Sve veća buka koju pravi čovek ugrožava ptičiji svet: Ptice umiru ne pevajući

12:34


Od ne­stan­ka di­no­sa­u­ru­sa pre 65 mi­li­o­na go­di­na pti­ce ni­kad ni­su bi­le ugro­že­ni­je. Cvr­kut muž­ja­ka žen­ke sve te­že ču­ju, što sma­nju­je pa­re­nje. U Evro­pi sve ma­nje vra­ba­ca i la­sta­vi­ca. Cr­ni cr­ven­dać iz Pa­ci­fi­ka spa­sen ka­da se ce­la po­pu­la­ci­ja sve­la na je­dan po­tent­ni par


Ve­li­ka se­ni­ca u bli­zi­ni pro­met­ne ras­kr­sni­ce pe­va vi­šim to­no­vi­ma, u od­no­su na pri­pad­ni­cu iste vr­ste ko­ja ži­vi u mir­ni­jim stam­be­nim na­se­lji­ma, ot­kri­i­li su ho­land­ski bi­o­lo­zi. Na­uč­ni­ci uni­ver­zi­te­ta u Le­de­nu pro­u­ča­va­li su pe­va­nje ve­li­ke se­ni­ce u tom gra­du i to u buč­ni­jim i mir­ni­jim če­tvr­ti­ma.

Ve­li­ka se­ni­ca me­nja na­čin pe­va­nja čim se na­sta­ni na od­re­đe­noj te­ri­to­ri­ji. Ta­ko mo­že re­a­go­va­ti na ni­sko­fre­kvent­nu bu­ku ko­ja vla­da u gra­du. Vr­sta­ma ko­je ne mo­gu ta­ko me­nja­ti po­na­ša­nje, mi­sle na­uč­ni­ci, sa ši­re­njem gra­do­va pre­ti ve­ća opa­snost od iz­u­mi­ra­nja. Bu­ka auto­mo­bi­la, avi­o­na i ma­ši­na stva­ra do­dat­ne pri­ti­ske se­lek­ci­je za mno­ge ži­vo­tinj­ske vr­ste ko­je ko­mu­ni­ci­ra­ju aku­stič­nim sig­na­li­ma.

Jed­no dru­go is­tra­ži­va­nje je po­ka­za­lo da ne­ke pti­ce u buč­nim gra­do­vi­ma za­bo­ra­vlja­ju da cvr­ku­ću. Cr­ven­da­ći, vrap­ci ili kos vi­še ne mo­gu ču­ti svo­je pe­va­nje zbog sa­o­bra­ćaj­ne bu­ke i gra­đe­vin­skih ma­ši­na. Is­tra­ži­va­nje spro­ve­de­no u Austra­li­ji po­ka­za­lo je da cr­ven­da­ći, ko­ji se gne­zde u bli­zi­ni dru­ma, re­đe cvr­ku­ću od nji­ho­vih srod­ni­ka na se­lu.

U vre­me pa­re­nja sta­nje je na­ro­či­to te­ško. Dok vi­se po gra­nju, muž­ja­ci pro­iz­vo­de od­re­đe­ne zvu­ko­ve ko­ji­ma tre­ba da pri­vu­ku žen­ke. No, bu­du­ći da je sve vi­še žen­ki, ali i muž­ja­ka ko­ji od bu­ke ne ču­ju svo­je pe­va­nje, a mno­gi zbog to­ga ni­su ni na­u­či­li da cvr­ku­ću, ne­kim vr­sta­ma ozbilj­no pre­ti iz­u­mi­ra­nje.

Cvr­kut kao va­zduh

Ame­rič­ki na­uč­ni­ci su ot­kri­li ge­ne ko­ji pa­pa­ga­ji­ma i osta­lim pti­ca­ma-pe­va­či­ca­ma omo­gu­ća­va­ju opo­na­ša­nje me­lo­di­ja. Ve­ći­na pti­ca sva­ko­ga da­na pe­va iste pe­sme, a ne­ke, po­put pa­pi­ga i ko­li­bra, osve­ža­va­ju re­per­to­ar no­vim zvu­ko­vi­ma. Ta ve­šti­na je slič­na spo­sob­no­sti lju­di da po­je­di­nač­ne re­či sla­žu u smi­sle­ne re­če­ni­ce, pi­še ča­so­pis „Na­tu­re”.

Od ne­ko­li­ko hi­lja­da kič­me­nja­ka, sa­mo ih šest ima svoj je­zik, a me­đu nji­ma su ne­ke vr­ste pti­ca, ši­šmi­ši, ki­to­vi i lju­di. Taj pri­rod­ni ta­lent su ste­kli da bi se bo­lje me­đu­sob­no spo­ra­zu­me­li. Pti­ce, na pri­mer, stva­ra­ju no­ve me­lo­di­je zbog od­bra­ne te­ri­to­ri­je ili da bi pri­vu­kle part­ne­ra.
Ka­da se zna ko­li­ka je va­žnost aku­stič­nog ko­mu­ni­ci­ra­nja me­đu pti­ca­ma, po­sta­je ja­sno za­što su one sve ugro­že­ni­je, na­ro­či­to vr­ste či­ji je op­sta­nak ve­zan za lju­de i gra­do­ve.

Da ovo ni­je ni­ma­lo be­za­zle­no sa sta­no­vi­šta eko-rav­no­te­že, upo­zo­ra­va i mi­šlje­nje re­le­vant­nih struč­nja­ka da po­mor pti­ca, ka­kav se da­nas de­ša­va u sve­tu, ni­je za­be­le­žen od vre­me­na iz­u­mi­ra­nja di­no­sa­u­ra pre 65 mi­li­o­na go­di­na. To tvr­de na­uč­ni­ci In­sti­tu­ta „Vor­ldvoč” u stu­di­ji pred­sta­vlje­noj pre ne­ko­li­ko me­se­ci u Va­šing­to­nu.

Pred­stav­ni­ci dru­šta­va za za­šti­tu pti­ca ob­ja­vi­li su da je u Evro­pi, na pri­mer u Ne­mač­koj, čak opao broj vra­ba­ca, la­sta­vi­ca i še­va. Pre­ma po­da­ci­ma iz ove ze­mlje, na li­sti ugro­že­nih vr­sta na­šlo se vi­še od po­lo­vi­ne svih pti­ca (110 vr­sta), dok 31 vr­sta po­ka­zu­je za­bri­nja­va­ju­će opa­da­nje. Ne­u­gro­že­ni­ma se sma­tra 113 vr­sta od ukup­no 254.

Još u ovom sto­le­ću, prog­no­zi­ra­ju u ame­rič­kom in­sti­tu­tu, iz­u­mre­će 12 od­sto pti­ca na sve­tu ili go­to­vo 1.200 vr­sta. Stra­hu­je se čak da će broj vra­ba­ca i la­sta­vi­ca to­kom sle­de­će de­ce­ni­je bi­ti dra­stič­no sma­njen ako se ne­ga­ti­van trend ne za­u­sta­vi za­štit­nim me­ra­ma.

Čo­vek, pri­ja­telj i ne­pri­ja­telj

Re­zul­ta­ti broj­nih is­tra­ži­va­nja go­vo­re da 99 od­sto naj­u­gro­že­ni­jih vr­sta tr­pi od uslo­va ko­je je iza­zvao čo­vek. Glav­nim uzro­ci­ma ta­kvog sta­nja sma­tra­ju se ši­re­nje gra­do­va, ve­li­ka bu­ka, in­ten­ziv­na po­ljo­pri­vred­na pro­iz­vod­nja i nje­na teh­ni­za­ci­ja, te eko­lo­ške po­sle­di­ce iza­zva­ne pri­me­nom umet­nih đu­bri­va.

Me­đu uzro­ci­ma je, pre­ma ame­rič­kom in­sti­tu­tu, i gu­bi­tak ži­vot­nog pro­sto­ra zbog dra­stič­ne se­če šum­skih po­vr­ši­na od 50.000 do 170.000 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra go­di­šnje. Pe­sti­ci­di su uzrok po­mo­ra mi­li­o­na pti­ca na kop­nu i u vo­di, ile­gal­ni lov ret­kih vr­sta od­ne­se go­di­šnje, ta­ko­đe mi­li­o­ne.

Ma­da se za ne­ke vr­ste pti­ca, zbog in­ten­ziv­ni­je za­šti­te od 1975. go­di­ne, be­le­ži la­ga­ni rast fon­da, ne­ga­tiv­ni trend se po mi­šlje­nju na­uč­ni­ka mo­že za­u­sta­vi­ti sa­mo ko­or­di­ni­ra­nim me­đu­na­rod­nim me­ra­ma, ali i bri­gom da se već po­sto­je­će za­kon­ske ured­be strikt­ni­je spro­vo­de.
Do­bar pri­mer za za­šti­tu naj­u­gro­že­ni­jih vr­sta pti­ca je cr­ni cr­ven­dać sa ostr­vlja Kat­ham ne­da­le­ko od No­vog Ze­lan­da. Ova pti­ca je pre dve de­ce­ni­je sma­tra­na naj­u­gro­že­ni­jom na sve­tu jer je ta­da po­sto­ja­lo sa­mo pet ži­vih pri­me­ra­ka, uklju­ču­ju­ći i je­dan par spo­so­ban za raz­mno­ža­va­nje.

Cr­ni cr­ven­dać ni­je us­peo du­go pre­ži­ve­ti do­se­lje­nje Evro­plja­na na naj­ve­ćem ostr­vu Kat­ha­ma, pa je do 1900. go­di­ne go­to­vo ne­stao - pre­ži­veo je sa­mo na jed­nom od broj­nih ne­na­se­lje­nih ostr­va­ca po ime­nu Litl Man­ger Aj­sland. Me­đu­tim, i na tom ostr­vu broj cr­ven­da­ća - pti­ca ve­li­či­ne vrap­ca sa ne­što du­žim no­ga­ma - po­čeo je da opa­da, dok 1979. go­di­ne ni­je osta­lo sa­mo pet ži­vih pri­me­ra­ka, me­đu ko­ji­ma žen­ka Old Blu i muž­jak Old Je­lou.

Za­hva­lju­ju­ći tom po­sled­njem po­tent­nom pa­ru i pro­gra­mu za spa­ša­va­nje cr­ven­da­ća ko­ji su spro­ve­le no­vo­ze­land­ske vla­sti, po­pu­la­ci­ja cr­nog cr­ven­da­ća da­nas bro­ji 250 pti­ca. Ova vr­sta bi usko­ro mo­gla da na­pu­sti za­šti­će­no sta­ni­šte i da se vra­ti u pri­rod­no okru­že­nje na ma­tič­nom ostr­vlju, gde su cr­ni cr­ven­da­ći ži­ve­li dok ih pre sto­ti­nu go­di­na ni­su sko­ro is­tre­bi­le mač­ke i pa­co­vi ko­je su na ostr­va do­ne­li evrop­ski do­se­lje­ni­ci.

Struč­nja­ci tvr­de da je spa­ša­va­nje cr­nog cr­ven­da­ća (pe­tr­o­i­ca tra­ver­si) s Kat­ha­ma, ju­žno­pa­ci­fič­ke gru­pe ostr­va ko­ja se na­la­zi oko 700 ki­lo­me­ta­ra ju­go­i­stoč­no od Ve­ling­to­na, pre­sto­ni­ce No­vog Ze­lan­da, jed­na od naj­u­spe­šni­jih ak­ci­ja spa­ša­va­nja ži­vo­tinj­skih vr­sta. Me­đu­tim, da li će ovo is­ku­stvo po­mo­ći da se od is­tre­blje­nja spa­su de­se­ti­ne dru­gih vr­sta?

Ho­će li bi­ti na­de za de­set­ko­va­ne po­pu­la­ci­je pti­ca ko­je su po broj­no­sti u opa­snoj „cr­ve­noj zo­ni” op­stan­ka? Na ža­lost, te­ško je po­ve­ro­va­ti da će lju­di pro­me­ni­ti ve­li­ki broj štet­nih na­vi­ka ko­ji uni­šta­va­ju ži­vot na za­jed­nič­koj pla­ne­ti. Pa­re će tro­ši­ti na ra­to­ve, luk­suz ili pre­ži­vlja­va­nje, ne pri­me­ću­ju­ći da ne­sta­ju či­ta­ve vr­ste kom­ši­ja-le­ta­ča.



Dnevnik avgust 2003.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара