Problemi u orbiti: Satelitski karambol
21:35Da su se ruski i američki satelit sudarili pre dve ili tri decenije, malo ko bi poverovao da se radilo o slučajnosti. A da je 11. februara ove godine po sredi bilo baš to, slažu se najveći stručnjaci bez obzira što su u karambolu učestvovali ruski špijunski satelit i telekomunikacioni orbiter američke kompanije koji je koristila i vojska Sjedinjenih Država. Dobra vest posle prvog sudara dva satelita je: neće biti nikakvih posledica na Zemlji. A loša da nekoliko hiljada krhotina preti preostalim satelitima i budućim letovima u svemir
Gordan Brkić
Ruski špijunski satelit „Kosmos-2251” i „Iridijum 33”, komunikacioni
satelit istoimene američke kompanije sudarili su se 11. februara iznad Sibira,
na visini od oko 750 kilometara. Iako će biti zabeležen kao prvi sudar
veštačkih satelita u svemiru, posledice ovog udesa su neznatne jer ruski
orbiter nije u funkciji još od 1995, a američka firma „Iridijum Satelajt” ima
flotu od nekoliko desetina satelita. Nije ugrožena ni Međunarodna kosmička
stanica pošto ona orbitira na visini od 350 kilometara iznad površine Zemlje.
Međutim, siloviti sudar „kosmosa”, teškog oko 900 kilograma i otprilike
duplo lakšeg „iridijuma” pri brzini od 28.100 kilometara na sat pokrenuo je
različita pitanja. Šta se to tamo gore dešava, kako je bilo moguće da se dogodi
sudar u tolikom prostranstvu, da li je kosmički otpad realna pretnja. Odgovore
očekuju paničari koji ovih dana dosađuju policiji sa tvrdnjama da su videli
leteće vatrene kugle, a po tlu ostatke dva satelita, ali i svi koji su
neupućeni u „nebeske” prilike.
Eksperti poručuju da dva oblaka nastala od krhotina „kosmosa” i „iridijuma”
nisu pretnja po život na Zemlji. Neki od tih parčića jednom će doći do
atmosfere gde će i sagoreti, pa realna opasnost za ljude ne postoji. Međutim,
struka upozorava na pravi problem: ostaci dva satelita mogli bi da tumaraju po
zemljinoj orbiti tokom narednih 10.000 godina. A sve dok su tamo, oni će ugrožavati
ostale satelite i letelice u svemiru. Što je još gore, najnovije krhotine
predstavljaju tek sitnicu u odnosu na ukupnu količinu kosmičkog otpada.
Kosmičko smeće
U zemljinoj orbiti se nalazi više stotina hiljada samostalnih entiteta koji
su veći od jednog santimetra (procene govore od 300.000 do 600.000). Među njima
su aktivni sateliti kojih je manje od 1.000, kao i oni koji nisu u funkciji
(nekoliko hiljada). Najveću opasnost, međutim, predstavljaju krhotine nastale
tokom sudara i to ne toliko po količini, koliko po brojnosti. Reč je otprilike
o oko 100 tona krhotina iz, pretpostavlja se oko 200 eksplozija u donjim
slojevima zemljine orbite.
OKVIR 1
Čovek gomila kosmičko smeće više od pola veka, od kada je 1957. lansiran
sovjetski „Sputnik”. Međutim, stanje je postalo zabrinjavajuće tokom tekuće
decenije zbog sve češćeg lansiranja telekomunikacionih satelita. Kada se tome
dodaju naučni projekti, pa vojni programi, ispada da je u orbiti zapravo tesno.
O tome govori i sledeći podatak: proračuni uoči misije spejsšatla „Atlantis”
oktobra prošle godine ukazali su da je mogućnost sudara sa kosmičkim smećem
1:185, što je bilo znatno više od standardnog omera 1:300.
Naučnici odavno znaju za ovaj problem. Donald Kesler, stručnjak iz Američke
svemirske agencije (NASA) upozorio je još 1978. da bi količina kosmičkog
đubreta u nižoj zemljinoj orbiti mogla toliko da se poveća da bi lansiranje
novih satelita i svemirskih letelica bilo onemogućeno. Po ovom naučniku nazvan
je „keslerov sindrom” koji kaže otprilike sledeće: sve veća količina svemirskih
otpadaka povećava mogućnost njihovog međusobnog sudaranja nakon čega nastaje
još više komadića koji mogu da oštete ili unište letelice.
Ideje i fiksideje
Evropska svemirska agencija u januaru je pokrenula program monitoringa
svemirskog đubreta vredan 50 miliona evra. U ovoj agenciji veruju da će u
narednim godinama prikupiti precizne informacije koje će pomoći da se izbegnu
incidenti poput sudara „kosmosa” i „iridijuma”. Projekat, o kome će se govoriti
tokom ovog vikenda na seminaru o kosmičkom otpadu koji u Beču organizuju
Ujedinjene nacije, ima za cilj usvajanje globalnog standarda za sprečavanje
budućih udesa u svemiru. Ali, monitoring nije dovoljan, potrebna je akcija.
Do sada je kosmički otpad tretiran na tri načina: kroz kontrolisano
deorbitiranje (prizemljenje ili sagorevanje u atmosferi), uništavanje u kosmosu
ili kroz slanje u „svemirsko groblje”. Ilustracija prvog pristupa je prizemljenje
ruske svemirske stanice „Mir” čiji parčići su nestali u Tihom okeanu 23. marta
2001. ili, doduše nekontrolisano spuštanje američkog „Skajlaba” u Australiji
1979. Sateliti čije deorbitiranje nema ekonomsku opravdanost šalju se na
„svemirsko groblje”, predeo u orbiti u kome nema satelita u upotrebi.
OKVIR 2
Razrađivano je mnogo ideja o uklanjanju „odmetnutog” svemirskog đubreta, na
primer o lansiranju svojevrsnog usisivača koji bi kupio otpatke, zatim laserske
metle koja bi ih gurnula u atmosferu, kosmičkog gela za koji bi se smeće
lepilo. Međutim, sve su to samo fiksideje od kojih nema vajde, pogotovo ako se
na umu ima činjenica da ni deorbitiranje nije uvek najpametnije rešenje. Tako,
recimo neki sateliti koriste nuklearno gorivo, drugi fosilne energente čija bi eksplozija
na ulasku u atmosferu stvorila na hiljade krhotina.
Srećna Loti
Do sada je registrovano svega nekoliko sudara sa svemirskim đubretom. Prvi
se dogodio 1996, kada je stradao francuski satelit Ceris. Loti Vilijams iz
američke Oklahome 1997. je pogodila
krhotina rezeorvara za gorivo rakete Delta 2 koja je godinu dana ranije
lansirana u orbitu. Vilijamsova je čudom ostala nepovređena. Sreća je pratila i 270 putnika „erbasa” koji
je leteo između Santjago de Čilea i Oklanda na Novom Zelandu. Delovi ruskog
špijunskog satelita proleteli su tik pored aviona 27. marta 2007, ali ga nisu
oštetili.
Iako ovi primeri deluju jezivo, verovatnoća od „bombardovanja” Zemlje
kosmičkom smećem je veoma mala. Nažalost, podjednako toliko je mala i svest o
postojanju problema sa otpacima u orbiti naše planete. Naravno, niko ne tvrdi
da je ova tema urgentna kao što su to pitanja globalnog zagrevanja i staklene
bašte ili energetske efikasnosti na samoj Zemlji, ali stručnjaci upozoravaju da
mi trenutno „zakuvavamo” potomcima, baš kao što su to svojevremeno činili naši
preci ne razmišljajući da ćemo mi grcati u ekološkim problemima.
OKVIR 1: Rukavice i kamere
Ne čine kosmički otpad samo krhotine od uništenih satelita. U zemljinoj
orbiti su nestale i rukavice Eda Vajta za vreme prve šetnje po svemiru koju su
izveli američki kosmonauti, zatim kamere astronauta Mičela Kolinsa i Sunite
Vilijams. Prilikom spoljne popravke jednom prilikom izgubljena je cela kutija
sa alatom. Doprinos prljanju svemira dali su i ruski kosmonauti koji su iz
svemirske stanice „Mir” katapultirali džakove sa đubretom. Pretpostavlja se da
je ipak većina ovih objekata sagorela u atmosferi.
OKVIR 2: Namerne eksplozije
Kina je pre dve godine testirala antisatelitski projektil na starom
meteorološkom satelitu. Iza eksplozije je ostalo 2.300 krhotina većih od
loptice za golf, 35.000 komadića većih od santimetra i više od milion delića
većih od milimetra. Sjedinjene Američke Države su pre godinu dana raketom
uništile sopstveni špijunski satelit koji nije bio ispravan zbog straha da se
na njemu nalazi nesagorelo, a veoma otrovno gorivo hidrazin. U još nekoliko
slučajeva sateliti su namerno uništavani u svemiru.
Постови
0 коментара