Kako komuniciramo ono što nam treba?
13:05
Teorija barata sa tri vrste komunikacije: intrapersonalnom, a to je ona kroz koju opštimo sa samima sobom, interpersonalnom kroz koju se odnosimo prema osobama iz svog okruženja, neposrednog ili na daljinu, u realnosti ili u virtuelnom svetu. Treći vid je masovna komunikacija, kada se posredstvom medija za tu vrstu opštenja šire informacije, ideje. Ali, taj treći vid komunikacije ostavimo po strani ovaj put...
Dakle, ovde ćemo se pozabaviti sa prva dva
oblika komunikacije, naročito onom interpersonalnom. Bez ambicija, naravno, da
budemo suviše pameti. Ali, možda ipak da saberemo "dva i dva",
odnosno da pokušamo da ukažemo na ono što je od esencijalne važnosti za
kvalitet našeg življenja, a što istovremeno često ostaje po strani. Zato što o
tome uglavnom ne razmišljamo, zato što uzimamo zdravo za gotovo, što mislimo da
smo tu lekciju naučili još u "pačijoj školi". Da li je tako?
 |
| Sreća je tamo gde su dobri odgovori, a njih nema bez dobro postavljenih pitanja |
Do kraja ovog teksta pokušaćemo da ponudimo
neke odgovore, da pobrojimo činjenice, a na čitaocima je da procene koliko su
svesni tih tako očiglednih i zdravorazumskih odgovora. A evo o čemu je reč: šta
to mi tamo (ili ovde) komuniciramo? Da li to činimo sa svojim suštinskim
potrebama, kao što je potreba za ljubavlju, razumevanjem, podrškom, na način
kao što beba plačom traži majčino mleko, daje signal da je boli stomak ili
jednostavno želi nežnost? Na žalost, ako to i činimo, dešava se više
"slučajno", nego li ciljano?
Kažemo na žalost, zato što na takav način
svoje suštinske potrebe više prepuštamo slučaju, ostavljamo ih sopstvenoj
intuiciji koju često ne razumemo. Hajde da se poigramo kroz jednu metaforu:
naše želje, one istinske potrebe su deca nastala od roditelja, venčanih iz
nužde ili ljubavi: Uma i Intuicije. Idemo i korak dalje, uz rizik da izađemo iz
okvira političke korektnosti: ako je Um "glava kuće" ili
"muško", onda je Intuicija onaj "ženski princip" koji je
naizgled u pozadini, ali koji je istovremeno pokretač sa svojom nevidljivom
snagom.
Kao što samo majka može bezuslovno voleti
svoje dete ("Umeće ljubavi", Erih From), tako i Intuicija nepogrešivo
poznaje svoju decu - te suštinske životne potrebe. Otac, a to je u ovoj priči
Um nudi "uslovljenu" ljubav i kao "prvi stepen interiorizacije
društvenih vrednosti", usmerava te želje u pravcu socijalne
prihvatljivosti; on prosto tera našu suštinu da se prilagodi, da se
"uproseči", da pristane na kompromise, da se zavara tako što će
prihvatiti da je doseglo suštinu kroz osrednjost.
 |
Nikad se neće sresti
Evo priče: Najpre je došao
mladić, popio je kafu, popušio cigaretu (slika 1). A onda je otišao. Nekoliko minuta kasnije dolazi devojka, seda za isti sto,
pije kafu, puši (2). I onda i
ona odlazi. Nema nikoga (3)
A možda su mogli da budu
zanimljiv par, da je on zapalio još jednu cigaretu
(foto-montaža, slika 4)
P. S. Ja sam fotografisao
zanimljive svetlosne efekte na zidu koje su pravile
dve svetiljke sa plafona
GrandPleasure Caffee, Knez Mihailova ulica 2. mart 2009. |
Zašto se to dešava? Ako izuzmemo porodično nasilje kao patološku pojavu (kako socijalnu, tako i individualnu), raznorodnost konkretnih slučajeva možemo apstrahovati do mere svođenja na zajednički imenilac. Ne, to nije, ako ste očekivali neslaganje, kada oni golupčići koji su na početku veze "cvrkutali" shvate da su napravili kobnu životnu grešku vezujući se za pogrešnu osobu. Problem se nalazi, ne u "pogrešnoj osobi", već u nama, čak i u onim slučajevima kada nemamo hrabrosti da "prekinemo krug", odnosno kada biramo trpljenje.
A šta su naše potrebe? Svako treba da pronađe odgovor za sebe, ali i u ovom slučaju možemo pribeći apstrahovanju, odnosno svođenju na zajednički imenitelj. Iza svega, i posle svega, postoji ta suštinska potreba da se osetimo ostvarenima, koju podjednako diktiraju pomenuti "supružnici": Um i Intuicija. Um to čini kako bismo dosegli životnu udobnost kroz zdrave socijalne kontakte, materijalna dobra koja nas okružuju, bili društveno uklopljivi, a Intuicija kroz "potpaljivanje" tog plamena nade da je suštinska sreća ipak moguća.
"Fair enough", kako to kažu oni kojima je engleski maternji kada nema spora oko nečega. Fer i u tome smislu što nas i Um, kao i Inuticija vode u pravcu onoga zbog čega postoje. Oni nisu "nekome roditelji, a nekome oholi staratelji", što bismo mogli da zaključimo ako pogledamo oko sebe i primetimo da neki ljudi više, a neki manje srećnije žive, da se neki više smeju, druže, ostvaruju na različite načine, a neki kao da su se zaglibili u živom blatu. I Um, i Intuicija su naši (roditelji), ali i "alati" koji nam mogu pomoći da budemo srećniji.
Problem je u tome što mi te "alate"
ne koristimo (ili da se poslužimo prethodnom metaforom: ne slušamo svoje
roditelje). Odnosno, sopstveni um često koristimo gotovo "mehanički"
praveći jednostavne dinstinkcije (dobro/loše, poželjno/nepoželjno, hoću/neću).
Šteta, jer naša inteligencija može mnogo više. Ali to je tek mačiji kašalj u
odnosu kako se odnosimo prema sopstvenoj intuiciji. Nju najčešće ne slušamo
uopšte, ne poznajemo je (a zato slabo poznajemo i same sebe). A ona -
intuicija, uvek je tu i prosto nam šapuće.
Da se opet za trenutak pozovemo na teoriju
informacija (ne informatičku, već komunikološku). Kao što smo rekli, ta teorija
poznaje tri vida komunikacije (intrapersonalnu, interpersonalnu i masovnu), ali
i dva načina komuniciranja, dva jezika. Jedan je jezik diskurzivnih simbola,
prosto - jezik kojim se svakodnevno koristimo, a drugi je jezik vandiskurzivnih
simbola koji nije sazdan od reči. Dodajmo i to da je jezik diskurzivnih simbola
veoma praktičan, ali i ograničen, dok je ovaj drugi nepregledan, ali i zato
veoma moćan.
I tako dolazimo do prvog vida komunikacije,
onog intrapersonalnog, a to je "unutrašnji govor", ili je bolje reći
razgovaranje sa samim sobom. Neki od nas više polažu na reči i logiku, drugi na
osećanja i "slike", mada smo svi mi sazdani od "oba sveta".
Oni koji se oslanjaju prvenstveno na racijo i na logiku, a kao alat koriste
reči, zapostavljaju da intuicija ne poznaje taj jezik. Ona ne ume da govori,
ona nam se obraća "izvan reči". S druge strane, oni koji umeju da
osete, ako to ne opojme rečima, kreću se ka istom ćorsokaku kao i prvi.
 |
| Utiscke o drugima stičemo posle osam sekundi. I to nije sve: oni su daleko postojaniji nego li baloni od sapunice |
Dakle, za sreću je nužan balans između racija
i emocija, između intelekta i intuicije, između jezika diskurzivnih i onoga
vandiskurzinvnih simbola. Ali, ne samo to. Još neophodnije je da razumemo ono
što jesu poruke. U tom smislu, naš um bi trebalo da igra ulogu aktivnog
prevodioca onoga što poručuje intuicija koja "zahvata" sadržaje iz
najdubljih emocija kao što su strahovi, nade, radosti, ljutnje (čak i mržnje).
I tu je suština one zdrave intrapersonalne komunikacije, introspekcije ili,
kako se to ponekad kaže - "mentalne higijene".
Ko će da nam objasni šta nam je to tako, može
se reći nasušno potrebno, za čime teži naša suština, ako nećemo sami? Ukoliko
bismo se oslonili ili ponadali da će to učiniti neko drugi umesto nas, za naš
račun, onda je deluje suviše bespomoćno, a mi ostavljamo stav da smo željni
"spasitelja". Spasitelj(i) zaista postoje, ali i oni takođe žele da
njih neko spasi (ovde se ograđujemo od termina "spasitelj" u smislu
boga). A njima utehu, nadu, spas može ponuditi, baš isto kao i vama, neko ko je
svestan sebe, svojih snaga i slabosti. Ko zna šta hoće.
Istraživanje koje je sprovedeno na jednom
prestižnom američkom univerzitetu dalo je veoma neobičan rezultat: na osnovu
više hiljada ispitanih pojedinaca i pojedinki, kao i analiza situacija u koje
su (veštački) stavljani, zaključeno je da u proseku formiramo mišljenje o
nekome na osnovu prvih osam sekundi od trenutka od kada smo tu osobu primetili,
sreli. Osim onoga što ona kaže, to činimo i na osnovu pojave, stava, modnog
stila, mimike lica, gestikulacije tela i ostalih tananih finesa.
Ono što je još zanimljivije, naučnici tvrde da
se tako formirani stavovi o nekome, dakle posle tek osam sekundi od kako je ta
osoba ušla u naše "vidno polje" veoma retko menjaju. Naknadna
komunikacija, koja može otići tako daleko da se dvoje veoma zbliže, postanu
poslovni ili životni partneri, samo upotpunjuje sliku za koju je ram napravljen
bukvalno na samome početku. A baš tu, kod pravljenja rama, mi često pravimo
grešku, jer ignorišemo intuiciju koja nepogrešivo kaže "da ili ne",
jer smo naučeni da pravimo kompromise.
Tačnije, da uprosečimo, da ono što je
"ne" ili "da" relativizujemo kroz "možda" jer to
ipak nudi kakvu-takvu izvesnost naspram nepregledne entropije neizvesnosti koja
samo kao mogućnost nagoveštava da ćemo jednom ipak uspeti da dostignemo sreću. "Bolje
vrabac u ruci, nego golub na grani", kako kaže narodna poslovica. Ali, da
li je bolje, to je pitanje na koje treba svako od nas da odgovori, svako za
sebe? Oni hrabriji, a za njih se kaže da ih sreća prati, nemaju dilemu:
zgrabiće vrapca, ali nastaviti da jure goluba.
 |
| "Vrabac u ruci ili golub u letu", pitanje je sad |
I tako smo stigli do kraja, nadajmo se i do
nekakve poente. Živeti sopstveni život, svoju slobodu, slušajući taj unutrašnji
zov, glas intuicije, a racio, inteligenciju upotrebiti kao podesan alat za
realizaciju (ili da kažemo: samorealizaciju). Gde će nas to odvesti, sasvim je
neizvesno. Ali, ako se rasteretimo od rezultata ili od (aplauza) publike, onda
ćemo igrati zbog - igre. Tako bi život mogao da postane, ako ne srećniji (u
smislu bajke - valjda oko toga nemamo iluzije), ono ispunjeniji i strasniji.
Iako svođenja bilo koje vrste jesu opasna jer
prete da nas odvedu u pojednostavljivanje, pa čak i ono vulgarno, komunikološki
aspekt našeg življenja i potrege za odgovorima, osećajem ispunjenosti i svrhe,
jednom rečju za - srećom, je od esencijalne važnosti. "Čuvaj se, pa će te
i bog čuvati", jedna je od onih biblijskih mudrosti, a mi bismo to mogli
da modifikujemo za potrebe teme kojom smo se pozabavili: "Reci ono što
imaš da kažeš, pa će te neko možda i čuti". Zapravo, skoro je sasvim
izvesno da hoće. Samo treba reći ono što je suština!
___________________________________________
Pogledajte: Male priče o velikim pesmama
Kako je nastala i zašto je postala popularna pesma "Ja i Bobi Mekgi" u izvođenju Dženis Džoplin (VIDEO) sa tekstom na engleskom i srpskom i pratećom pričom
Постови
0 коментара