Promena samo jednog zareza u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju traži saglasnost svih 27 zemalja članica Evropske unije, pa bi otpočinjanje novih pregovora Srbiju moglo da dovede u situaciju višegodišnjeg čekanja novog SSP-a, kaže za „Dnevnik” Ivo Visković, profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i nekadašnji ambasador Srbije i Crne Gore u Sloveniji. Visković objašnjava da bi ideja Demokratske stranke Srbije da se u postojeći Sporazum ugradi rečenica kako je Kosovo deo Srbije dovela do velike podele unutar Evropske unije zbog čega bi pregovaranje sa našom zemljom bilo paralisano. On pretpostavlja da zemlje koje su priznale Kosovo ne bi prihvatile zahtev Srbije, i u tom slučaju ne bi ništa bilo od SSP-a.

Da li bi ratifikacija SSP-a u srpskom parlamentu, što se poinje kao mogući kompromis za formiranje vlade SRS-DSS-SPS, uopšte imala smisla ako bi bila obustavljena saradnja sa Haškim tribunalom? Za to se zalažu neke od stranaka iz potencijalne koalicije.

- Sam ugovor ima dva dela, jedan koji je odmah stupio na snagu i drugi koji mora čekati ratifikaciju u zemljama potpisnicama. Ovaj prvi se odnosi na trgovinske odlakšice, što omogućava prelazni mehanizam, ali i to može da se suspenduje ako ne bude pune saradnje sa Haškim tribunalom zbog insistiranja Belgije, a naročito Holandije. Svakako, ne sme se zaboraviti da postoje drugi delovi ugovora koji nemaju prelazni mehanizam i bez pune ratifikacije oni neće moći da se primenjuju. Ova priča podseća na situaciju u kojoj se nalazila Jugoslavija osamdesetih godina, kada smo sa Evropskom zajednicom potpisali sporazum, ali je tri godine trebalo da ga prihvate neke zemlje. Sada se očekuje brza ratifikacija u članicama EU i bilo bi krajnje besmisleno da mi ne uradimo svoj deo posla.

Mislite li da bi vlada koju bi činile tri pomenute stranke imala volje i snage da pogura Srbiju u pravcu Evropske unije?

- Baš i ne vidim kako bi vlada tih stranaka bila istrajna po ovom pitanju, jer približavanje EU podrazumeva i neke stvari koje su mimo njihovih političkih programa. Verujem da su političari te tri stranke svesni da se moraju sprovesti reforme radi ulaska u EU. Međutim, teško je predvideti šta su oni spremni da prihvate kao realnost, a na čemu će tvrdoglovo insistirati zbog svojih ideoloških orijentacija. Neću da budem nekorektan pa da tvrdim da ta koalicija ne bi radili na približavanju Uniji, ali je činjenica da je za to potrebna odlučna volja. U postizbornim razgovorima ovih stranaka ima protivurečnih stvari i zato nisam ubeđen da bi oni uspešno radili na priključivanju EU kao što bi to činila koalicija sastavljena od snaga koje su otvoreno proevropski orijentisane.

Dimitrij Rupel, ministar inostranih poslova Slovenije koja trenutno predsedava Evropskom unijom, nedavno je kazao da će ulazak Srbije u EU zavisiti od dobrosusedskih odnosa sa zemljama regiona, uključujući i Kosovo. Kako treba tumačiti takvu izjavu?

- Mislim da je reč o ličnom stavu Dimitrija Rupela koji, nije nikakva tajna, već godinama podržava nezavisnost Kosova. Iako tu izjavu ne treba potpuno ignorisati, ja joj ne bih pridavao veći značaj. Rupel je izrazio dominantno svoje mišljenje, a možda i mišljenje Slovenije, što nije obavezujuće po Srbiju. Tačno, Kosovo je priznala većina članica Evropske unije, ali nisu sve. Dok je tako, nama ne može biti nametnut nikakav uslov u vezi sa priznavanjem nezavisnosti Kosova za ulazak u Uniju. Rupelova izjava je veoma delikatna, ali ona ne mora samo da se odnosi na Srbiju. Pitanje je da li slovenački ministar na taj način vrši pritisak na članice EU koje nisu priznale Kosovo. Što se tiče Srbije, postavljanje dodatnog uslova za ulazak u EU nije realna stvar, čak ni u nekoj sagledivoj budućnosti.

Kako vidite zahtev potpredsednika vlade Božidara Đelića Evropskom parlamentu da bude smenjen izvestioc za Srbiju Jelko Kacin zbog toga što se on otvoreno stavio na stranu kosovskih Albanaca?

- Srbija samostalno ne može da donose odluku o smeni Jelka Kacina, ali je legitimno da takvo pitanje postavi u Evropskom parlamentu. Doduše, nisam siguran da bi zahtev bio uvažen jer to zavisi od mnogo stvari. Ali sama činjenica da zemlja traži smenu onoga ko o njoj izveštava Evropski parlament za realne političare je signal da treba traži bolje rešenje. Nije svejedno da li čovek koji je izvestilac ima ili nema normalne odnose sa vladom zemlje o kojoj izveštava, a može se postaviti i pitanje objektivnosti njegovog izveštavanja. Mislim da nije dobro što je do ovog spora došlo, ali ako Srbija zatraži smenu Jelka Kacina, onda će neko u Evropskom parlamentu o tome morati da razmisli.

U autorskom tekstu koji je nedavno objavljen u prvom broju „Evropskih svesaka” postavljate dilemu da li Srbija uopšte ima pravu spoljnu politiku. Da li bi spoljnopolitička orijentacija mogla da postane jasnija posle formiranja nove vlade?

- Problem nepostojanja jasne spoljnopolitičke strategije u ovom trenutku je posledica podeljenosti društva u Srbiji. To je veliki, dubok problem. Proces na kome treba da se stvara jasna i konzistentna inostrana politika u Srbiji nije preciziran, a pitanje je i može li biti kada postoje stranke i grupacije sa izrazito različitim pogledima po pitanju spoljne orijentacije. Loše je za Srbiju ako bi takva situacija potrajala jer je jako teško zadovoljiti spoljne državne interese ukoliko ne postoji usklađenost kod kuće. Ja sam svestan da u mnogim zemljama nije realno očekivati apsolutnu saglasnot, osim po nekim pitanjima kao što je kod nas Kosovo. Međutim, bilo bi jako važno da se stvori jaka većina koja će utvrditi spoljnu strategiju za duže vreme, kako ona ne bi zavisila od toga ko će činiti vladu.

Dnevnik, avgust 2008.