Bob Marli u Banatskom Sokolcu: Beznađe utopljeno u rege

12:44

Statua rege muzičara Boba Marlija otkrivena je pre dve nedelje u Banatskom Sokolcu, prošle godine u Žitištu je „vaskrsnuo” filmski junak Roki. Veliki su izgledi da Džoni Vajsmiler stigne u Među, vojvođansko selo čiji žitelji tvrde da se u njemu rodio ovaj proslavljeni glumac i plivač. U Čačku se razmišlja o bisti američke pevačice Samante Foks koja je tamo gostovala. Čak i najugledniji svetski mediji posvećuju pažnju trendu koji je sam po sebi neobičan, a i krajnje je atipičan za globalne stereotipe o ratobornoj Srbiji


Iza četvrtog festivala „Rok vilidž” koji je pretprošlog vikenda održan u Banatskom Sokolcu ostala je bista Boba Marlija, slavnog rege muzičara i globalne pop ikone. Delo akademskog vajara iz Beograda Davora Dukića zajednički su otkrili popularni muzičari bivše Jugoslavije, Dado Topić, vođa „Partibrejkersa” Zoran Kostić Cane, Nenad Milosavljević iz grupe „Galija” i Jovan Matić iz „Del Arno benda”. Bio je to centralni događaj sokolačkog festivala, začinjen vatrometom iznad banatske ravnice.
O otkrivanju statue poznatog Jamajčanina u selu kraj rumunske granice izvestili su brojni mediji u svetu. Tim povodom stanovnicima Banatskog Sokolca pisao je ministar informisanja, omladine i kulture Jamajke. „Veliko zadovoljstvo donela nam je informacija da će najvoljenijem sinu Jamajke biti podignut spomenik u Srbiji. Na taj način ukazujete počast svim žiteljima Jamajke”, poručio je tamošnji ministar. Na festivalu je nastupio i rege-bend sa muzičarima iz ove zemlje.
Banatski Sokolac je tako postao drugo mesto u Vojvodini koje ima spomenik posvećen ikoni popularne kulture. Prošle godine u obližnjem Žitištu je otkrivena statua Rokija Balboe, imaginarnog boksera kojeg je igrao Silvester Stalone. Nabildovani glumac se javio iz džungle gde je snimao nastavak priče o Rambu, drugom filmskom junaku koji ga je proslavio. Stalone je poručio građanima Žitišta da ga raduje što Roki nastavlja sa svojim uticajem na svet. Vest o otkrivanju ove statue takođe je obišla planetu.
Svoj spomenik u banatskoj ravnici verovatno će dobiti i Tarzan, i to u Međi koja se isto nalazi uz granicu sa Rumunijom. Stanovnici ovog sela, udaljenog 25 kilometara od Žitišta, tvrde da se Džoni Vajsmiler, koji je stekao globalnu popularnost tumačeći lik vladara džungle, rodio baš u Međi 1904. godine. To dokazuju starim crkvenim knjigama. Milerovi, inače podunavske Švabe, navodno su emigrirali u Sjedinjene Države dok je proslavljeni glumac i budući olimpijski šampion u plivanju bio dete.

Nesporni Marli

Mladi u Banatskom Sokolcu i okolini svake godine s nestrpljenjem iščekuju dva festivalska dana, kaže Mirko Miljuš, osnivač i organizator „Rok vilidža”. Uz opasku da u tom delu Banata u miru i toleranciji živi 20 nacija, on ipak dodaje da svi imaju žal za korenima, odnosno za sredinama iz kojih su došli njihovi preci, kao što je Marli imao za Afrikom. Osim toga, Bob sa gitarom u ruci simbolizuje borbu za slobodu, jednakost i ravnopravnost, pa je više nego dobrodošao, smatraju u ovom naselju koje broji manje od 400 stanovnika.
Bob Marli je rođen na Jamajci kao Robert Nesta Marli 6. febuara 1945, u selu Devet milja gde je i sahranjen 1981. Otac mu je bio belac, a majka crnkinja. Odbijao je da se opredeli u rasno podeljenom društvu, govorio je da nije „ni na belačkoj, ni na crnačkoj strani”, već na strani boga. Ipak, u ranoj mladosti ga je privukao kult Rastafri koji je za Hristovu inkarnaciju uzeo etiopskog cara Haila Selasija. U političkom smislu ovaj pokret je zagovarao panafrikanizam. Na samrti, Marlija je krstio sveštenik Etiopske pravoslavne crkve.
Sa 14 godina napustio je školovanje da bi se posvetio muzici. U to vreme na Jamajci je rasla ska-scena, veoma privlačna mladima koji su u muzici „utapali” gorak ukus siromaštva. Početkom šezdesetih Marli sa društvom osniva bend „Vejlin Vejlers” (kasnije „Vejlers”, te „Bob Marli i Vejlers”). Zlatno doba grupe su sedamdesete kada se nižu hitovi poput „I Shot the Sheriff”, „No Woman, No Cry”, „Could You Be Loved”, „Stir It Up”, „One Love”. Od 1973. do 1980. grupa je imala devet koncertnih turneja po svetu.
Marli je dobio različite počasti i priznanja. Magazin „Roling stoun” proglasio je 1976. „Vejlerse” bendom godine. Dobio je prsten „Lava judejskog” koji je nosio Haile Selasije (prstenu se gubi trag posle Bobove smrti). Ujedinjene Nacije odlikovale su ga Medaljom za mir u zemljama Trećeg sveta 1978. Posthumno je odlikovan jamajčanskim ordenom za zasluge. Magazin „Tajm” je 1999. označio „Egzodus” albumom veka, BBC je „One love” proglasio pesmom milenijuma, a Marlija jednim od najvećih tekstopisaca svih vremena.

Njujork tajms

Ugledni „Njujork tajms” objavio je u novembru prošle godine opširnu priču o podizanju spomenika zvezdama popularne kulture i fiktivnim likovima u Srbiji. U tekstu „Balkansko idolopoklonstvo na radost filmskih fanova i golubova” Dan Bilefski je pokušao da pronikne u suštinu ove pojave. Pošto se tada još nije znalo da će Bob Marli stići u Banatski Sokolac, on se fokusirao na Rokija iz Žitišta i Tarzana kojeg i dalje iščekuju u rodnoj Međi. Razgovarao je sa stanovnicima tih mesta, ali i sa uglednim umetnicima iz naše zemlje.
Autor je svojim čitaocima preneo veoma logična i jednostavna objašnjena koja je čuo u Žitištu i Međi, kao i sasvim smislene zaključke dvoje umetnika iz Beograda. Bojan Marčeta, mladić na pragu tridesetih koji je skupio 5.000 evra za statuu Rokija  kaže da niko od lidera koji su odveli Jugoslaviju u rat i propast ne zaslužuje spomenik. Marčeta je „Njujork tajmsu” objasnio da njegova generacija jednostavno nije imala uzor u domaćoj sredini zbog čega se opredelila za Rokija kao univerzalnog heroja.
U Međi ne žele Tarzana samo zato što je on, kako tvrde, rođen u tom selu. Lik kojeg je tumačio Džoni Vajsmiler za njih je istovremeno i veliki simbol. Bilefskom su to natenane obrazložili u tamošnjoj mesnoj zajednici. Novinar američkog lista je saznao da junaka iz afričke džungle i stanovnike vojvođanske ravnice vezuje velika izdržljivost koja je, i Tarzanu, i njima omogućila da prežive kad je bivalo najgore. Osim toga, u višenacionalnoj sredini Tarzan je dobrodošao jer može biti svačiji, srpski, mađarski, nemački, pa što da ne i američki.
Slikar i pisac Mileta Prodanović rekao je američkom novinaru da je podizanje spomenika pop-zvezdama i imaginarnim likovima subverzivna, ali i zdrava reakcija naroda na nacionalizam iz devedesetih pošto je shvaćeno da su mnogi među vojnicima bili kriminalci, pljačkaši i ubice. S druge strane, umetnica Milica Tomić je ovu pojavu ocenila nezdravom jer je ona izgovor za izbegavanje suočavanja sa prošlošću. Tomić smatra da su ovakve statue opasna šala sa našom istorijom koja se tako briše i zamenjuje „Miki Maus stvarnošću”.

Lalinska posla?

Ceo ovaj subkulturni cirkus počeo je u Mostaru gde je podignut, a ubrzo zatim i oskrnavljen spomenik Brus Liju. Sada već sredovečni ljudi koji su početkom devedesetih bili najprikladniji za puške odlučili su da na taj način odaju poštu prekinutoj mladosti, između ostalog obeleženoj filmovima Brus Lija. U vihoru rata nestao je bioskop „Zvijezda” u kome su se nekada prolamali krici majstora kung-fua, a nema više ni „Partizana”, drugog gradskog „kina”. Statua je omaž nedavnoj prošlosti koja se čini boljom i lepšom od sadašnjosti.
Sasvim je moguće da je fanove Rokija u Žitištu inspirisao potez Hercegovaca, a da su su u Banatskom Sokolcu, barem malo, hteli da se nadmeću sa komšijama. Režiser Aleksandar Petrović je uzgredno oslikao ovaj aspekt lalinskog mentaliteta u filmu „Biće skoro propast sveta”: leta 1968, kada se kovitlala cela planeta, u jednom selu paori protestuju zato što jedino oni u celom Sremu nemaju poljoprivredni avion. Zbog tog seoskog patriotizma Vojvodinu je od sredine 80-tih zapljusnula prava poplava „ijada” (kobasicijada, gusanijada, kupusijada...).
Postoji jedna zanimljiva anegdota u Crnoj Gori. Podgoričani su odmah posle Drugog svetskog rata odlučili da njihov grad ponese Titovo ime. Kako je on bio administrativni centar, razvijao se brže od ostalih mesta u Crnoj Gori, ali u narodu se pričalo da je Titograđane krenulo od kada su se „prekrstili”. Ubrzo su Beranci iskazali poštovanje Ivanu Milutinoviću, pa su obnoć postali stanovnici Ivangrada. A kada je počelo da se šuška kako će u još nekim mestima poći tim stopama, stigle su packe sa najvišeg mesta iz Beograda.

Povodom najnovije prakse podizanja spomenika pop-ikonama zasada ćute na najvišem mestu, pa je moguće da se šarada nastavi. Tako se, na primer, priča se da će pevačica Samanta Foks koja je sredinom osamdesetih „bljesnula” sa (jedinim) hitom „Touch Me” dobiti spomenik u Čačku, gde je lane gostovala. Što da ne, kad se Srbija već setila Rokija, koji inače ima kip i u Filadelfiji (tamo je filmski boksovao), te Boba Marlija na koga spomen čuvaju, osim statue u Banatu, muzej u selu Devet milja i zvezda na holivudskom Bulevaru slavnih.

Ekonomist, avgust 2008.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара