Fruška gora, Kosmaj ili Kadinjača za vreme druge Jugoslavije nisu bili tek obični toponimi. Tamo su odlazile, iz današnje perspektive, hiljade neobičnih hodočasnika. Neko sa strane je i u to vreme mogao da misli kako su Jugosloveni ljubitelji prirode, kako možda svetkuju paganska staroslovenska božanstva i kultove. Ali ne, oni su organizovano, jedni sa puno entuzijazma, a drugo bez mnogo volje, obilazili spomenike partizana i njihovih bitkaka iz Drugog svetskog rata.

Titov režim je megalomanski gradio grandiozna obeležja po čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Uzor su verovatno bili sovjetski boljševici koji su spomenicima revoluciji, Lenjinu, Staljinu premrežili po prostranstvu najveću zemlju koja je ikada postojala. Iako to jugoslovenski komunisti nikada nisu priznali, oni su se ugledali i na Karađorđeviće koji je za svoje vladavine takođe „spomenikovali” (kompleks na Oplencu, spomenici na Avali ili u Skoplju na primer).

Istorijski još dalje je mađarski primer iz 19. veka, kada je obeležavano 1.000 godina od dolaska Ugara u njihovu današnju postojbinu. Mađari su predano gradili po svom delu Austrougarske, a neki od tih spomenika i danas postoje na teritoriji Srbije. Na primer, kula Gardoš u Zemunu ili ogromna slika „Bitke kod Sente” u Skupštini opštine Sombor su posvećeni mađarskom jubileju. O grandioznosti te posvećenosti najbolje svedoči Trg heroja u Budimpešti.

Ali, postoji jedna krucijalna razlika između ovih i spomenika koje su pravljeni u dve Jugoslavije. Mađari su gradili u spomen svojim precima, a Alksandar Karađorđević, kasnije i Tito u sopstvenu slavu. I tragično stradali kralj i maršal sa svojim saradnicima imali su, u suštini, isti motiv, a to je bilo učvršćavanje koncepta „integralnoj Jugoslovenstva” (Karađorđevići), odnosno „brastva i jedinstva” (komunisti) u nacionalno šarolikoj zemlji.

Danas, kada više nema Jugoslavije, ta obeležja su srozana na džinovske krajputaše, zarasle u travu, išarane grafitima, opkoljene otpacima. Nema više ni masovnih poseta đaka i radnika, vojnika i učesnika omladinskih radnih akcija. Pošto su ti spomenici građeni veoma solidno, tako da bi mogli da odole milenijumima, u izvesnom smislu oni podsećaju na engleski Stonhendž koji nemo prkosi vremenu još od doba praistorijskih izmaglica.

Međutim, Stonhendž je postao prvorazredna turistička atrakcija ikao još nije pouzdano poznato ko ga je i u kakvu svrhu gradio. Naši grandiozni spomenici, kako u Srbiji, tako i u ostalim republikama nepostojeće SFRJ (Tjentiše, Mrakovica, Makljen...) kao da više nikoga ne zanimaju. Današnje vlasti ne vole da ih povezuju sa komunističkim nasleđem, pa uopšte ne pokazuju interes za revitalizaciju spomeničkih kompleksa iz socijalističke ere.

A to bi moglo lepo da se unovči, ako je suditi po primerima iz inostranstva. Recimo, u nekadašnjem Istočnom Berlinu zgrada ozloglašenog Štazija (tajna služba Nemačke Demokratske Republike) pretvorena je u muzej koji privlači na hiljade posetilaca. U tom gradu je turistički valorizovano 40 godina postojanja Berlinskog zida. U Rusiji, pak, i dalje brižno paze na svoje spomenike, a njihovu posvećenost herojima SSSR-a „konvertovali” su u obeležja „Velikoj otadžbinskoj vojni”.

Kod nas, spomen na Tita, njeogovu revoluciju i NOB još se dobro drži samo u malobrojnim „džepovima”, kao što je hrvatski Kumrovec (rodno mesto nekada „najvećeg sina naroda i narodnosti”) ili njegov grob na beogradskom Dedinju. Sve drugo, a osim spomenika, to su i brojne Titove vile i letnjikovci od Vardara do Triglava, uglavnom je prpušteno hudoj sudbini. Neki od tih objekata su stradali u ratu, drugi su neuspešno privatizovani, treći propadaju jer nema ideja šta je činiti sa njima.

Da bi revolucionarni turizam mogao da donese zaradu i pristojne plate onima koji bi bili angažovani u toj priči, svedoče baš primeri „džepova”. Možda niste znali, ali Kuća cveća i kompleks u kojem je smeštena i danas je jedan od najposećenijih muzeja na području nekadašnje Jugoslavije. Prošle godine Titov grob na Dedinju obišlo je 138.000 „hodočasnika” iz zemlje i sveta. Zbog održavanja „Pesme Evrovizije” u Beogradu, ove godie se očekuje više od 150.000 posetilaca.

Objekat koji je sagrađen 1974. kao Titov radni prostor, za posetioce je otvoren 1982, od kada je kroz njega prošlo više od 18 miliona ljudi. Tokom devedesetih, memorijalni kompleks je gurnut na marginu pa je, na primer 2000. godine zabeleženo samo 20.000 posetilaca. Međutim, posle političkih promena te godine, ideologija je ustupila mesto istorijskoj struci te su na razne izložbe, poput proletošnje posvećenje srebru iz Titove kolekcije, na Dedinje stizale reke posetilaca.

Baš primer Kuće cveća, čija debela knjiga utisaka se popunjava za tri meseca (u arhivi čuvaju sve od prve), pokazuje kako se revolucionarno nasleđe može prodati i strancima. Većina turista koji kroz Srbiju plove Dunavom na velikim rečnim brodovima, odlazi na Titov grob. Procenjuje se da će do sredine novembra u savsko pristanište uploviti više od 400 luksuznih lađa, sa oko 55.000 turista. Oni čine znatan deo od 200 do 600 posetilaca koji svakog dana posete Kuću cveća.

Nerealno je očekivati da se svi spomenički kompleksi iz perioda druge Jugoslavije turistički valorizuju, ali neki, naročito oni koji se ističu po svojoj monumentalnosti bi mogli da dožive novu mladost kroz revitalizaciju. Delimično, to je na neki način učinjeno sa fruškogorskim spomenikom ili onim na vrhu Kosmaja, u čijoj blizini rade ugostiteljski objekti koji privlače izletnike i putnike na proputovanju preko ovih planina.

Ali, da li bi moglo i više od toga? Zašto spomen kuće koje se često nalaze pored takvih objekata ne bi mogle da se pretvore, recimo u škole prirode. Verovatno bi privatni investitori našli interes da u tim spomeničkim kompleksima grade smeštajne kapacitete i druge sadržaje. Pošto je uglavnom reč o urbanistički dobro osmišljenim i lepo sređenim prostorima, takvi spomenici bi uz manja ili veća ulaganja mogli da postanu destinacije za odmor, rekreaciju, zabavu.

Možda bi se vatreni pobornici i poštovaoci NOB-a i Tita u početku ljutili, ali bi i oni valjda „omekšali” kada bi shvatili da bi na „švedski sto” tih modernizovanih kompleksa mogla da se provuče i „porcija” revolucije. Zašto da ne? Pa i u sred Oplenca, gde je grandiozni mauzolej Karađorđevića, već decenijama radi hotel. Ipak, najverovatnije će ovi spomenici da „odstoje” još neko vreme, recimo dok ne stasaju naši nalsednici koji će možda biti maštovitiji i preduzimljiviji.

Dnevnik, oktobar 2008.

Stazama revolucije

U svetu pokušavaju da žive od „revolucionarnog turizma”. Na primer, u Južnoj Americi je pre nekoliko godina promovisan Čegevarin put koji vodi do njegovog gubilišta u Boliviji. Ovaj projekat je dobio podršku i međunarodnih humanitarnih organizacija zato što bi mogao da podigne životni standard u siromašnim krajevima kojima je jezdio Če. Kod nas bi, na primer, mogla da se napravi tura „Titovim stazama revolucije” po imenu nekadašnjeg takmičenja na kome su dokazivali osnovci.