Pre dve nedelje počela je turistička promocija Srbije na globalnoj televizijskoj mreži Si-En-En sa sloganom „Trenuci za pamćenje”. Za nešto više od 500 emitovanja dva spota od po 40 sekundi trajanja, plaćeno je pola miliona evra. Sredstva su obezbeđena iz Nacionalnog investicionog plana, prva rata je uplaćena krajem decembra, a druga će biti izmirena do kraja aprila.

Emitovanje spotova, koje su napravili marketinški stručnjaci Si-En-En-a od dvanaest sati video materijala, izazvalo je oprečne komentare u Srbiji. I dok su jedni pozdravili početak promocije naše zemlje na globalnlo najgledanojoj stanici, drugi su zamerili načinu na koji se to čini, akcentirajući na loš kvalitet spotova.

Iz Turističke organizacije Srbije (TOS), koja je nosilac ovog posla sa velikom televizijskom kućom, kažu da su kritike neopravdane. Šta više, čelnik TOS-a Miodrag Popović ocenjuje negativne reakcije kao zlonamerne uz poruku da je sa Si-En-En-om napravljen odličan posao. Iz Ministarstva trgovine i turizma kažu da kampanja ima za cilj početno lociranje Srbije.

Krenimo najpre od činjenice da je za reklamiranje Srbije na ovoj televiziji plaćeno pola miliona evra. Kada je pre par meseci u Beogradu objavljen aranžman sa Si-En-En-om, Popović, ali i ministar turizma Bojan Dimitrijević su kazali da je cena aranžmana poslovna tajna, pa ostaje pitanje zašto je sada iznos obelodanjen.

Prosta računica pokazuje da emitovanje jednog spota o Srbiji košta oko hiljadu evra. To je izuzetno povoljno ako se zna da prikazivanje reklamnog klipa od desetak sekundi u udarnim terminima srpskih televizija treba platiti  nekoliko hiljada evra. A spotovi koji se emituju na Si-En-En-u traju, rekosmo, po 40 sekundi.

Međutim, da li oni „rade” pravu stvar za Srbiju, bez obzira što je njihovo emitovanje cenovno povoljno. Oko ovog pitanja najviše se lome koplja. Reč je o dva video-klipa, od koji je jedan prožet kantri-sekvencama s ambicijom da se prikažu prirodne lepote naše zemlje, a drugi je koncentrisan na karakteristične prizore iz srpskih gradova.

U produkcijskom i estetskom smislu, spotovi su na nivou osamdesetih godina. Kada je reč o poruci, oni prenose malo toga što karakteriše današnju Srbiju. Prirodne lepote koje se vide u spotovima mogle su da se pronađu bilo gde na planeti, a mnogo više ne govore ni kadrovi Beograda, Novog Sada i još nekih gradova. Stručnjaci ocenjuju muziku u klipovima kao netipičnu za Srbiju.

U spotovima gotovo da i nema ljudi, a prigovori se upućuju i na činjenicu da su izostale sekvence prepozntaljivih brendova Srbije, kao što je sabor trubača u Guči ili muzički festival Egzit u Novom Sadu. A ako je tačnno da je u jednom od spotova snimak rumunskog manastira u Đerdapu, onda je priča skandalozna.

Iz TOS-a objašnjavaju da ovi spotovi treba da „otvore” Srbiju gledaocima u svetu, pre svega Amerikacnma koji o našoj zemlji znaju jako malo. Obrazloženje je da su aktuelni video-klipovi uvod u jednu širu i masovniju kampanju koja će uskoro početi, te da je Srbija još daleko od specijalizovanih kampanja koje promovišu određene turističke vrednosti.

Međutim, kada je obznanjen posao sa Si-En-En-om, visoki zvaničnik ove kuće Rani Rad rekao je novinarima u Beogradu da će spotovi biti emitovani samo u Evropi, na Bliskom Istoku i u Aziji, ali ne i u Severnoj Americi, pa priča o tome kako se naša zemlja „otvara” potencijalnim turistima iz SAD ne drži vodu.

U zaključku možemo reći da je promocija Srbije na najgledanijoj televizijskoj mreži u svetu pokazala, manje autentična obeležja naše zemlje, a više ovdašnje naravi. Pre svega, Srbi su se i ovim povodom međusobno podelili na „dve Srbije”, jednu za i onu drugu protiv. Osim toga, izgleda ni ovaj put nismo uspeli da ne zarbrljamo. Kakva država, takvi i spotovi!

Dnevnik, januar 2007.