Francuska i NATO: Sarkozijanski obrt?

20:25

Francuska će sledećeg meseca poslati svoje oficire u komandu strukturu NATO pakta, 43 godine pošto je iz nje istupila i tačno pola veka nakon što je počela sa postepenim udaljavanjem od severnoatlantskog saveza. Iako ovakva odluka suštinski ništa ne menja jer su Francuzi i inače veoma aktivni u NATO, aktuelni predsednik Nikola Sarkozi trpi kritike zato što se odriče tradicionalne francuske „svojeglavosti” po pitanju odbrane zarad nekoliko visokih pozicija u komandnom lancu Alijanse. On, međutim, veruje da je dobro izračunao

Francuska će se vratiti u Združenu vrhovnu komandu NATO pakta  posle 43 godine odsustva. Zemlja koja je 1949. učestvovala u osnivanju Alijanse, a desetak godina kasnije okrenula ćurak stavljanjem akcenta na razvoj sopstvenog sistema odbrane, svečano će se reintegrisati sledećeg meseca tokom obeležavanja šest decenija od nastanka NATO. Iako ideja nije nova, a sam čin će biti više simboličan, a manje suštinski jer je Francuska inače veoma aktivna u Alijansi, ovo pitanje je diglo političku temperaturu u zemlji.
Za reintegraciju se još pre 15 godina zalagao tadašnji predsednik Žak Širak, ali prvi čovek SAD Bil Klinton nije imao razumevanje za francuske zahteve u pogledu „kompezacije”. Francuzima je sada pošlo za rukom da dobiju nekoliko važnih pozicija u vrhu komandnog lanca NATO pa naizgled nema prepreke da aktuelni predsednik Nikola Sarkozi „zalegne” za ovu ideju. Ali, očigledno nije tako jer on trenutno trpi jake kritike uoči parlamentarne debate koja se očekuje sredinom meseca. Optužbe stižu od opozicione levice, ali i iz vladajuće Unije narodnog pokreta (UMP) čiji je predsednik sam Sarkozi.
Kakva je korist, a kakva šteta za Francuze od reintegracije?  Da li je, zapravo, stvarni dobitnik NATO koji ovim činom „zalečuje” najozbiljniju ranu dobijenu u jeku Hladnog rata, a zatim i Amerika čijih 100.000 vojnika je moralo da napusti Francusku pre više od četiri decenije? Može li ova tema da izazove krizu vlade i cepanje unutar vladajućeg UMP-a? I na kraju, šta je sa idejom o evropskoj vojsci koja je „zvučala” tako francuski? Naredni dani će pokazati kako će se stvari odvijati, ali je sasvim izvesno da će Sarkozi izgurati svoje, ubeđen da čini pravu stvar.

Pola veka

Iako se najčešće ističe činjenica da je Francuska napustila združenu komandu NATO 1966, treba znati da je udaljavanje ove zemlje od vojne alijanse počelo pre tačno 50 godina. Prvi korak je bilo izdvajanje francuske Mediteranske flote iz sistema zajedničke NATO komande 11. marta 1959. U junu iste godine saopšteno je da na teritoriji Francuske neće biti razmeštani nuklearni projektili drugih zemalja. Postepeno podvajanje je kulminiralo odlukom iz 1966, da bi sledeće godine glavni štab NATO u Evropi bio izmešten iz okoline Pariza u belgijski Mans.
Arhitekta ove doktrine bio je general Šarl de Gol kojega su 1958. na vlast doveli pučisti, oficiri koji su bili na službi u pobunjenom Alžiru, tada francuskoj koloniji. Te godine je proglašena Peta Republika, donet ustav koji je predsedniku dao velika ovlašćenja. Jedan od prvih poteza De Gola bilo je obraćanje predsedniku SAD i premijeru Velike Britanije u septembru ’58. Od njih je zatraženo da Francuska bude ravnopravna sa ove dve zemlje u rukovođenju NATO. Odgovori iz Vašingtona i Londona nisu zadovoljili generala pa su Francuzi krenuli sa razvojem separatnog sistema odbrane.
Ali, iako se povukla iz lanca komande, ova zemlja nikada nije dovodila u pitanje članstvo u NATO. Ostala je u Severnoatlanskom savetu, vrhovnom telu Alijanse, a 1995. se vratila i u njen Vojni komitet kome su potčinjene dve strateške komande. Francuska je redovno finansirala NATO, njene trupe su se našle u misijama na Kosovu, u Bosni i Avganistanu. Zato mnogi smatraju da povratak u komandu strukturu ima više simboličku dimenziju, a manje suštinsku. Međutim, najavljena reintegracija je osetljivo unutrašnje političko pitanje i to iz dva važna razloga.

Degolizam

Najpre reč je De Golovom nasleđu. Iako je ono imalo i negativne aspekte, generalova patriotska zaostavština je nesumnjiva. On je održao plamen slobode posle najvećeg nacionalnog posrnuća (poraz od Nemaca 1940. i okupacija), a zatim i doprineo uzdizanju Francuske u red svetskih sila nakon osnivanja Pete Republike čemu je, između ostalog, doprinela i nezavisna bezbednosna politika. Baš takva pozicija je omogućila Francuskoj da dobije na specifičnoj težini u diplomatskom smislu pa je dovođenje u pitanje tog aspekata „degolizma” za mnoge Francuze ugrožavanje vitalnih interesa zemlje.
Zato Nikola Sarkozi trenutno trpi kritike, kako od opozicije, tako iz redova njegove Unije narodnog pokreta koja je nastala 2002. godine posle jedne od čestih prekompozicija francuske desnice (između ostalog, u njoj su i ostaci nekadašnje De Golove stranke). Levičari danas kritikuju Sarkozija što napušta De Golovu doktrinu, baš kao što su pre pola veka bili protiv generalovog distanciranja od NATO. Ali oni su sada opozicija, kao što su bili i onda, i kritika je njihovo legitimno sredstvo u borbi protiv vlasti.
Za analitičare je mnogo zanimljivije pulsiranje vladajućeg tabora. Dva bivša francuska premijera iz UMP-a, Dominik de Vilpen i Alen Žipe, inače Sarkozijevi rivali, organizuju „degoliste” kako bi se oni u parlamentarnom izjašnjavanju usprotivili ideji o punoj integraciji u NATO. U tom svetlu treba tumačiti i najavu iz kabineta aktuelnog premijera Fransoaa Fijona da će vlada pasti ako ne bude većinske podrške među poslanicima. Pretpostavlja se da će ta pretnja „pomoći” kolebljivcima unutar UMP-a da ostanu na partijskoj liniji.

Američki igrač?

Tvrdoglavom Sarkoziju koji je često beskompromisan u državnim poslovima stalo je da po ovom pitanju zadobije što je moguće širu podršku, kako u parlamentu, tkao i u javnosti. Njegova popularnost je u padu, a novi predizborni ciklus se približava pa mu je u interesu da izbegne teške optužbe poput one da je on zapravo „američki čovek sa francuskim pasošem”. Zato Sarkozi ovih dana „puca” iz svih raspoloživih oružja od kojih je jedno od najjačih glagoljivost ministra inostranih poslova Bernara Kušnera, nama dobro poznatog kao šefa misije UN na Kosovu.
Kušner, kojeg takođe optužuju da je američki „igrač” kaže da Francuska neće izgubiti svoj odbrambeni suverenitet punom reintegracijom u NATO već će, sasvim suprotno, povećati uticaj u Alijansi i doprineti njenoj „evropeizaciji”. Francuzima je inače veoma važan evropski identitet kao kontrateža američkom uticaju pa su, recimo u pogledu odbrambene politike dugo zagovarali stvaranje evropske vojske. Baš zato mnogi ovaj zaokret koji izvodi Sarkozi vide kao izdaju ideje o evro-snagama, isto kao što su De Golove odluke od pre pola veka delovale kao zabijanje noža u leđa NATO.
Ali, prvi Francuz ne misli tako. Lane je poziciju svoje zemlje u NATO opisao kao ulogu producenta koji daje pare za film, ali nema uticaja na pisanje scenarija. Zato se obara jedan od stubova „degolizma”, na koji se Peta Republika oslanja od osnivanja, i to baš u vreme kada se u Vašingtonu uhodava Barak Obama, predsednik SAD koji kao retko koji do sada uživa simpatije i kod kuće i u inostranstvu. Da li je to slučajno, ili se Sarkozi nada da će od Obame izmamiti ono što je Hemfri Bogart rekao Luiju, francuskom oficiru iz „Kazablanke”: „Ovo je početak jednog divnog prijateljstva”.

OKVIR: Šta su dobili Francuzi
Prema pisanju medija, Francuzima će pripasti čelno mesto u jednoj od dve strateške komande, Savezničkoj komandi za transformaciju (ACT) koja je locirana u američkoj državi Virdžiniji. Druga važna pozicija je kontrola nad Združenom komandom u Lisabonu koja rukovodi snagama za brzo reagovanje, a potčinjena je Savezničkoj komandi za operacije (ACO) lociranoj u belgijskom Mansu. ACT i ACO su dva ravnopravna kraka u lancu komande, potčinjena Vojnom komitetu. Predviđa se da će francuski vojni personal na različitim nivoima narasti do 800 ljudi.




Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара