Ubrzano propadanje mozga događa se između 80. i 90. godine, ali je znatno sporije nego što se mislilo, rezultat je istraživanja profesora Gerharda Rota sa Univerziteta u Bremenu.

Ako bi se razvoj računara nastavio dosadašnjim tempom, oko 2020. kompjuteri bi mogli potpuno da preuzmu mnoge složene poslove i tako ostave čoveka po strani. Na primer, prema nekim predviđanjima oni će za 15-ak godina samostalno pilotirati putnič kim avionima, a ljudi neće čak ni kontrolisati let. U još daljoj budućnosti stanje bi moglo da izmakne kontroli, pa futuristi prognoziraju da će se oko 2150. u osnovnim školama izučavati predmet Odbrana i zaštita od robota i kompjutera. Đaci će učiti kako da bezopasno neutrališu i isključe mehaničke sprave.

Da bi ovaj jezivi scenario postao stvarnost, možda je potreban kopernikanski obrt u sferi informatič ke tehnologije. Možda će taj kamen međaš čovečanstvo ugledati kada napravi računare koji su svesni svog postojanja. E, tu se lome koplja među sadašnjim naučnicima. Dok jedni kažu da je to gotovo izvesno, drugi tvrde da nema ni teoretske šanse. Kompjuteri, ma koliko da su moćni u obradi informacija, nikad neće postati svesni svog postojanja, kažu ovi drugi. Jer svest nije isto što i sirova informacija, dodaju.

U ovoj priči najpre moramo ukazati na ključnu razliku izmeđ u inteligencije i svesti. Bez obzira na činjenicu da savremeni računari munjevito procesuiraju ogroman broj podataka, skeptici tvrde da oni ne poseduju čak ni ve- štačku inteligenciju. Jer, inteligencije nema ako nema svesti o njoj. Ti superkompjuteri u milisekundi mogu da izbiflaju celokupnu istoriju čovečanstva, ali ne mogu da procene da li je Hitler bio dobar ili loš. Ne mogu ni da ispričaju šalu, namerno prevare korisnika, da se zaljube, maštaju. Nisu svesni sebe, drugih, kao ni svoje socijalne uloge.

Neverne tome najviše ističu argument da svest nije informacioni proces, pa se ne može ve- štački sintetizovati. Osim toga, ona se ne može meriti informacionim procesima, već jedino i isključivo samom svešću. Ne- što poput one pouke za decu o jabukama i kruškama koje se ne sabiraju. Zapravo, stvar je mnogo kompleksnija, tačnije suštinske je prirode. Ovoj temi su brojni naučnici posvetili karijeru, a svoje najpopularnije izdanje do- živela je u filmu „Matriks”. Poznavaoci bi, doduše, dodali - na prilično trivijalan način.

Svest je, uz svemir, energiju i vreme, osnova svega. Neki čak veruju da će se u budućnosti dokazati kako je svest „majka” i za tri preostala pojma. Da je ona metavrednost koja obuhvata sve ostalo i stoga nije odrediva bilo čime. Zapravo, potpuni je ignorabimus - nešto što je zauvek nedostupno saznanju. Gde se, u stvari, svest nalazi? Pretpostavka da je ona u na- šem telu, tačnije mozgu, za mnoge naučnike je tek profana nabuloza. Oni tvrde da je naš mozak, telo i sve ostalo zapravo u svesti. Da nje nije, zar bi bilo bitno što postoji sve ostalo? Zar bi neko znao da išta postoji?

Kao što rekoše u „Matriksu”, mi živimo u virtuelnoj realnosti. Medijum te realnosti je svest koja naše postojanje svodi na ravan u kojoj sebe vidimo kao subjekte, a sve drugo kao objekte (materijalne i nematerijalne). Oboje (subjekat i objekat) su unutar svesti, ali ni jedno od njih nije njen izvor.

Svest se ne nalazi ni u stvarnosti. Ona je zapravo fabrikat ralnosti ali je, istovremeno, realnost njen deo. Za razliku od „Matriksa” ozbiljni naučnici tvrde da svest nije do- šla niotkud (prosto postoji), da je niko nije stvorio (ono što prosto postoji je nestvorivo), niti je iko kontroliše. Svest je istovremeno ispunjena prazninom i punoćom saznanja i zato je fundamentalna poput svemira. Ali za razliku od kosmosa, koji nema iskustvo o samome sebi (čovek trenutno tako misli), svest je svesna sebe same. Dodajmo još i to da je svest nemerljiva i nesvodljiva u najbukvalnijem smislu. Ona nije „jedna” (u smislu da svi samosvesni dele istu, metasvest), ona nije ni „mnoga” jer je nebrojiva bez obzira na to što bi se, bar teoretski, sve misleć e moglo prebrojati. Ona ne podleže kategorijama kao što su količina, težina i slično. Ona se s nama rađa i umire i ne stvara se naknadno.

I tu je kraj, bar što se tiče nas koji smo osuđeni da nikada ne saznamo šta je ona zapravo. A kad je reč o samosvesnim kompjuterima, slobodno možemo reći: „Nema šanse!” Pa zar neko veruje da će ljudi pronaći čarobnu kombinaciju čipova na parčetu silikona i tako kreirati svest. Takva vera bi podsećala na srednjovekovno traganje za kamenom mudrosti. Ako kojim slučajem jednog jutra neki kompjuter i „progleda”, to će biti verovatno zasluga čovekove greške i petljanja naslepo, kao mnogo puta do sada, a ne proizvod svesnog htenja. Kako god bilo, nemojte plašiti svoje unuke „odbranom i zaštitom od robota”. Verovatno će i njima biti suđeni matiš, srpski, istorija...