Spejs-šatl: Kraj svemirskog turizma

12:59

Američka agencija za svemirska istraživanja NASA odredila je 31. maj 2010. kao datum za poslednje lansiranje spejs-šatla. Iako se  letelici „smeši” još jedna misija nakon tog datuma, ona definitivno posle skoro trideset godina službe odlazi među muzejske eksponate. Amerikancima se žuri da realizuju novi svemirski program „Konstelacija” pre nego što ih stignu Kinezi i Rusi. Pošto će izgradnja „Oriona” koji do 2020. treba da vrati čoveka na Mesec progutati milijarde, došlo je vreme da se obustavi svemirsko taksiranje šatlova


Iz Američke agencije za svemirska istraživanja (NASA) prošle sedmice je saopšteno da će poslednje lansiranje spejs-šatla biti obavljeno 31. maja 2010. Pre četiri godine Džordž Buš, odlazeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država naložio je agenciji da obustavi letove šatlova do 30. septembra 2010. NASA će, dakle, zapovest Bele kuće ispuniti četiri meseca pre roka. Prema planu, u naredne dve godine biće obavljeno još 10 letova, od čega dva ove, pet sledeće i tri 2010.
Iako je Dom zastupnika američkog Kongresa nedavno izglasao da NASA izvrši jedan dodatni let posle oficijelnog roka za „penzionisanje”, za šta će iz budžeta biti izdvojene dodatne pare, na vidiku je kraj ere spejs-šatlova. U Senatu, višoj instanci američkog parlamenta takođe preovladava raspoloženje da se svemirskoj agenciji odobre vanredna sredstva u iznosu do četiri milijarde dolara, ali to samo kratko produžava vek letelice koja definitivno odlazi u istoriju posle skoro trideset godina upotrebe.
Administracija Džordža Buša je 2004. donela odluku o prizemljenju flote spejs-šatlova zbog prelaska na novi svemirski projekat „Konstelacija”. Reč je o izgradnji letelice „Orion” koja će biti sposobna da odvede čoveka do Meseca, a možda i na Mars, te rakete „Ares” za njeno lansiranje. Prema planu, prvi let „Oriona” trebalo bi da se dogodi 2014. Zato iz Bele kuće kritikuju odluku Kongresa jer bi produžavanje veka šatlova moglo da pomeri uzletanje nove letelice.
Međutim, senatori i kongresmeni ukazuju na više problema koji će nastati sa prizemljenjem šatla. Amerikanci su najosetljiviji na činjenicu da između njegovog poslednjeg leta, pa do prvog lansiranja „Oriona” ova zemlja neće imati način da pošalje ljude u svemir, zbog čega će potpuno zavisiti od Rusa. To je, istorijski posmatrano, veoma važna tema u Americi jer je tamošnji svemirski program decenijama „gurala” frustracija nastala zbog početne prednosti Sovjetskog Saveza.
Strah dolazi i usled najave da će obustavljanje letova šatla dovesti do gubitka između tri i četiri hiljade radnih mesta. Od oko 7.000 ljudi koji rade na njihovom lansiranju i održavanju, tek polovina će naći posao u novom svemirskom programu. Ostalima realno preti otkaz. Amerikanci se plaše i scenarija iz sedamdesetih godina prošlog veka, kada je zbog vremenskog „procepa” između prethodnog projekta „Apolo” i prvog leta spejs-šatla došlo do osipanja kvalifikovanih kadrova.

Bez konkurencije

Šatl je napustio zemljinu atmosferu 12. aprila 1981. Od tada su izvedena 123 leta u svemir, a do kraja programa trebalo bi da ih bude ukupno 133 (i još jedan dodatni prema odluci Kongresa). Zaključno sa 120. letom iz oktobra prošle godine, šatlovi su proveli 1.137 dana u kosmosu, orbitirajući oko Zemlje 17.808 puta. Pređeno je ukupno 717,8 miliona kilometara. Sa ovim letelicama u svemir je otišlo 850 osoba, tamo je odneseno 66 satelita, a 35 puta je pristajano uz ruski „Mir”, odnosno Međunarodnu svemirsku stanicu.
Izgradnju spejs-šatla naložio je predsednik SAD Ričard Nikson koji je tražio racionalniji svemirski program u odnosu na neumereno rasipanje koje je započeo njegov najveći politički rival i prethodnik Džon Fidžerald Kenedi. Amerikanci su odrešili kesu posle košmara izazvanog činjenicom da je Jurij Gagarin prvi dospeo u svemir. Nije se štedelo da bi Nil Amstrong i društvo 1969. stigli na Mesec. Suočen sa ogromnim troškovima rata u Vijetnamu, a kasnije i sa naftnim šokom, Nikson je hteo letelicu za višekratnu upotrebu.
Ukupno je izgrađeno šest spejs-šatlova. Prvenac „Enterprajs” je služio za testiranja. U drugoj polovini 1977. on je leteo pet puta, ali nijednom nije bio izvan atmosfere. Premijerni „izlet” u svemir napravila je „Kolumbija” u rano proleće 1981, da bi ista letelica 11. novembra 1982. izvela i prvu pravu misiju (odnošenje dva komunikaciona satelita, naučni eksperimenti). Za njom su ubrzo krenuli „Čelendžer”, „Diskaveri” i „Atlantis”, a desetak godina kasnije floti se pridružio i „Endovuer”.
Spejs-šatl je do danas ostao tehnološko čudo. Letelica sastavljena od dva miliona delova omogućava izvršavanje velikog spektra zadataka uz pun komfor za posadu (prima do sedam osoba, a u vanrednim evakuacijama do 11). Niko nije uspeo da odgovori na ovakav poduhvat, čak ni Sovjetski Savez čiji projekat „Buran” je neslavno propao (uspešan let bez posade je obavljen 1988, ali je sledeći otkazan, da bi letelica na kraju bila uništena prilikom urušavanja hangara 2002).
Ipak, povodom upotrebe šatla bilo je dilema, naročito posle dve nesreće. Najpre je „Čelendžer” eksplodirao prilikom lansiranja u januaru 1986, a 1. februara 2003. „Kolumbija” je stradala tokom sletanja. U oba udesa poginuli su svi članovi posada. Posle prve nesreće, naredni let je izveden tek nakon dve godine i devet meseci, a iza druge na novo lansiranje se čekalo dve i po godine. Ovi udesi imali su status nacionalnih katastrofa u Sjedinjenim Državama.

Sve karte na „Orion”

Za penzionisanje spejs-šatlova ipak je najzaslužniji rast ambicija u pogledu istraživanja svemira. Od kako je Džordž Buš reafirmisao Kenedijevu ideju o putu na Mesec, a tome dodao i odlazak na Mars, šatlovima je definitivno odzvonilo. Jer, bez obzira što je njihova uloga u osvajanju svemira značajna, reč je o letelicama koje omogućavaju davno viđeno „švrćkanje” u bližoj orbiti Zemlje. Zato odluka NASA da poslednji let zakaže za 31. maj 2010. nikoga nije iznenadila.
Zbog potreba daljeg istraživanja kosmosa i osiguranja čovekovog prisustva u njemu, Džordž Buš u amanet nasledniku (Baraku Obami ili Džonu Mekejnu) ostavlja veoma ambiciozan projekat „Konstelacija” na osnovu kojeg nova letelica „Orion” treba da poleti za šest godina, te da čoveka vrati na Mesec već 2020. Para za istovremenu eksploataciju starog i razvoj novog projekta nemaju čak ni Sjedinjene Države, pa ova zemlja „penzioniše” šatl pre nego što je obezbedila novo svemirsko vozilo.
Ne treba potceniti ni pretpostavku da je američke ambicije u pogledu osvajanja kosmosa prilično „pogurala” posvećenost Kineza da sami dođu do zemljinog satelita, kao i reafirmacija ruskog svemirskog programa. Kinezi su pre par godina uspešno lansirali posadu u zemljinu orbitu, posle čega su gromoglasno najavili podizanje crvene zastave i žute petokrake na Mesecu. Sve jača ruska ekonomija nagoveštava veliki povratak u svemir  tradicionalnog rivala SAD. Zato se zbog očuvanja prestiža sve karte stavljaju na „Orion”.
Uz ovaj osnovni, čuju se i drugi razlozi za odustajanje od prve i dalje jedine višekratne svemirske letelice, iako šatlovi obavljaju veoma korisne zadatke, kao što je dopremanje opreme za izgradnju Međunarodne kosmičke stanice. Između ostalog, kritike se odnose i na dimenzije (letelica je duga 37,24 metara, a sa krilima široka 23,79 metara). Šatlovi su u tom i u pogledu konstrukcijskih rešenja neprikladni jer je zamašne gabarite diktirala hladnoratovska potreba za transportom velikih špijunskih satelita.
Spejs-šatl je „čedo” svojevrsnog tehnološkog zanosa sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih koji je, između ostalog, iznedrio do sada neprevaziđeni avion konkord. Ova letelica je pre par godina pretvorena u muzejski eksponat zbog enormnih troškova upotrebe i od tada više nema kratkih i luksuznih letova između Njujorka i Pariza, odnosno Londona. Ista sudbina čeka i spejs-šatl sa čijim penzionisanjem ostajemo bez prvog i jedinog svemirskog autobusa.


 Ekonomist, jul 2008.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара