Salon stripa: Žilavi kvadrati

12:40

Sa raspadom velike Jugoslavije, sunovrat je doživela i produkcija masovnog stripa kod nas. „Deveta umetnost“ je u krizi i u ostatku sveta jer su mnogi njeni junaci „preselili“ u video-igrice, tv-serije i na filmove. Međutim, 6. Međunarodni salon stripa u Beogradu, održan prethodne sedmice, pokazao je da strip ima vernu publiku. Ovaj događaj je bio povod i da se skrene pažnja na domaću istoriju ove umetnosti, kao i na veoma plodne autore, kako one koji je afirmisali, tako i na one koji trenutno brane boje srpskog stripa


Studentski kulturni centar u Beogradu bio je proteklih nekoliko dana okupljalište poklonika „devete umetnosti”. Tamo je od četvrtka do nedelje trajao 6. Međunarodni salon stripa zbog kojeg su u Srbiju došli neki od trenutno najznačajnijih autora u svetu. Među njima je bio Britanac Dejvid Lojd, kojeg je proslavilo ostvarenje „V kao Vedeta” (strip je doživeo holivudsku ekranizaciju), američki kolorista Met Holingsvort i Esad Ribić, autor iz Hrvatske koji radi za američku izdavačku kuću „Marvel”.
Tokom četiri dana posvećena stripu, posetioci SKC-a su videli izložbe gostiju Salona, kao i postavku „Dečje novine - veliki san”, posvećenu Srećku Jovanoviću, pokretaču kultnog lista za decu i mlade koji je izlazio u Gornjem Milanovcu. Njemu je na ovogodišnjem Salonu dodeljeno specijalno priznanje za doprinos razvoju srpskog stripa. Promovisana je i knjiga „Vek stripa u Srbiji”, održano je nekoliko predavanja, prikazana su animirani filmovi, među njima i dugometražni „TECHNOTISE / EDIT I JA ” Alekse Gajića.
Salon je, kažu organizatori, prevazišao sve dosadašnje. Na nagradni konkurs stiglo je skoro 300 radova iz više od 30 zamalja i sa svih kontinenata, izuzev Afrike. To je više nego tokom svih prethodnih pet salona zajedno. Nagrade su dodeljene u dve oficijelne kategorije Salona, glavnoj i za autore „kvadrata“ do 15 godina, a izabrani su i dobitnici specijalnih priznanja. Kao kuriozitet se može istaći da je najmlađa učesnica konkursa imala svega devet godina, to je Teodora Birmančević kojoj je zato dodeljena posebna nagrada.
Jedan od članova žirija 6. Međunarodnog salona stripa, književni kritičar Vasa Pavković rekao je na konferenciji za novinare uoči početka manifestacije da je ovogodišnje izdanje imalo najbolju ponudu autora, te da se po svom kvalitetu i kvantitetu Salon pridružio elitnim kulturnim manifestacijama u gradu, poput BITEF-a i BEMUS-a. Recimo i to da su članovi žirija bili i Srećko Jovanović, kao predsednik, Kokan Mladenović, Miroljub Milutinović i Zlatko Milenković.

Kolekcionarska strast

Kao i obično, najživlje je bilo na berzi stripa. Ona je trajala tokom sva četiri dana Salona. Pasionirani sakupljači tragali su za retkim i starim izdanjima. Iako je to možda neshvatljivo za većinu ljudi, ljubitelji stripa su spremni da izdvoje prilične sume za naslove. Ovu pasiju lepo ilustruje nekoliko klipova na internet-portalu za razmenu videa YouTube, na kojima su prikazane aukcije održane tokom prošlogodišnjeg Salona stripa u Beogradu.  Tako se na jednom snimku vidi kako je jedan strip plaćen 60 evra.
Aukcije stripova se organizuju i na Internetu. Tako, na primer, na sajtu koji okuplja ljubitelje „devete umetnosti” sa prostora nekadašnje Jugoslavije, vlasnik 16 svezaka tvrdog poveza „Zagora u boji” traži oko 35.000 dinara. Kompletna redovna serija ovog stripa, od 150 brojeva procenjena je na 15.000 dinara. Jedan od brojeva iz nekada veoma popularne serije roto-stripova „Lunov Magnus Strip” sa junakom Teksom Vilerom košta 5.000 dinara. Za originalne „Alan Fordove” u boji traži se oko 1.500 dinara po primerku.
Međutim, to nije ništa ili, kako bi rekao Sir Oliver, jedan od junaka „Alan Forda”: „Cijena. Prava sitnica!”. Aukcije na velikim sajtovima, kakav je E-bay dovode do zaista astronomskih cena. Tako je, na primer, samo jedna stranica iz 299. nastavka priče o „Spajdermenu” izlicitirana na 3.650 američkih dolara. Originalni crtež iz „Supermena” dostigao je cenu od 2.100 dolara, a samo jedan kvadrat stripa koji nikada nije objavljen je „dogurao” 1.200 dolara.

Žuti dečko

Među teoretičarima se može čuti kako strip kao poseban pravac u umetnosti korene vuče od pećinskih crteža praistorijskih ljudi, preko oslikavanja faraonskih grobnica. Neki poznavaoci domaćeg stripa kažu da on nagli razvoj i popularnost u Srbiji duguje dugoj tradiciji prenošenja nasleđa vizuelnim putem, pre svega preko ikona. O ovoj tvrdnji bi verovatno mogla da se povede ozbiljna rasprava, ali činjenica je da je domaća strip-scena od svog nastanka bila na svetskom nivou.
Strip je kao medij u modernom smislu začet potkraj 19. veka, tokom velikog rata između dva najznačajnija novinska izdavača u Sjedinjenim Američkim Državama, Džozefa Pulicera i Vilijema Rendolfa Hersta. Prva strip-priča štampana je 5. maja 1895. u tabloidu „Svet”. Bio je to „Hoganov prolaz” Ričarda Feltona Autkolta čiji likovi su bili gradske propalice. Među njima je bio i dugouhi nestaško obučen u dugu, prljavu košuju. Štampari su ofarbali tu košulju u žuto, baš zbog toga tabloidna štampa je dobila epitet „žuta“.
Otprilike u isto vreme, kod nas su se pojavljivali obrisi nove umetnosti. Više autora i izdavača objavljivalo je crteže, na primer Jovan Jovanović Zmaj u listovima koje je pokretao. Ipak, strip u današnjem obliku premijerno se pojavio 21. oktobra 1934. kada je u „Politici” preko cele strane objavljen prvi nastavak priče „Detektiv X-9”. Već sledeće godine izlaze i prvi specijalizovani strip-magazini, a do Drugog svetskog rata pokrenuto ih je još nekoliko (između ostalih i „Politikin zabavnik” 1939.)

Prestonica stripa

Prvi predstavnici domaćeg stripa su članovi „Beogradske škole“. Najistaknutiji među njima bio je Đorđe Lobačev (Ženidba cara Dušana, Hajduk Veljko, Baron Minhauzen...). Strip je odmah prihvaćen u najvažnijim listovima. Inače, urednik „Politike“ Duda Timotijević je uveo pojam „strip“ u naš jezik tako što je izbacio reč „comic“ iz američke kovanice za ovu umetnost. Kao i u slučaju bioskopa, dobili smo još jedan pojam po kome se srpski razlikuje od drugih jezika.
Posle Drugog svetskog rata, nova vlast nije „mirisala“ strip, ali je zbog približavanja Zapadu, Titov režim početkom pedesetih ostavio umetnike na miru. U narednim decenijama strip je prosto cvetao, pojavila su se i jeftina roto-izdanja koja su dostizala enormne tiraže. Centri strip-izdavaštva, osim Beograda, postali su Novi Sad, Gornji Milanovac, Zagreb. A onda, sa raspadom države i trižišta početkom devedesetih, nestalo je masovnog stripa, a činilo se i interesovanja za ovu umetnost.

Međutim, srpska strip scena pokazala se veoma živahonm. Tako je, na primer, najugledniji magazin posvećen ovom fenomenu, američki „Komiks žurnal“ pre desetak godina proglasio Beograd glavnim centrom stripa Istočne Evrope. U, takođe američkom magazinu „Print“ od juna ove godine Maja Veselinović uvrštena je među 20 najboljih ilusratora iz Evrope. Mnogi autori iz naše zemlje rade za jake inostrane izdavače. Na žalost, u Srbiji se jako malo pažnje poklanja stripu i zato je Salon bio istinski praznik za njegove poklonike.

111 GODINA OD NASTANKA STRIPA
Žuti dečak iz Hoganovog prolaza

Iako je prvi strip nacrtao švajcarski učitelj Rudolf Tofler još 1827. kao pedagoško pomagalo za učenike, a  neke karakteristike ovog žanra, na primer oblačić sa tekstom, postojale su u karikaturama iz 18. i 19. veka, pravi strip se rodio 5. maja 1895. Tog dana u njurorškom nedeljniku „Svet” prvi put je odštampan Hoganov prolaz (Hoganžs Alley) Ričarda Feltona Autkolta. Radnja stripa odvijala se u zapuštenom predgrađu, među oronulim zgradama i u napuštenim dvorištima, sa psima lutalicama i divljim mačkama. Prolaz je vrveo od opasnih likova i klošara. Jedan od njih bio je dečak orijentalnog izgleda, dugouhi ćelavko s podrugljivim i pronicljivim osmehom. Stalo je nosio prljavu noćnu košulju, na kojoj je autor ostavljao komentare crteža.
Ovaj junak je dobio ime na neobičan način. Naime, štampari su eksperimentisali s bojama, a za podlogu su izabrali baš dečakovu košulju. Posle brojnih proba, najuspešnijom se pokazala žuta i tako je nastao Žuti dečak koji je sa novinskih stranica ubrzo prešao u legendu, između ostalog i zato što je kumovao nazivu za senzacionalističku štampu, koju danas uobičajeno nazivamo - žuta štampa. U to vreme u Sjedinjenim Državama trajao je takozvani „rat tiraža” u kome su dva medijska magnata, Džozef Pulicer i Vilijem Rendolf Herst vodili lavovsku borbu za svakog čitaoca. Nadmetanje je oborilo cene izdanja i iskovalo naziv „novine za groš”.
Pulicer je u svom „Svetu” objavljivao zanimljive priče iz raznih krajeva planete, ali i vesti iz crne hronike, na šta Herst odgovario „proizvodnjom događaja”. Serijom zapaljivih tekstova u „Žurnalu”, on je 1898. izazvao rat na Kubi između SAD i Španije. Pošto je Pulicer ostvario prednost u odnosu na ljutog konkurenta uvođenjem stripa, Herst je drešio kesu, čemu Felton nije mogao da odoli. „Žurnal” je tako preoteo Žutog dečka, a Herst se ponadao da je dobio još jednu bitku. „Svet”, međutim, nastavlja da objavljuje Hoganov prolaz, ali sa novim crtačem, DŽorDžom Luksom.

Deveta umetnost

Strip je najpre bio povremeni sadržaj u novinama. Ali, zbog velikog interesovanja publike, već 1906. krenulo sa stripom u nastavcima, tako što je poslednji pravougaonik u nizu nagoveštavao radnju u sledećem izdanju. Korak dalje otišlo je uredništvo San Francisko Kronikla koje je 1907. krenulo sa svakodnevnim objavljivanjem stripa. Njihov crtač Bad Fišer kreirao je Mata i Džefa. Ovi junaci su postali jako popularni, pa je 1911. strip sa njihovim dogodovštinama bio prvi koji je zasebno štampan u svesci kao dodatak novinama.
Postalo je očigledno da je strip ozbiljan biznis. Novinski sindikati u SAD daju svoj doprinos popularisanju ovog žanra u godinama Prvog svetskog rata. Naime, crtači su preko tih sindikata prodavali svoje radove zainteresovanim redakcijama. Definitivno osamostaljivanje stripa od novina dogodilo se tek 1929, kada su objavljene sveske štampane u četiri boje i u formatu tabloida. Bio je to pun pogodak koji je doživeo 13 izdanja. Vrhunac stiže 1934. U SAD se pojavljuju stripovi redovne periodike, koje se štampaju u milionskim tiražima i prodaju na trafikama.
Sve do osamdesetih godina prošlog veka, strip se nosio sa ostalim masovnim medijima. Lakoća usvajanja sadržaja učinila ga je prijemčljivim za sve generacije, naročito za mlade. Avanturistički žanr je bio dominantan, o čemu svedoči i izbor članova Nacionalnog udruženja autora stripa u SAD, koji su među 50 najznačajnijih ostvarenja 20. veka uvrstili Tarzana, Dika Trejsija, Flaš Gordona, Princa Valijanta, Supremena, Betmena, Čoveka pauka... Popularni su bili i humoristički stripovi, a mešavina humora i avanture pokazala se kao recept za uspeh, o čemu svedoče ostvarenja poput Taličnog Toma, Asteriksa, Alan Forda...
Strip je nekim autorima doneo novac, a nekima i društveni prestiž. Tako su Geri Trudej i Berk Brethed 1975. dobili Pulicerovu nagradu za satirične stripove Doonesbury i Bloom County. U mnogim sociološkim istraživanjima utvrđeno je da je strip uticao na stvaranje raznih potkultura, na svakodnevno ponašanje mladih, modu i političke stavove. Neki istoričari umetnosti tvrde da se ikonografija stripa nalazi u radovima Pabla Pikasa, te u filmskom pismu Žan Lik Godara i Federika Felinija. Pojedini estetičari idu i korak dalje kad kažu da je jedino autentično umetničko ostvarenje u savremenoj Americi strip Džordža Hermana Krazy Kat.
Ipak, stripu se često osporava artistička dimenzija, pa ga i danas obavezno uz navodnike označavaju kao „devetu umetnost”. Ali, to nije ono najgore što je ovaj fenomen morao da istrpi. Baš kao što su film i bioskop ustuknuli pred video-kasetama i plejerima, i strip je uzmakao ispred svog najvećeg neprijatelja. Bile su to video-igrice u kojima su često „oživljeni” baš strip-junaci.

Hajduk Stanko, Mirko i Slavko

Reč strip nastala je od reči iz engleskog jezika koju bismo mogli prevesti kao traka ili pruga jer svaki strip i jeste svojevrsna traka linearno poređanih pravougaonika. Međutim, pošto se od ove reči u engleskom izvode neki drugi pojmovi, recimo striptiz ili staza za poletanje aviona, Anglosaksonci izbegavaju zbrku tako što strip nazivaju comic strip, comic ili funnies. Pojam strip u srpski jezik uveo je Duda Timotijević sredinom tridesetih godina prošlog veka. On je bio urednik Politike i pokretač Politikinog zabavnika, a na naš jezik preveo je imena crtanih junaka Volta Diznija, Paja Patka na primer.
U to vreme, kod nas se pojavljuju prvi stripovi domaćih autora. Hajduk Stanko je objavljen U Politici 1934. Nacrtao ga je Đorđe Lobačov, sin ruskog emigranta koji je u Beograd doselio posle Oktobarske revolucije 1917. Lobačov je u Politici sve do Drugog svetskog rata objavljivao stripove, bili su to Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitara, a na dečjoj strani Pepeljuga i Baron Minhauzen. U Politikinom zabavniku, čiju glavu i špigl je osmislio, Lobačov je objavio strip Čardak ni na nebu ni na zemlji. On je sa svojim zemljacima - emigrantima, takođe strip-crtačima, Konstantinom Kuznjecevim, Sergejem Solojevim i Nikolom Navojevim oformio „Beogradski krug”.
U drugoj Jugoslaviji najveću popularnost doživeli su Mirko i Slavko, strip-junaci koji su se borili protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Njihove avanture objavljivane su u ediciji „Nikad robom” gornjomilanovačkih „Dečjih novina”. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ogromnu popularnost postigao je roto-strip. U Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu štampani su licencirani stripovi, a njihovi tiraži su se merili stotinama hiljada. S raspadom velike države i strip je doživeo sunovrat jer su granice izdelile nekada brojnu publiku, a materijalne neprilike isterale trošak za stripove iz kućnih budžeta.

Gordan Brkić

 Ekonomist, septembar 2008.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара