U susret 100. godišnjici od početka Prvog svetskog rata, a uz večerašnji veliki novogodišnji koncert ansambla „Stanislav Binički“ u Sava centru, možda je pravi trenutak da se podsetimo stvaralaštva čoveka čije ime nosi veliki orkestar Ministarstva odbrane. Njegovo najprepoznatljivije delo „Marš na Drinu“ sledeće godine će takođe navršiti 100 godina od kada je komponovano. Sudbina ove rodoljubive koračnice je „muzička minijatura“ onoga što su tokom 20. veka doživeli država, narod i vojska zemlje u kojoj je i zbog kojih je nastala. Ni sećanja na autora Stanislava Biničkog (1872-1942) i njegov rad nisu bili bolje sreće.

Marš na Drinu nastaje 1914. Pretpostavlja se da je Binički bio inspirisan herojstvom pukovnika Milivoja Stojanovića Brke, koji je poginuo u Cerskoj bici. Izvodi ga sa svojom Muzikom kraljeve garde na Krfu i Solunu, 1916. tokom velike turneje po Francuskoj. Svega par sedmica po osnivanju Kraljevine SHS, Binički i njegov ansambl bivaju nagrađeni ovacijama zagrebačke publike nakon izvedbe Marša na Drinu i ostalih srpskih rodoljubivih pesama. Međutim, 72 godine kasnije, kada tenkovi JNA ulaze u Vukovar sa limenim zvučnicima iz kojih je treštala „Drina“, kompozicija postaje muzički sinonim „velikosrpske agresije“. Tako se i prošle godine, kada ju je izveo hor Viva Vox u Ujedinjenim nacijama, za vreme predsedavanja Vuka Jeremića, digla velika halabuka u regionu baš zbog te kompozicije.

A nije uvek bilo tako. Marš na Drinu je zenit svoje popularnosti, i to međunarodne, dosegao u prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka. Osim što je bio noseća muzička tema filma Žike Mitrovića iz 1964, koji je po ovoj koračnici i nazvan (tada je obeležavano pola veka od bitaka na Ceru i Kolubari), manje je poznato da je švedski izdavač romana „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića, objavio i kompoziciju Stanislava Biničkog. Munjevito je usledila globalna popularnost. Izvođači u brojnim zemljama su ga snimali, pa i veliki Šedovsi, najznačajniji instrumentalni rokenrol sastav iz šezdesetih.

Stanislav Binički diplomirao je 1894. na prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu, započeo je karijeru prosvetnog radnika u Leskovcu. Međutim, njegovo životno opredeljenje biće muzika s kojom se sreo još u horovima Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac i u „Obiliću“ pod rukovodstvom Josifa Marinkovića. Kao student osniva i Akademsko muzičko društvo, koje pod vođstvom Josifa Svobode neguje instrumentalnu muziku. Posle dve godine službe u Leskovcu, Binički sa stipendijom Ministarstva prosvete zbog muzike odlazi u Nemačku 1896…

U Beograd se vraća 1899. sa diplomom Muzičke akademije iz Minhena. S njim je koleginica sa studija Frida Blank, koja je istovremeno i njegova supruga (uzela je srpsko ime Miroslava). Te godine Binički osniva i postaje kapelnik Beogradskog vojnog orkestra (odmah je održao uspešan sinfonijski koncert), kao i prvu srpsku muzičku školu sa Stevanom Mokranjcem (današnja škola „Mokranjac“). Po ubistvu Obrenovića, 1904. formira Muziku kraljeve garde koju vodi tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, sve do 1920, kada čini još jedan pionirski poduhvat: osniva Operu pri Narodnom pozorištu.

Sve to vreme Binički diriguje i komponuje. Samo 1901. priređuje 87 koncerata. Njegov Paradni marš bio je i ostao oficijelna koračnica svih ovdašnjih soldateski: od Kraljevine Srbije, preko dve Jugoslavije do Republike Srbije. Prva srpska opera „Na uranku” po libretu Branislava Nušića delo je Stanislava Biničkog iz 1903. (sa Nušićem sarađuje komponujući za pozorišne komade „Put oko sveta”, „Nahod”, bajku „Ljiljan i omorika”). Osim scenskih, stvara i instrumentalna dela (uvertira „Iz mog zavičaja“ iz 1899), horske i solo pesme („Mijatovke“ po pevanju čuvenog pevača Mijata Mijatovića), komponuje na stihove Šantića, Ilića, Jakšića.

Iako se muzikološkinja dr Sonja Marinković do kraja ne slaže sa terminom "Beogradska škola", u koju su osim Stanislava Biničkog uvršteni još Božidar Joksimović (1868-1955), Vladimir Đorđević (1869-1938) i Petar Krstić (1877-1957), kao pripadnici drugog pokoljenja naših školovanih kompozitora, ona ipak ističe da je ova četvorica imaju nešto zajedničko: nisu uspeli da nadmaše dostignuća njihovog prethodnika Stevana Mokranjca, te da je iskorak u smislu dalje stilske evolucije ovdašnje muzike donela tek treća generacija sa Petrom Konjovićem, Milojem MiIojevićem i Stevanom Hristićem.

Pripadnici "Beogradske škole", kako kaže Marinkovićeva, bili su zaokupljeni nacionalnim folklorom, ali su ga posmatrali spolja, a ne razumevali iznutra; oni su zarad povlađivanja muzičkom ukusu gradske publike, zapravo mlade građanske klase u nastajanju bili skloni "lepim harmonizacijama" koje su "stilske retardacije". I pomenuti Miloje MiIojević pripadnike "Beogradske škole" je pre poredio sa Kornelijem Stankovićem, umesto sa Mokranjcem. Ovakav vid obraćanja folkloru za Milojevića pripada epohi "prostog, klasicističkog, šablonskog harmonizovanja narodnih melodija i narodnih igara".

Međutim, nezasluženo skromno mesto u našem kolektivnom pamćenju Stanislava Biničkog je zapalo prevashodno zbog nacionalne obojenosti njegovog muzičkog opusa, što baš i nije bila poželjna muzička matrica za drugu Jugoslaviju. Iako su partizani neposredno po oslobođenju Beograda Maršom na Drinu pozivali građane na svoju prvu paradu, a čak je i Tito navodno više puta rekao da rado sluša tu kompoziciju i peva tekst, te da „ne razume zašto u nekim krajevima naše zemlje imaju odbojnost prema njoj“, Binički je zbog ove i sličnih numera bio „na ledu“: iako zvanično nezabranjen, ipak prećutkivan.

Ako stručnjaci možda mogu i polemisati o umetničkom dometu stvaralaštva Stanislava Biničkog, a šira javnost kritički preispitivati (zlo)upotrebu njegovih kompozicija sa patriotskim nabojem, ono što mu nije moguće sporiti jeste posvećenost razvoju muzičke kulture u Beogradu i Srbiji. Osim formiranja horova i instrumentalnih ansambala, školstva (osim „Mokranjca“, osniva i školu „Stanković“ 1911), te institucija od kapitalnog nacionalnog značaja (tri godine posle Opere, 1923. osnovana je i Filharmonija, gde takođe postoji uticaj), njegov presudan doprinos jeste u dovođenju evropske muzičke baštine.

Evo šta je Binički postigao za samo tri godine: u Kolarcu 12. decembra 1907. godine izveden je oratorijum "Sedam reči Hristovih" Jozefa Hajdna za solo, hor i orkestar; 7. aprila 1908. godine u Narodnom pozorištu Hajdnov oratorijum "Stvorenje sveta"; Opersko veče 10. novembra 1909, takođe u Narodnom pozorištu. A kruna je bilo izvođenje Betovenove „Devete sinfonije“ 5. aprila 1910. u Narodnom pozorištu. Koliki je to bio poduhvat za Beograd, svedoči i podatak da je Binički sastavio orkestar od skoro sto članova i hor od čak 200 pevača. Kolosalno čak i za današnje uslove.

Nepravda prema ovom čoveku delimično je ispravljena tako što reprezentativni ansambl Ministarstva odbrane nosi njegovo ime, kao i muzičke škole u Beogradu i Leskovcu. Desetak godina održavaju se i „Dani Stanislava Biničkog“ u njegovoj rodnoj Jasici kod Kruševca (inače, Binički je sin inženjerijskog oficira Stevana, rodom iz Gospića, koji je kasnije postao ađutant kralja Milana i nemačke baronice Marije Rehingen, koja je iz prvog braka sa kruševačkim lekarom Mladenom Obradovićem imala dve kćerke). Od zaborava ga čuva i ime uličice od pedesetak metara u Beogradu. Pored auto-puta.

Damas. decembar 2013.