Šest decenija Kojota i Ptice trkačice: Legenda o (ne)uhvatljivosti

12:34

Ovih dana navršava se 60 godina od kako su u mašti Čaka Džonsa rođeni Vili E. Kojot i Ptica Trkačica, akteri jednog od najpopularnijih crtaća. Osnovno pravilo da šeprtljasti vuk ne može da uhvati i pojede dugonogu pticu zvanično nikada nije iznevereno, što do danas frustrira najveći deo publike. Ipak, glasine kažu da Kojot u nekoliko navrata nije ostao praznih šaka


Da li je Vili E. Kojot pojeo Pticu Trkačicu? Priča se da jeste, ali to verovatno nikada niste videli. Pernata kometa u čeljustima dozlaboga smotanog vuka obesmislila bi matricu jednog od najuspešnijih crtaća svih vremena čiji su junaci ove godine dogurali do šest decenija postojanja. Ipak, pročitajte ovaj tekst do kraja ako želite da saznate da li je Kojot baš stalno bio hude sreće, odnosno da li je Trkačica ostala neuhvatljiva. Možda ćete se iznenaditi!
Kada je nešto tako popularno i dugoveko kao što su avanture dvoje animiranih suparnika, onda je razumljivo što je priča o njima i oko njih veoma slojevita. Kojot i Trkačica rođeni su 1948. u mašti režisera Čaka Džonsa, a scenarista Mičel Malteze je razvio priču i napisao prvih 16 od ukupno 45 epizoda. Legenda kaže da su se Džonsu na glavu bili popeli infantilni crtaći o mačku koji lovi miša, on je hteo energičnije likove u surovijem ambijentu.
U „Vorner bradersu“ su imali sluha za ideju. Prva epizoda prikazana je bioskopskoj publici septembra 1949. Od polovine pedesetih godišnja produkcija se ustalila na jednu do dve epizode u trajanju od po šest-sedam minuta, a 1962. snimljen je i animirani film od skoro pola sata. Maksimum je dosegnut 1965, kada je objavljeno 11 nastavaka, ali već sledeća godina (pet epizoda) bila poslednja u kontinuitetu tokom „bioskopske” ere.
Zbog velike popularnosti, kojot i trkačica su oživljavani u više navrata. Tako je Džons 1979. i 1980. snimio još dve epizode za televiziju, kao i jednu 1994, a drugi autori nastavke objavljene pre osam, odnosno pet godina. Dva lika su se odvojeno pojavljivala u drugim crtaćima „Varner bradersa“ iz ciklusa „Looney Tunes“ (osim njih, tamo su smešeni Duško Dugouško, Patak Dača...), ali i u mnogim drugim animiranim serijama, doduše kao epizodisti.

Pravila

Radnja crtaća smeštena je u ambijent nalik pustinji na jugozapadu Sjedinjenih Država. Džons je hteo da kojot, kojeg je kreirao inspirisan pisanjem Marka Tvena, i dugonoga ptica jure po prostranstvu nalik stvarnim staništima ovih životinja. Filozofija crtaća zasnovana je na nekoliko veoma prostih, ali „gvozdenih“ pravila. Neka od njih su tako očigledna, a za druga nije sigurno da li su bila posledica odluke ili su prosto proizašla iz scenarija.
Prvo i najvažnije pravilo je da Kojot nikada ne može da uhvati Trkačicu. Međutim, sa druge strane, ptica nikad ne sme da povredi kojota. Zapravo, nikakva spoljna sila ne može da naudi Viliju, za to su „zaduženi“ njegova nesposobnost ili nepravilno korišćenje, odnosno nepouzdanost pomagala za hvatanje Trkačice. Osim šeprtljavosti i loše sreće, Kojotov najveći neprijatelj je gravitacija koja ga neprestano vuče u provalije.
Poenta vratolomija nije da on bude povređen, već što više ponižen. Međutim, autorima je naročito bilo stalo da simpatije gledalaca budu na strani Vilija. Taj princip je važio uvek i nikada nije izneveren. S druge strane, ni Trkačica nije bila svemoćna kao što je možda izledalo: ona je uvek morala da bude na putu zato što joj to proizilazi iz imena (Road Runner). Inače, Trkačica je bila zadužena  za jedini oblik oglašavanja kroz karakteristično „bip, bip“.
Kojot je gotovo isključivo morao da koristi pomagala kompanije ACME koji, ili zakazuju, ili ih on nepravilno upotrebljava. Ime firme je sastavljeno od prvih slova rečenice koju bismo sa engleskog mogli da prevedemo kao „Kompanija koja sve pravi“. Proizvodi ACME viđani su i u drugim crtaćima „Vorner bradersa“, a firma je izmišljena kako bi se izbegli sudski sporovi sa stvarnim kompanijama koje prave naprave korišćene u crtaćima.

Ipak uhvaćena

Najvažnije pravilo u crtanom filmu bilo je da Kojot nikada ne sme da uhvati Pticu Trkačicu. Pošto su autori, međutim, simpatije publike okrenuli prema Viliju, često su se čule kritike da je on izložen preteranim poniženjima. U SAD je svojevremeno formirano udruženje pobornika Kojotovih prava. Bilo je više zahteva da on konačno ulovi Trkačicu. Ali, kako bi to bila negacija osnovne ideje, Džons je pristao na polovičan kompromis.
U specijalnoj epizodi, emitovanoj na TV-u 1980. Vili je uspeo, ali kako? U jednoj od jurnjava, Trkačica i Kojot ulaze u dugački levak. Na izlasku su oboje patuljasti i tada Vili zviždukom upozorava pticu da nešto nije uredu. Oni se okreću, vraćaju se kroz cev, ptica dobija normalnu veličinu, a Kojot ostaje i dalje mali. Jedva uspeva da „zagrli“ jedan od njenih prstiju. Potpuno je zbunjen, ne zna šta da radi.
Priča se da su postojale nezvanične epizode ovog crtaća u kojima Kojot, ne samo da hvata, nego i slasno jede Trkačicu. Navodno, jedan takav animirani film je prikazivan američkim vojnicima uoči odlaska na ratiše u Vijetnamu, kada je postalo izvesno da će tamo pobediti komunisti. Osnovna poruka je bila da je preokret ipak moguć. Međutim, nikad nije dokazano da je takav crtać bio prikazan vojnicima, pa je priča ostala na nivou spekulacije.
Takođe, postoje indicije da su studenti animacije na nekim američkim univerzitetima šezdesetih i sedeamdesetih pravili sopstvene epizode ovog crtanog filma, u kojima je osnovno pravilo potpuno preokrenuto: Vili uvek hvata i jede Trkačicu. Navodno, ovi filmovi su prikazivani na studentskim sedeljkama, ali nikada nisu dospeli do javnosti jer su se budući animatori plašili da će ih stići ogromni odštetni zahtevi, a karijera biti zapečaćena.

Poruka

Kao i u slučaju drugih proizvoda industrije zabave koji su stekli kultni status, i ovaj crtani film je ostavio značajan trag na popularnoj kulturi. Štosevi viđeni kod Kojota i Trkačice su često „preslikavani“ u druge animirane filmove. Na primer, u epizodi „Simpsonovih“, kada Homer juri Barta, obojica se na momente „zamrzavaju“, a ispod njihovih likova se pojavljuju kvazi naučna imena na latinskom, što je često rađeno sa Vilijem i Trkačicom.
Ovaj crtani film je doživeo i neanimirana izdanja. Tako su se njegovi likovi još pedesetih pojavljivali u stripovima. Pravljena su specijalna televizijska izdanja, na primer edukativna serija za decu „Električna kompanija“ sedamdesetih. Trkačica i Kojot su bili junaci i video igrica. Oni su učestvovali i u reklamnim kampanjama, ptica često u onima vezanim za automobile, a Kojot je, između ostalog, devedesetih promovisao „pepsi“.
Osim u popularnoj kulturi i u sferi marketinga, ovi junaci su bili inspiracija za „učitavanje“ najrazličitijih značenja. Na primer, na početku kampanje za sranačku nominaciju na predsedničkim izborima u SAD, koji će se dogoditi sledećeg meseca, anonimni korisnici Interneta su pisali da je Hilari Klinton nedostižna „ptica-trkačica“ za Baraka Obamu. Ishod nadmetanja unutar američke Demokratske stranke, međutim, bio je drugačiji.

Od brojnih zapažanja izdvajamo ono koje kaže da osnovnu poruku ovog crtanog filma šalje Kojot, kao animirana personifikacija običnog čoveka u neprestanoj jurnjavi za boljim sutra, za materijalnim dobrima, društvenim statusom. Čovek-kojot veruje da dosezanje željenog donosi vrhunsku sreću. A sreća je - Trkačica, koja je nekako uvek na dohvat ruke, ali ipak večno neuhvatljiva.

Ekonomist, oktobar 2008.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара