, ipak od saradnika zahteva objektivnost i autentičnost, istoričar iz Pariza Frederik Gelton ima pristup koji je u metodološkom smislu krajnje suprotan. Kao istorijski savetnik serije „Apokalipsa, Prvi svetski rat“, podržao je kolorisanje istorijskih snimaka nastalih u Velikom ratu. Od 500 sati filmske građe trebalo je napraviti izbor za petočasovnu televizijsku seriju, prvi put arhivska građa u crno-beloj tehnici i bez zvuka je potpuno kolorisana, naravno i ozvučena, pri čemu je bojenje jednog minuta trajalo u proseku sedam časova. I to na „slepo“, jer je trebalo pretpostaviti, na primer, koje boje su bile na odori cara Nikolaja, kao i kako je tutnjao francuski top iz Prvog svetskog rata.

- Kolorisanje arhivske građe iz Prvog svetskog rata se može posmatrati i kao etičko pitanje. Lično mislim da je to bilo opravdano jer smo hteli da se približimo najširoj publici, naročito mladima koji žive u svetu obojenih pokretnih slika. Na kraju krajeva, da su hroničari sa kamerama pre sto godina mogli da biraju, svakako bi se opredelili za snimanje u boji. Naš zadatak je bio da publici prenesemo razmere tog rata, koji se nije vodio samo između Francuske i Nemačke od Severnog mora do granice sa Švajcarskom, već je imao i svetsku dimenziju. Njegovi glavni protagonisti nisu bili kraljevi i državnici, već obični ljudi - kaže Gelton uz konstataciju da istorija koja nije okrenuta mladima, koja izbegava da govori njihovim diskursom, jeste - bespredmetna.

Uloga predavača, intelektualaca, novinara i medija nije da određuju gde ljudi treba da idu i u kom pravcu, već da budu avangarda koja ostalima ukazuje, daje neophodna sredstva, alate, da bi izvršili, ne možda dobar ili loš izbor, već pre svega jedan svestran izbor. "Ja pokušavam da objasnim studentima da je na delu konstantna evolucija koja se kreće kao i plima - polako, ali nezaustavljivo, uvek u jednom pravcu. Naravno uz plimu idu, i oluja, i talasi, ali plima je ta makropojava", kaže uz zaključak: "Jedan od razloga zašto mnogo volim da predajem jeste u činjenici da sam svake godine stariji za jedno leto, ali uvek predajem dvadesetogodišnjacima koji me inspirišu da razmišljam kao oni. To mi ne dozvoljava da ostarim iako već imam povremene bolove u kostima."

Pouke jedne stogodišnjice

- Kulturne evolucije svih društava se odvijaju sporo. Do šezdesetih godina prošlog veka francuska istorija bila je nacionalna, ali kako je vreme prolazilo, razvijala se Evropska unija, počeli smo se zanimati i za ostale. Ipak, trebalo je sačekati kraj 20. veka da se pojavi prvi zajednički francusko-nemački priručnik iz istorije. Dakle, ima napredaka jer drugačije nije moguće, ali to uvek ide sporo. Evo primera. Dekolonizacija je za Francusku počela ratom u Indokini. To se dogodilo posle Drugog svetskog rata, kada francusko društvo nije htelo ponovo da krvari. Zato su poslati dobrovoljci u daleki, „mali rat“ za koji se verovalo da će biti brzo završen. Ali, Ho Ši Min, koji je predvodio Vijetnamce, rekao je jednom novinaru: „Rat protiv Francuza trajaće godinu, 10 godina, 100 godina, 1.000 godina, ali mi ćemo pobediti“ - kaže Gelton.



Iako Ženene u arenu mišljenja unosi i neke naizgled neočekivane ideje (zagovara naoružanu Evropu sposobnu za odbrambeni rat, istovremeno kaže da je "sva sreća što se gubi taj trend iz devedesetih stavljanja akcenta na žrtve"), njegovi stavovi su suštinski postament za trajni mir u Evropi i izvan Evrope. U tom smislu, on (opet možda pomalo neočekivano) pledira da istoričari treba da budu bliski sa vlastima, čak kaže da je to za poslenike ove nauke časna tradicija. Evo i zašto: svaki političar ima specifično znanje (ili neznanje) o prošlosti koje utiče na njegov izbor i ponašanje. "Kako su političari skloni da (zlo)upotrebe čak i komemoracije (što im se, pokazuje istorija, na kraju ipak obija o glavu), potrebni su kompetentni istoričari za ispravne odluke."

- Postoji rizik ako su potpuno razdvojeni oficijelna istorija i sećanja. Onda se kreira jedno lažno sećanje, propaganda. Znamo da istoriju uvek pišu pobednici. Ali kada postoji zvaničan diskurs koji zaboravlja čitav deo populacije, dolazi do podzemnog sećanja. Ono postoji čak iako se suzbija i izaći će kad-tad na videlo. Istovremeno, čak iako postoji ćutanje, te emocije su sačuvane. U razgovoru sa psiholozima i sociolozima sam došla do zaključka da su baš zbog ćutanja takve kolektivne emocije prenete potpuno neiskvarene sa generacije na generaciju. Kada govorimo o sećanjima koja se prećutkuju, posledice su čak psihijatrijske. Recimo, pojava depresije, alkoholizma i drugih devijacija koje se prenose kroz generacije, a da se gubi saznanje zašto se to događa - kaže Valeri.