Rat i mir jedne bube
07:16Hitler je još 1933. obznanio da će svaka nemačka porodica voziti „narodni auto”. Ferdinand Porše dobio nemoguć zadatak da načini kola jeftinija od 1.000 maraka. Ratnu „bubu” saveznici otimali od Nemaca jer je bila najizdržljivija. Kad bi prvi put otvorili prtljažnik, vozači u Americi mislili da su im ukrali motor iz auta
 |
| Hitler sa saradnicima gleda jedan od prvih primeraka "bube" |
 |
| Buba na legendarnom Vudstoku, zenitu hipi pokreta i borbe protiv rata |
Ne prave više „narodni automobil”! Prošle srede
„Folksvagen” je obustavio proizvodnju klasične „bube” u meksičkom gradu Pueblu,
poslednjoj iz niza fabrika koja je izrađivala ovo vozilo, pošto je prodaja pala
ispod granice isplativosti. Najodanije pristalice, nepopravljivi „buboholičari”
koji i ne pomišljaju da kupe konfornija kola, kažu da je proizvodnja zapravo
prestala zato što je ovaj automobil napravljen da služi vlasniku dok je živ. A
takvi nisu po volji proizvođačima.
„Kafer”, „betl”, „bug”, „fuska”, „kokoinale”,
„pulguita”, „buba”..., desetine jezika ima svoju reč za „tepanje” legendarnom
vozilu koje je odavno ušlo u istoriju, obeleživši 20. vek kao nijedan drugi
masovni proizvod. Nema automobila koji
je trajao toliko dugo. „Buba” je prešla put od ideološke relikvije do ikone
pop-kulture, paradoksalno sjedinivši nacizam i hipi pokret.
Tačno pre 70 godina iz glave Adolfa Hitlera izašla je
ideja o „narodnim kolima”. Na otvaranju Salona automobila u Berlinu 1933.
kancelar je u prvom obraćanju javnosti obećao da će svaka nemačka porodica
imati vozilo. Sledeće godine Hitler je tražio od nemačkih proizvođača da
naprave automobil jeftiniji od 1.000 rajh-maraka. Tako je počela „buba”, kao
ideja iz glave po zlu čuvenog firera.
Udruženje nemačkih
proizvođača automobila (RDA) potpisalo je 22. juna 1934. ugovor o konstruisanju
„folksvagena” - „narodnih kola ” sa austrijskim inženjerom Ferdinandom Poršeom.
Ocu modernog automobilizma plaćeno je
20.000 rajh-maraka sa obavezom da za 10 meseci isporuči tri prototipa. Ali,
vozila su isporučena tek u oktobru 1936. jer su konstruktori morali nebrojano
puta da pojednostavljuju auto kako konačna cena ne bi premašila 1.000 maraka.
Po ugovoru RDA i Poršea, „buba” je trebalo da dosegne
brzinu od 100 kilometara na čas i da troši osam litara benzina na toj razdaljini.
Poršeov inženjer Franc Reimspas je zato konstruisao četverocilindrični „bokser”
motor, koji je sa nekim izmenama ugrađivan u „bube” sve do pre nekoliko dana.
Pošto su prvi prototipovi prešli 50.000 kilometara test-vožnje, RDA je naručila
još 30 komada. Oni su vozili 2,4 miliona kilometara bez većih kvarova.
Snaga
kroz zabavu
Međutim, Hitler je bio besan! Iz RDA su ga ubeđivali da
nije moguće proizvesti auto po ceni nižoj od 1.000 maraka. Firer nije hteo da čuje
ni za izmenu Poršeovog dizajna, pa je posao ustupljen Nemačkom radničkom frontu
(DAF). Godine 1937. počela je izgradnja fabrike i celog grada u podnožju dvorca
Volfsburg. Prilikom postavljanja kamen-temeljca, Hitler je rekao da će se novi
auto zvati „Kraft durch freude” (snaga kroz zabavu) ili KdF.
 |
| Ferdinand Porše prikazuje Hitleru svoje rešenje |
Nacisti su organizovali posebnu štedionicu u koju su
građani nedeljno uplaćivali po pet maraka sa ciljem da, kada ulog dosegne 990,
dobiju KdF. Uslovi za kupovinu automobila štednjom bili su strogi, pa je ugovor
raskidan ako bi štediša preskočio samo jednu ratu. Postojao je i štedni program
za decu, koja su uplaćivala po pet maraka mesečno.
Do kraja 1938. u „Belrinsku banku” je uplaćeno 110
miliona rajh-maraka, ali zbog potonjeg rata, ni jedan od 336.668 štediša nije
dobio automobil. Prevareni građani su tužili „Folksvagen” 1950. Jedanaest
godina kasnije je postignut dogovor da fabrika svima vrati po 100 dojče-maraka,
ili da odobri popust od 600 onima koji su još želeli „bubu”.
 |
| Ratna verzija: Kubelvagen |
Tokom Drugog svetskog rata fabrika u Volfsburgu je
pravila vojnu opremu. Porše i njegov sin
Feri su razvili vojnu „bubu” -„kubelvagen”, koji je bio toliko dobar auto da su
saveznici štampali upustva za upravljanje na engleskom, kako bi njihovi vojnici
mogli da ih voze kad ih zarobe. U jednoj od nekolicine klasičnih „buba” napravljenih
pre završetka rata, firer se u aprilu 1945. vozio kraj sve bližeg Istočnog
fronta, kako bi osokolio svoje borce. Bio je to poslednji „đir” velikog vođe.
Šest
od deset
Saveznici su već 1945. odlučili da organizuju proizvodnju
jer je od 17.109 stanovnika Volfsburga, 9.000 radilo u fabrici. Za tu namenu
britanski major Ivan Hrist je dobio 20 milina maraka, ali je do kraja godine
proizvedeno samo 58 vozila, i to od postojećih delova. Stoga je sve mirisalo na
zatvaranje fabrike, kada je početkom 1946. postavljen ultimatum o proizvodnji
1.000 vozila mesečno.
 |
| Britanci uveli masovnu proizvodnju |
Hrist je pozvao u pomoć bivšeg oficira Britanske kraljevske
avijacije Ričarda Berzmana, koji je imao iskustvo sa masovnom proizvodnjom
automobila u američkom „Dženeral motorsu”. U martu su proizvedene 1.003 „bube”,
a godišnja produkcija je okončana sa 10.020 primeraka. Vozila su u to vreme
dodeljivana po prioritetima, najpre britanskoj vojsci, policiji, vatrogascima,
lokalnim vlastima.
Heinc Nordof, bivši upravnik u „Opelu”, postavljen je
na čelo firme 1948. Te godine prodaja je drastično porasla zbog uvođenja nove
valute, dojče-marke i promene stare sa omerom 15:1. Među 10 automobila na
drumovima Nemačke, šest su bili „folksvageni”. Tada je „buba” izvožena u
Holandiju i Belgiju, a od 1949. je sklapana u Irskoj i Brazilu. Nordof je 1953.
poslao stotinjak komercijalista da organizuju posao u Sjedinjenim Američkim Državama.
Prodato je 6.343 komada. Dve godine kasnije prodaja dosegla 28.097 vozila, čime
je „buba” postala najprodavaniji strani auto u SAD.
 |
| Početak izvozda u SAD |
Na samom začetku mirovnog pokreta protiv rata u
Vijetnamu, početkom šezdesetih, „bube” su bile preplavile Ameriku. Vozili su ih
direktori, ali i vodoinstalateri, čak i anonimna domaćica koja je na nekoj
bezinskoj pumpi vrisnula kad je otvorivla prednju haubu, misleći da su joj
ukrali motor. Osim što je bila jeftinija od većine američkih automobila, „bubu”
je pratio glas da je izuzetno izdržljiva i pouzdana. Karakterističnim zvukom
motora, neobično postavljnog straga i oblikom karoserije, „buba” je skretala pažnju
gde god da se pojavila. A baš to su trebala „deca cveća” dok su špartala od
Pacifika do Atlantika, ubeđujući Ameriku da Lindon Džonson i Ričard Nikson
uludo šalju hiljade mladića u smrt.
I tako, „bube” su stigle do Vudstoka 1969, gde su doživele
vrhunac svoje slave. Tačno trideset godina ranije, Hitler se šepurio pored ovog
automobila, ponosan na ostvarenje ideje o „narodnom automobilu”. Za te tri
decenije, „buba” je prevezla čovečanstvo od berlinskog Salona automobila, kada
je zlosutno mirisalo na sveopšti rat, do jedne američke poljane na kojoj je
izrečen najveći poklič miru u 20. veku.
Dnevnik, avgust 2003.
 |
| Poslednja "buba" |
Najprodavaniji auto
Milioniti primerak „bube” proizveden je 1955. Rekord od
15.007.034 primerka vozila, koji je do tada držao američki „ford T”, „buba” je
dostigla 17. februara 1972. Povodom tog događaja, proizveden je jubilarni
„veltmeister” (svetski prvak). Kupci su te godine dobijali prigodne medalje.
Iako je u svetu prodato 30 miliona „tojota-korola”, odnosno 24 miliona
„golfova”, „buba” je ipak najprodavaniji automobili, pošto je bez većih izmena
proizvedeno 23 miliona primeraka. Činjenicu da je na svetskom izboru automobila
veka, organizovanom 1999, „buba” ipak zauzela tek četvrto mesto, mnogi su
shvatili kao kaznu zbog umešanosti Hitlera.
Ben Pon: Holanđanin koji je smislio bubukombi
Na Salonu automobila 1939. u Berlinu, predstavljen je
KdF. Tada je holandski trgovac Ben Pon sa Hitlerom lično ugovorio izvoz u svoju
zemlju, ali je zbog rata posao propao. Pon je 1946. došao u Volfsburg da bi
ponovo organizovao posao. Sledeće godine prodao je pet primeraka kod kuće, što
je bio prvi izvoz iz posleratne Nemačke. Do 1952. u Holandiju je izveženo
10.000 „buba”. Pon je 1949. krenuo u SAD sa jednom „bubom” kako bi ispitao tamošnje
tržište. Međutim, doživeo je fijasko, pa je morao da proda automobil kako bi
skupio pare za kartu do kuće. Inače, Pon je svojevremeno dobro razumeo potrebe
tržišta, pa je skicirao izgled „bube-kombija”, koji je „Folksvagen” uspešno
proizvodio.
Постови
0 коментара