Kada muka natera ili kako su nastali neki od najpoznatijih izuma

13:35

Džordž Vašington, prvi predsednik SAD, imao je silnih muka sa zubima i izranjavanim ustima, što je ovekovečeno na novčanici od jednog dolara. Da joj obrazi ne bi upali zbog nedostatka prednjih zuba, engleska kraljica Elizabeta I usta je ispunjavala finim suknom, što je „zapisano” na portretima. Istoriju imaju narodi, države, vojskovođe, velike ideje. Ovaj put, međutim, odlučili smo da vremeplov „sklepamo” na neobičan način. Priče su, zapravo veoma zabavne i govore kako ljudska domošljatost uvek reši problem. Pročitajte!


VEŠTAČKI ZUBI I PROTEZE
Kad su siromašni bili donatori

Stari Etrurščani, najbolji zubari u antičkom dobu, izrađivali su veštačke vilice oko 700. pre nove ere. Mostove su pravili od zlata, a zube od kostiju. Pacijenti su ponekad dobijali i tuđe zube. Međutim, antičko znanje palo je u zaborav tokom srednjeg veka, kada se verovalo da crvi izazivaju trulež zuba.
Tek potkraj 17. stoleća javlja se novo interesovanje za stomatologiju. U to doba, veštačke vilice su bile veoma jednostavne. Pošto zubari nisu poznavali tehniku uzimanja otiska zubala, usta pacijenata su premeravali šestarom. Veštački zubi vezani su svilenim koncem za prirodne susede.
Ovekovečena zubobolja: Džodž Vašington
Ti umeci, zapravo, bili su najčešće pravi zubi koji su vađeni siromašnim ljudima uz nadoknadu. Na dvorovima su nosili i ukrasne zube od srebra, sedefa ili italijanskog ahata. Korisnici veštačkih zubala morali su da ih vade pre jela. Osim toga, gornja vilica je ispadala iz ležišta pri otvaranju usta.
Problem je rešavan probodanjem desni, gde su smeštane kuke gornje proteze, sve dok pariški zubar Faushard početkom 18. veka nije čeličnim oprugama spojio donje i gornje zubalo. Pomenimo i „vaterlooške zube”, koji su vađeni iz usta mrtvih vojnika posle bitke. Iako deluje morbidno, u to vreme bilo je pitanje prestiža nositi zube poginulih u ratu.
U prvoj polovini 19. veka napravljen je zub od porcelana, a vulkanit je upotrebljen za izradu otiska usne duplje. Zbog anatomske prilagođenosti, gornja vilica više nije ispadala. Prestala je upotreba zuba drugih ljudi, kako živih, tako i mrtvih. Od tada ih nisu izrađivali ni od celuloida, pošto su se takvi zapalili nekom Englezu dok je pušio cigaru.

BRIJAČ I ŽILET
San jednog gizdovana

Olakšao muškarcima: Prva reklama za Žilet
Nig Kamp Žile bio je mlađani gizdovan željan novca i slave. Opčinila ga je izjava Vilijama Paintera, izumitelja modernog čepa za flaše, koji je rekao da je najbolja roba koja se posle prve upotrebe baci, a kupci ponovo izvade novčanik. Žile se bio udubio u misli tokom brijanja jednog jutra 1895. Ubrzo zatim napisao je svojoj ženi: „Stao sam pred ogledalom sav zanesen i oduševljen. Našao sam ono što sam tražio. Budućnost nam je osigurana!”
Žile je zapazio da je oštrica jedini deo britve koji se stalno koristi. Brzo mu je sinulo da je kaljenje nezgrapnog komada čelika bespotrebno. On je, najpre u mislima, razdvoio oštricu i štipaljku. Ovo prvo bi bilo za jednokratnu upotrebu, a drugo bi služilo kao višekratni nosač za žilet (pogađate, ime je dato baš po Žileu). Šest godina se mučio da bilo koga zainteresuje za svoj izum. Inženjeri su tvrdili da je nemoguće proizvesti komadić čelika koji je istovremeno tanak, tvrd, pljosnat i oštar. Ako bi ga i proizveli, bio bi suviše skup, govorili su.
A onda je 1901. sreo Vilijama Nikersona, mehaničara s inovatorskim duhom koji je ranije usavršio kontaktno dugme za lift. Za godinu dana Nikerson je rešio sve tehnološke probleme s kojima je bila suočena proizvodnja Žileovog brijača. Za uzvrat, obećana mu je polovina prihoda. Međutim, kada je 1903 krenula prodaja, činilo se da su ova dvojica protraćali vreme. Za 12 meseci prodat je samo 51 aparat i 168 britvica. Srećom po njih, 1904. je okrenula ploču, jer je izliferovano 90.000 štipaljki i čak 12,4 miliona žileta.

GRUDNJAK
Maramice na vrpci

„Patentirano sredstvo za poboljšanje i prolepšavanje grudi, boje mesa, što košta 7 šilinga i 6 penija.” To je pisalo u novinskom oglasu za grudnjak objavljenom 1902. u britanskoj štampi. Međutim, neki istoričari mode tvrde da je pravi grudnjak izumljen 10 godina kasnije, kada je Meri Fels Jakob sinula savršena ideja. Ona je bila potomkinja čuvenog Roberta Fultona, izumitelja parobroda, a radila je kao plesačica. Nezadovoljna zbog glomaznih steznjaka i ostale skalamerije, koja je otežavala pokrete na sceni, jedne večeri uzicama je spojila dve maramice. Koleginice su se oduševile, a jedan gost iz publike je poslao dolar i pismo s molbom da mu napravi primerak za suprugu. Meri, koja je u istoriji zapamćena pod imenom Karis Krosbi, patentirala je brže bolje ideju. Napravila je nekoliko stotina primeraka za koleginice-plesačice, ali ni jedan nije prodala. Kada se udala za Donija Felda, zaposlenog u preduzeću „Vorner Bradrs Korset”, sinulo joj je još jednom! Dobila je 15.000 dolara za patent, a Vornerovi su kasnije zgrnuli milione.

SLADOLED
„Evo zalogaja”

Egipatski faraoni su se sladili voćnim napicima, čija svežinu su čuvale srebrene posude s dvostrukim zidovima. Rimljani su se rashlađivali ledom koji je u santama dovožen s Alpa. Ipak, najdalje su otišli Kinezi. U podrumima Carskog grada čuvane su tone leda, a oko 100. godine pre nove ere oni su masovnije počeli da koriste šećer. Carevi su naročito voleli jelo od pirinča i mleka koje je, zapravo, preteča modernog sladoleda. Smatra se da je sladoled u Evropu doneo Marko Polo, vrativši 1285se u Veneciju iz Kine. On je pisao o uličnim prodavcima sladoleda koji su svoju poslasticu vozili u specjalno napravljenim kolicima.

Neki istoričari tvrde da je sladoled u Evropi izumeo izvesni Bernardo Buontalenti iz Toskane i to u 14. veku. Kako god bilo, zabeleženo je da su Mlečani povodom udaje Katarine de Medići za budućeg francuskog kralja Henrija II 1553. gostima pokzali šta je elegancija. Tokom 30-dnevnog slavlja, prd zvanice je svaki put iznošen drugačiji sladoled: s ukusom limuna, pomorandže, jagoda...
Godine 1870. otvorena je prva moderna fabrika sladoleda i to u Londonu. Taj period u britanskoj prestonici obeležili su brojni imigraniti iz Italije. U trci između njihovog domaćeg i fabričkog sladoleda, cene su drastično pale. Inače, deca iz viktorijsanskog doba nazivali su italijanske prodavce „hoki-poki men” zato što su ovi vikali po ulicama: „Eko un poko!” ili „Evo zalogaja!”. Američki doprinos je kornet. Smatra se da ga je prva prikazala anonimna poslastičarka na velikoj izložbi u Luizijani 1904.

FRIŽIDER
Goveda iz leda

Kočijaši su sumanuto jurili ulicama Londona jedne večeri 1834. s parčetom veštačkog leda koje je proizveo Jakob Perkins. Ovaj Amerikanac, nastanjen u Velikoj Britaniji, dobio je te godine patent u kojem je pisalo da je izmislio kompresioni ciklus tokom kojeg lakoisparljive tekućine stvaraju hladnoću. One su se neprestano kondezovale, pa su uvek iznova ulazile u ovaj proces. Potpuno nezavisno od Parkinsa, škotski štampar Džejms Harison, koji se 1837. preselio u Australiju, došao je do sličnog otkrića. On je zapazio efekat hlađenja tokom pranja štamprskih slova. Mašinu realizovanu prema njegovom nacrtu izradio je Daniel Siebe 1862, napravivši tako prvi hladnjak u istoriji. Inače, Harison je izumom hteo da omogući transport australijske govedine u Britaniju, ali je pokušaj iz 1873. potpuno propao.
Potreba za transportom mesa u maticu bivala je sve veća, pa je londonski Tajms 1867. pisao kako je sramota što moderna nauka ćuti dok istovremeno Australija ne zna šta će od izobilja mesa, a Britanija skapava od gladi.  Nauka je odgovorila 1880, kada je do londonskih dokova stigao brot „Strethlven” sa malom količinom nepokvare govedine. Ona, doduše, nije bilo zamrznuta Harisonovim metodom. Na prelazu u 20. vek smrzavanje hrane brzo se rasprostranilo. Vilis H. Karier iz SAD ubrzo je smislio kako da se rashlađuju prostorije. Tako je nastao klima-uređaj. Neki istoričari smatraju da je pronalazak procesa za smrzavanje hrane uticao na porast gradskog stanovništva, pošto je vremenski „odložen” susret između proizvođača i krajnjeg potrošača.


LIMENKE I NJIHOVI OTVARAČI
Pola kila - prazna

Prva limenka
U jeku ratnih pohoda, Napoleon je raspisao nagradu od 20.000 franaka za onoga ko smisli kako da se konzervira hrana. Pare je dobio poslastičar Nikolas Apert pošto je 1809. otkro praktičan način konzerviranja ali - u staklenim posudama. Suviše lomljivo za Napoleonove ambicije! Nešto kasnije, londonski trgovac Piter Durand prodao je patent preduzeću Dankin Hal koje je 1830. u ulici Vil Ankor Roud počelo s proizvodnjom limenki. Međutim, niko nije mislio na problem otvaranja konzervi. Ostalo je zabeleženo kako je jedna eskspedicija na Severni pol nosila limenke od čelika, koje su bez sadržaja težile pola kilograma. Na njima je pisalo: „Udari jako dletom i čekićem!”. Tek 60-godina 19. veka, kada se pojavo tanki lim, imalo je smisla porazmisliti o tipskom otvaraču. Ne zna se ko ga je i gde izmislio, ali i danas su u upotrebi prvi serijski proizvedeni otvarači, s glavom bika na vrhu, koji datiraju s kraja pretprošlog stoleća.

TEFLONSKI TIGANJ
Rodila ga ljubav

Plunket sa saradnicima
Inženjer Mark Gregori, pasionirani pecaroš, osnovao je preduzeće „Tefal” sa namerom da proizvede savršeni najlon za pecanje. Jednom prilikom, tokom 50-tih prošlog veka, njegova supruga se požalila kako je stražno što se hrana često lepi za tiganj. Gregori nije bio dokon, i za ljubav svojoj ženi napravio je tiganj od teflona. Zapravo, sve se svodi na plastičnu mastu PTFE (politerafluoretilen) koji je 1938. skoro slučajno oktiro Roj Plunket iz preduzeća „De Pont”. Ustanovio je da je tefal odličan električni izolator koji ostaje postojan pri velikim temperaturama, a pri tome je i veoma gladak. Skoro paralelno sa Gregorijem, godine 1956. Filip Harben iz Velike Britanije gledao je kako se jaje „bezobrazno” prilepilo za tiganj. Ljutit, osnovao je kompaniju i napravio jedan od najpopularnijih tiganja u svetu.

PENKALO I HEMIJSKA OLOVKA
Milton se „očešao”

Početkom 19. veka guske su konačno mogle da odahnu. Naime, 1809. pojavila su se prva naliv pera u Velikoj Britaniji. Doduše, to i nije bio baš prikladan izum, pošto su njegovi korisnici češće potiskivali mastilo na papir nego što su pisali. Tek 1884. Levis Etskon Vaterman pronašao je kapilarnu cevčicu za dovod mastila. Ovaj maštoviti Amerikanac upotrebio je kapaljku za oči za sipanje mastila u pero. Godine 1952. naliv pero je dobilo konačni oblik izumom plastične patrone za mastilo. Inače, kao kuriozitet, pomenimo reklamu za naliv pero firme Autumn iz 1916, na kojoj saveznički vojnici (Britanac, Francuz, Rus, Italijan, Srbin i Japanac) nose naliv pera umesto puška.
Reklama za prve olovke
Hemijska olovka je izgubila prvu bitku s penkalom. Pisaljku s metalnom kuglicom na vrhu izmislio je Amerikanac Džon J. Loud 1888, ali izum je brzo pao u zaborav zbog sveopšte pomame za naliv perom. Međutim, braća Biro, mađarski emigranti u Argentini preokrenuli su priču 1943. Finansijski ih je pomogao britanac Henri Martin, koji je ubrzo otvorio fabriku u Engleskoj. Prve hemijske olovke bile su namenjene pilotima RAF-a, a posle rata masovnu proizvodnju jeftine pisaljke preuzela je francuska fabrika Bic.
Videvši pronalazak braće Biro za vreme putovanja po Argentini, Milton Rejnolds iz SAD je odlučio da se „očeše”. Pošto je pronašao rupu u zakonu koja mo je omogućila da zaradi, a da istovremeno ne ugrozi tuđa patentna prava, on je napravio olovku u kojoj se mastilo slivalo na osnovu zemljine teže. Američka vlada je kupila hiljade ovakvih olovaka kao dodatak osnovnoj opremi vojnika. Ipak, hemijska je postala simbolom modernog doba najviše zbog hemičara Franca Siča koji je u kuhinji slučajno otkrio brzosušeću boju. Bio je to viskozni fluid koji se ekspresno zgrušavao pri dodiru s vazduhom.

POŠTANSKA MARKA
Napoleon ipak pobedio

Prva poštanska markica
Poštanska služba je postojala u persijskm carstvu i starom Rimu. U srednjovekovnoj Evropi najpre ju je osnovao francuski kralj Luj XI 1464. Oko dvesta godina kasnije isto je učinio i engleski Čarls I. Te 1635. Tomas Vitherigs postao je prvi upravnik engleskih pošta, koje su od početka bile kraljevski monopol. On je uveo tarifu od dva penija za 80 pređenih milja, što je dokazivano papirćem prikačenim za pošiljku. Inače, u to vreme odgovor na pismo iz Edinburga do Londona stizao je za šest dana. Sistem tarifa je funkcionisao sve do velikih ratova s Napoleonom, kada su se engleski vojnici bunili na visoku cenu poštarine.
Nešto kasnije, Rovland Hil je 1836. predložio da se naplaćuje prema težini pošiljke. Plaćalo se unapred pomoću etikete koja se lepila na svako pismo. Tako je 6. maja 1840. zalepljena prva poštanska marka. Uspeh je bio izvanredan, jer je te godine poslato duplo više pisama nego prethodne, ali je zato prihod opao pa je britanskih poštama trebalo 35 godina da se vrate na nivo zarade iz 1839. Prve markice su bile „crni peni” i „plava dva penija”, a povučene su brzo iz upotrebe zbog lakog falsifikovanja. Zamenio ih je „crveni peni” sa slovima u uglovima. Na taj način je sprečavano da spajanjem izrezanih delova dve poništene marke „napravi” nova.

SEMAFOR
Usmrtio policajca!

Prvi semafor u Kvindlendu
Prvi semafor napravio je J. P. Najt, inženjer za železničku signalizaciju. Novotarija postavljena ispred britanskog parlamenta 1868. imala je ručke za promenu crvenog i zelenog stakla i radila je uz petrolejsku lampu, samo noću . Na nesreću, ovaj semafor se srušio pravo na glavu jednom polcajcu, usmrtivši ga na licu mesta.  Tek 1914. Amerikanci su u Kvindlendu ponovo okušali sreću. Četiri godine kasnije, trobojni signali stigli su na ulice Njujorka. Njima je upravljano ručno iz tornja koji se nalazio na raskrsnici. U London su se vratili 1925, i to na ukrštanje Ulice Sen Džejmsa i Pikadilija.

KIŠOBRAN - SUNCOBRAN
Najpre od bambusa

Kišobrane i suncobrane koristili su Kinezi čak u 11. veku pre nove ere. Voleli su ih i egipatski faraoni, perzijski kraljevi, indijske maharadže. U antičkoj Grčkoj i Rimu smatrano je, međutim, da priliče isključivo ženama. Evropa je odbijala kišobrane i suncobrane sve do 12. veka kada je neki mletački plemić naredio da mu izrade paradnu ambrelu. Drugim moćnicima se to svidelo, pa su se i oni okitili. Vrlo brzo, kišobrane su prihvatili i sveštenici. U svojim delima ih pominju engleski književnici Drajton (1620) i Svift (1710). Prve primerke za široku prodaju napravio je Džon Hanvej polovinom 18. veka. Bili su načinjeni od bambusa zbog čega su se teško otvarali i zatvarali. Metalnu konstrukciju ponudio je Henri Holand 1840, posle čega su otvorene fabrike za masovnu proizvodnju u Mančesteru, Glazgovu i Londonu.

GRAMOFON
Jagnje i Meri

Prvi gramofon: Edisonov fonograf
Tomas Edison je, snimajući vesti Morzeovom azbukom na traci od voštanog papira (kako bi se kasnije mogle poslati većom brzinom) slučajno otkro da pero koje pritiska papir proizvodi muzičke tonove. Na ideju da napravi gramofon došao je kada je taj zvuk povezao sa zvonom tek izumljenog telefona. Pomislio je da će akustična školjka reprodukovati zvuk koji prizvodi membrana oslonjena na zapis. Krajem decembra 1877. mehaničar Krues je po Edisonovim nacrtima napravio spravu nazvanu fonograf. Na valjku od kalaja ugraviran je tonski zapis koji je bio odgovor na pitanje: „Šta Meri ima?”. Prvi ikad snimljen zvuk sastojao se od rečenice: „Meri ima malo jagnje.”

WC ŠOLJA
Čistije i stidljivije

Engleska kraljica Elizabeta je imala veoma osetljiv nos, pa je njeno kumče, ser Džon Harington 1597. u spisu „Ajaks” dao detaljne nacrte sistema šolje sa vodokotlićem. Sliča rešenja, ali 200 godina kasnije, ponudili su Gumings (1775) i Bramah (1778). Manje-više, njihove wc-šolje bile su iste kao i današnje. S njima i kanalizacijom nestale su preteče današnjih komunalaca, koje su sadržaje „noćnih posuda” presipali u veliku burad i odvozili izvan grada. Neki antropolozi, međutim, kažu da je wc-šolja  učinila ljude stidljivijim nego ranije.

USISIVAČ
Kad alergija natera


M. R. Bizel bavio se prodavanjem porcelana u Mičigenu. Na nesreću, slama u koju je pakovana roba zbog transporta, izazivala je napade alergije kod Bizela. Nije bio lenj, pa je brzo izumeo uređaj koji je kupio slamu, ali i prašinu. Bio je to mehanički usisivač s točkićima, patentiran 1876. Mnogi su pohrlili da ga nabave, pa je preduzimljivi Bizel unajmio žene koje su kod svojih kuća proizvodile delove, a on ih je spajao u celinu. Njegov usisivač je stigao i do dvora kraljice Viktorije. Kako nije mogao da izdrži obim posla, prodao je patent preduzeću „Grand Rapids” koje je jedva zadovoljavalo tražnju.

 Reporter, novembar 2005.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара