Herman Nojbaher (1893-1960) nije nepoznat srpskoj istoriografiji, ali domaća javnost o njemu gotovo ništa ne zna. Austrijanac i član Hitlerove Nacionalstocijalističke partije iz ubeđenja, bio je uoči Drugog svetskog rata čak i gradonačelnik Beča. Ipak, sudbina ga je odvela na Balkan na kojem je sveopštem besmislu pokušao da stvori kakav-takav smisao, prevashodno koristan za pozicije Rajha.

Posle rata Amerikanci su ga izručili vlastima Titove Jugoslavije kako bi svedočio na suđenju Draži Mihailoviću s kojim se nikada nije video, iako je održavao veze preko posrednika. U Beogradu su ga potkraj četrdesetih osudili na 20 godina prinudnog rada, ali je već 1952. pušten iz kaznionice u Sremskoj Mitrovici zbog zdravstvenog stanja. Sledeće godine napisao je knjigu sećanja „Specijalni zadatak Balkan“, koja je pet godina kasnije doživela i drugo, dopunjeno izdanje.

…Staro je iskustvo da diplomate imaju sklonost da se solidarišu sa stranom zemljom u kojoj deluju i koja im često postane veoma bliska. Ovo je veoma razumljivo i sasvim ljudski. S diplomatama se, po pravilu, postupa sa puno pažnje i uvažavanja i tako se stvaraju prijateljski, ljudski kontakti… Opasnost da pokažem solidarnost prema Srbiji u mom je slučaju bila manja – nego što je to čest slučaj sa diplomatama – jer sam istovremeno morao da razgovaram sa Mađarima, Rumunima, Srbima, Crnogorcima, Albancima i Grcima. Ono što je istina je da sam se ja zaista uporno borio da dođe do promene nemačke politike u odnosu prema Srbima. Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija. Ovo samo po sebi ne bi moglo da bude politički argument. Ja sam video da bismo kada bi se prema Srbima postupalo razumnije, ojačali ovaj prostor i time dobili jednu od najjačih pozicija protiv boljševizacije Balkana. Pritisak na Srbe hrvatskih i bugarskih suseda od samog početka predstavljao je težak balast i prepreku mojoj misiji…

 …Govorio sam o istorijskoj problematici srpsko-hrvatskih suprotnosti, te sam upozoravao na važnost novog federativnog ustrojstva nove Jugoslavije. Nikakvom propagandom ne može da se porekne činjenica da su nemački vojnici u Sloveniji i Hrvatskoj bili prijateljski dočekani, pa čak i sa oduševljenjem pozdravljeni. Jugoslovenska vojska se odmah raspala. Slovenci i Hrvati nisu hteli da se bore za državu koju su osećali kao prisilnu zajednicu. Loša politika Sila osovine je odgovorna što je ovaj kapital brzo potrošen i ova prednost brzo prokockana. Tito je, međutim, iz šume, sa „dijalektičkom“ sigurnošću proklamovao jugoslovensku federaciju. Time je izabrao srednji put i stvorio sintezu između velikosrpskih teza, koje su zatajile i antiteze koja vodi rušenju Jugoslavije. Ova sinteza delovala je kao otrežnjenje i imala je propagandnu snagu. Značenje tog događaja nemački Glavni štab je potcenio…

…Moram da spomenem da je razbijanje Jugoslavije bio stari cilj italijanske politike: „Jadran je naš (mare nostro)“. Taj cilj, međutim, nikada nije bio i cilj nemačke spoljne politike… Jugoslavija je bila sposoban i važan trgovinski partner koji je za nemačku ratnu privredu bio od najveće vrednosti: pšenica, kukuruz, meso, mast, uljarice, hmelj, drvo, boksit, bakar, olovo… Jedan od uticajnih zagovornika prijateljskih odnosa s Jugoslavijom bio je Gering. On je bio odgovoran za četverogodišnji plan i u njegovim okvirima pridavao je veliku važnost i Jugoslaviji, jer je ona trebalo da snabdeva Nemačku sirovinama… Moram da upozorim na činjenicu da je Nemačka, neposredno pre rata sa Jugoslavijom, kupila većinske akcije rudnika bakra u Boru od francuske firme. I to govori u prilog činjenice da Nemačka nije ni očekivala, a ni nameravala da dođe do oružanog sukoba sa Jugoslavijom…

 …Iz jednog privatnog razgovora sam saznao da predstoji streljanje 850 srpskih taoca… Reč je bila o kaznenoj meri zbog toga što je ubijeno 17 policajaca… Da odmah na početku utvrdim jednu stvar. Ja sam beskompromisni protivnik primene principa kolektivne odgovornosti, dakle, protivim se ubijanju ljudi, talaca, koji nisu učestvovali i nemaju veze sa počinjenim zločinom. Streljanje 850 ljudi i to u trenutku kada je trebalo da preuzmem novu dužnost u Beogradu i pre moje posete Nediću, predstavljalo je, politički gledano, nešto što ne sme da se dogodi. Stoga sam čvrsto rešio da sprečim sprovođenje ove odmazde, kao i da odmah započnem sa borbom da se prekine s ovom praksom… Spoljnopolitički je neodrživo da se izvrši spomenuta represalija. Ukoliko dođe do sukoba sa Glavnim štabom, dao sam reč Felberu (general zadužen za Srbiju, prim. aut.) da ću ja na sebe preuzeti odgovornost jer sam sprečio da se izvrši spomenuta represalija… General se složio sa mojim predlogom i pri tome očevidno je osetio olakšanje… Obojica smo posle ove odluke spavali dobro i imali čistu savest…

…U optužnici koju je zastupao vojni tužilac pred Beogradskim sudom našli su se citati… „Nojbaheru je pošlo za rukom da ukloni iz Beograda Majsnera (komandant nemačke policije, prim. aut.) koji je po Nojbaherovom uverenju svojom tvrdom linijom terao ljude u šumu i tako stvorio Nemačkoj političke protivnike… Nojbaher je uspeo da promeni uputstva koja se odnose na mere odmazde protiv stanovništva i streljanja taoca. Optuženi naglašava da je on spasao živote hiljadama ljudi i da je posle njegovog dolaska u Srbiju prestalo ubijanje talaca… On je takve korake… preduzeo u prvom redu jer su imale štetne posledice po interese Rajha, a ne da bi zaštitio civilno stanovništvo. On je uspeo da promeni nemačku politiku o tom pitanju i zato jer je time nameravao da se efikasnije i uspešnije bori protiv Narodnooslobodilačke borbe“…

Aprilski rat

Sticajem okolnosti, još je 5. aprila 1941 uticao na srpsku sudbinu jer se u osvit napada na Jugoslaviju zatekao u Bukureštu, gde mu je rumunski premijer Jon Antonesku rekao da će njegova vojska napasti Banat ako u njega uđu mađarske trupe, što je Hortiju prethodno Hitler bio obećao. Nojbaher je poslao hitnu depešu u Belin i preko noći došlo je do promene plana. Banat su zaposeli Nemci.

…Veliki deo teritorija u Srbiji, pre svega sela, kontrolisali su četnici Draže Mihailovića. I u samom Beogradu Dražine pristalice su bile brojnije nego Titove. Titovi ljudi, međutim, bili su bolje organizovani i disciplinovani. Za četnike su komunistički partizani odavno postali neprijatelj broj jedan. Znali su da im posle odlaska okupatora predstoji borba sa Titom za budućnost Jugoslavije… To je dovelo do toga da su nacionalistički gerilci morali da odustanu od aktivne borbe protiv okupatora…

… Već i pre mog dolaska se dešavalo da su se neke četničke jedinice… povremeno zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama borile protiv partizanskih snaga. Ova saradnja, kojom su se naročito Italijani mnogo koristili, bila je u Nemačkom glavno štabu nepoželjna, a zapravo i zabranjena. Pa ipak, i pored zabrane Hitlera, Nemci i četnici su i dalje s vremena na vreme sarađivali….

… U vreme kada sam preuzeo misiju u Beogradu, Srbija je bila zemlja sa gde su komunisti imali najslabije pozicije na Balkanu i u kojoj je komunizam imao najmanje pristalica… Upravo zato sam stavio u središte mog političkog planiranja okončanje dosadašnje nemačke politike prema Srbiji, po kojoj je Srbija bila dežurni krivac za sve probleme na Balkanu…

…nastao je moj plan da predložim vođstvu Rajha da se stvori Velikosrpska federacija u koju, pored Srbije, treba da uđu Sandžak i Crna Gora. Ovaj predlog predstavljao je srž i središte mojih revizionističkih  planova…

… Da se partizani drže pod kontrolom nije bio samo vojni problem, kako su pogrešno verovali u Nemačkom glavnom štabu. To je, pre svega, bio politički problem. Partizanski pokret koji su vodili komunisti postao je značajan i velik zahvaljujući greškama nemačke i italijanske politike na Balkanu. Partizani su tačno znali šta im je cilj: da pod plaštom i zastavom nacionaloslobodilačke borbe protiv okupatora utabaju put koji će im doneti vlast. Na tom putu poubijali su toliko nacionalističkih boraca, koliko je to bilo moguće…

…Odigralo se još nešto što me je učvrstilo u ubeđenju da se zauzmem za stvaranje Velikosrpske federacije. Jugoslovenska ideja bila je očevidno kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva ideja budućeg zajedništva sa „hrvatskom braćom“… više nije izgledala izvediva i moguća… Čak je i Draža Mihailović – koji se borio za jugoslovensku monarhiju koju bi vodili Srbi – počeo da sumnja u Jugoslaviju posle svega zbog toga što se dogodilo između Srba i Hrvata…

 …Zaključio sam da pod ovim istorijskim okolnostima mi, Nemci, treba da opet izgradimo srpsku poziciju koja je prirodno najjača jugoslovenska i balkanska pozicija. Ukratko, predložio sam da igramo na srpsku kartu…

…U oktobru 1943. ministru spoljnih poslova Ribentropu predao sam svoje prve predloge u vezi sa promenom naše politike prema Srbiji. Srž mojih predloga bila je sadržana u sledećem: Srbe bi trebalo ohrabriti, a položaj Nedića mora da se ojača. U tom smislu sam predložio čitav niz mera:

1. stvaranje Velikosrpske federacije koja bi se sastojala iz Srbije, Crne Gore i Sandžaka koji je pretežno naseljene muslimanima, a koji je nakon raspada Jugoslavije 1941. pripao Crnoj Gori. U stvarnosti, Sandžak i Crna Gora ne čine celinu jer ih deli partizanski front;

2. predsednik ove federacije biće general-potpukovnik Nedić;

3. sastavni delovi federacije čine privredni i novčani savez, zadržavaju administrativnu autonomiju, posebno u nadležnostima policije i kulture;

4. savezna vlada imaće stvarnu vlast nad izvršnim organima (žandarmerija, dobrovoljci);

5. dosadašnja cenzura i zabrana nacionalnih kulturnih institucija biće ukinuta, a Beogradski univerzitet ponovo otvoren;

6. nemačka vojna uprava biće ograničena i delovaće samo kao kontrolna instanca, a njen činovnički aparat radikalno će biti smanjen…

… U dogovoru sa Nedićem, podneo sam molbu da se oslobode vrhovni poglavar autokefalne Srpske pravoslavne crkve patrijarh Gavrilo kao i čuveni teolog episkop Nikolaj Velimirović… Obojica su bila internirana u jednom manastiru u Banatu…

… Borbu protiv proganjanja Srba u ustaškoj Hrvatskoj već sam počeo u avgustu 1943. kada sam bio kod Ribentropa i Hitlera, a povodom preuzima nove dužnosti. Ova bitka koja je bila otvoreno protiv režima Ante Pavelića u Hrvatskoj i koja nije ostala skrivena vladinim krugovima u Zagrebu, veoma brzo mi je podarila titulu „hrvatskog državnog neprijatelja broj jedan“…

… Ja sam zastupao mišljenje da Srbima novom politikom treba već sada izaći u susret, tako što će im se obećati da će kasnije doći do ispravke granica Srbije… Čak mi je i Ante Pavelić u decembru 1944. godine rekao – kada je moj plan zbog novonastale situacije postao nezamisliv – da je vraćanje ovih teritorija Srbiji u interesu popuštanja napetosti u srpsko-hrvatskim odnosima…

 … S mojim predlozima u vezi sa Srbijom u prvom trenutku nisam imao problema. Prilikom prvog razgovora Hitler je pokazao zainteresovanost za moje planove. Kazao mi je da će o svemu da razmisli i da će mi saopštiti svoje zaključke. Na osnovu tog razgovora bio sam veoma siguran da će plan uspeti…

… Bez većih napora pošlo mi je za rukom da se ponovo otvori Beogradski univerzitet, te da oslobodim srpske kulturne institucije od dotadašnje prakse cenzure… U vezi sa puštanjem na slobodu visokih dostojanstvenika SPC, Ribentrop i Himler su podržali moj predlog. Ali, moj plan je propao jer je naišao na oštro protivljenje Hitlera: „Patrijarh Gavrilo je naš neprijatelj. Ovo je on dokazao svojim delovanjem tokom izbijanja sukoba sa Nemačkom“. U tome što je vojni poglavar srpske nacionalne crkve pri upadu okupatora u njegovu zemlju bio protiv osvajača, ja ne vidim ništa neobično i čudno… Mom zahtevu da se radikalno smanji vojni administrativni aparat u Srbiji Hitler je u svojoj naredbi s kraja oktobra 1943. udovoljio, ali to je ostalo samo na hartiji…

… U novembru 1943… Hitler je nakon što je pročitao moj izveštaj, rekao Ribentropu sledeće: „Vama su poznate moje rezerve i sumnje ali predlozi su interesantni. Hoću da o tome razgovaram sa Nojbaherom“… primio sam Hitlerov poziv da sa njim idem na obed u „Vučju jazbinu“… Naš razgovor je trajao tri časa. Hitler je imao sledeće mišljenje: „Mi nikada ne smemo da dopustimo da na Balkanu jedan narod koji ima osećaj političke misije i istorijske uloge postane suviše moćan. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu kao i velike, ambiciozne ciljeve, koji idu čak do Egejskog mora. Imam ozbiljne rezerve prema tome da takav narod u njegovim nastojanjima i ambicijama ja još posebno ohrabrim i podržim!“…

Video Tita dva puta

Tita je Nojbaher video dva puta: jednom dok su ga sprovodili preko Savskog mosta kao zatvorenika kada je kraj njega prošla limuzina sa maršalom u beloj raskošnoj uniformi („Pomislio sam da je to Gering, ali oficir OZNE mi je rekao da gledam Tita); drugi put na prijemu u čast važnog gosta iz Beograda kod kralja Etiopije Hajla Selasija gde je Nojbaher bio zadužen za modernizaciju uprave Adisa Bebi.

… Rečju, Hitler me je saslušao, ali moj plan oko stvaranja Srpske federacije nije prihvatio, a na kraju razgovora mi je rekao: „Sada su vam poznate moje rezerve. Ispitajte vaše predloge i uporedite ih sa onim što sam vam danas govorio. Govorićemo ponovo o toj stvari“. Sve još nije bilo izgubljeno…

...Najzad, u aprilu 1944. ponovo sam dobio odobrenje da se vidim sa Hitlerom… Hitler, prosto nije hteo da prihvati moje predloge. Razume se da je neprestano imao pred očima krupne događaje na Istoku, na ruskom frontu, kao i predstojeću invaziju na Zapadu, koju je sa sigurnošću očekivao početkom juna. Verovatno je tokom našeg razgovora mislio ovako: „Šta hoće sad taj Nojbaher sa svojom Srpskom federacijom? Čemu sve to?“… U vezi sa pitanjem režima Ante Pavelića u Hrvatskoj, Hitler mi je rekao sledeće: „Sa tim režimom već ću ja jednog dana da raskrstim – ali zasad još ne“. Bitku sam izgubio, Moji predlozi nisu bili prihvaćeni…

 … Kada se na kraju razgovora pozdravljao sa Hitlerom, izrazio sam mu žaljenje što ima tako loše borce kao što sam, recimo, ja, jedan od njegovih saradnika.

Hitler: „Kako mislite da ste vi slab borac?“

Ja: „Pokušao sam na osnovu dubokih i najboljih saznanja da sprovedem moje ideje i da vas ubedim u ispravnost mojih namera i u tome nisam uspeo!“

Hitler: „Vi ste tako dobar borac da ste me naterali tokom našeg dvočasovnog razgovora da se dobro oznojim!“

Ja: „Neuspeh me je slomio, uništio.“

Hitler: „Možda ću nekom drugom prilikom drugačije moći da presuđujem“

Moja građanska hrabrost zaustavila se ovde. Da Hitleru otvoreno kažem da je već sada prekasno, nisam imao smelosti.

Danas, maj 2013.