Navršeno 550 godina od pada Carigrada: Ikone su bile poslednja odbrana
11:58
Poslednji vizantijski car sa sveštenicima, predvodio je stanovnike Carigrada u poslednjoj litiji gradom. Nekoliko sati kasnije, ulicama su pohrlele hiljade turskih vojnika, a hiljadugodišnja imperija je nestala u krvi i paljevini.
„Jagma, jagma” orilo se iz 150.000 grla surovih ratnika! Tako Turci kažu:
pljačka, koju je mladi sultan Muhamed obećao svojim vojicima. Tri dana
pustošenja zlata i srebra, umetnina, razvrata sa ženama, ubijanja i paljevina.
Za sebe je sultan tražio samo slavu koja sleduje osvajaču neosvojivog
Carigrada.
Godine 1453. prestonica nekad moćne Vizantije, bila je njena jedina preostala
teritorija. Imperija se svela na zidine, koje su tih kobnih dana bili jedina
odbrana od osvajača. Uzvišenje Galata, s drugu stranu Zlatnog roga od crkve
Svete Sofije, držali su đenovljani. Sve ostalo, pripadalo je Turcima.
Poslednji vizantijski car Konstantin bio je, još mesecima ranije, svestan
da grad ne može biti odrbranjen bez strane pomoći, pa je molio za savezništvo
rimskog papu i zapadne države. Bila je to politički teška, ali jedina odluka
koja je pružala nadu da će hiljadu godina stara prestonica evropske duhovnosti
i kulture ostati slobodna.
Međutim, hrišćanstvo se podelilo 400 godina ranije. Palo je mnogo teških
reči i doneto dosta odluka koje su produbile raskol. Papa je tražio zvanje
vrhovnog poglavara svih hrišćana. S druge strane, istočna crkva nije prihvatila
odluke o ponovnom ujedinjenju hrišćanstva, donete na saborima u Ferari i
Firenci.
Zbog odbrane Carigrada, kojeg su 250 godina ranije razorili krstaši sa
zapada i posle čega se Vizantija nikad više nije oporavila, nagnala je Konstantina
za veliki ustupak. On je poslao izaslanike u Rim, koji su nosili vest papi o
ujedinjenju hrišćanstva i o njegovoj supremaciji.
Potkraj 1452. savez je bio sklopljen. Sa obala Apeninskog poluostrva
krenuli su brodovi sa vojnicima i naoružanjem. Predvodio ih je papin legat
Isidor, koji je trebalo da svečano obavi izmirenje dveju crkava i da celom
svetu obznani da će napad na Carigrad biti napad na ujedinjeno hrišćanstvo.
Pod kupolama velelepne crkve Svete Sofije, hiljade ljudi sa svećama u
rukama došlo je jednog jutra u slavu ujedinjenja hrišćana, sa nadom da će tako
Vizantija postati nepobedljiva. Na posebnom mestu je stajao car Konstantin sa
svitom, prateći liturgiju, koju su zajedno služili legat Isidor i pravoslavni
patrijarh Vasilije.
Tog dana se desilo da su liturgijske pesme pevane na grčkom i latinskom
jeziku po prvi put, a u svečanoj litiji narod je proneo mošti svetog Spridona.
Istok i Zapad su pomireni! Zavet Hrista o ljubavi bez svađe i raskola je
ostvaren, od portugalske obale do Bosfora i Dardanela.
Međutim, ubrzo je došlo do ponovnih svađa. Na Istoku su je odluka dočekana
uz neodobravanje, na Zapadu su zaboravili na silna obećanja o pomoći braniocima
Carigrada. Bio je to razvoj događaja koji je sasvim išao na ruku mladom
Muhamedu, željnom da po uspesima i slavi prevaziđe pradedu Bajazita i oca
Murata.
Posle šest nedelja bezuspešne opsade, nestrpljivi sultan je sa Ratnim
svetom doneo odluku: 29. maja grad mora pasti! Pripreme za odlučujući juriš su
izvršene na brzinu. Napadačima je na ruku išla i činjenica da su gradske zidine
usled ranijih sukoba probijene na nekoliko mesta.
Za odsudni čas, pripremali su se i nesrećnici unutar zidina Carigrada. Videvši
da je poraz izvestan, Vasilije je sazvao velikodostojnike i crkvene starešine.
Odlučeno je da poslednji dan velike Vizantije, njeni najodaniji podanici
provedu moleći se Bogu.
Na poziv cara, svi su izašli na ulice i priključili se velikoj procesiji,
koja je prošla centralnim delom grada, a onda kružila s unutrašnje strane prvog
bedema. Sveštenici i vernici nose crkvene zastave i ikone, stavljajujući ih na
mesta gde su zidine probijene kao poslednju odbranu od napadača.
Dok sluša gromoglasno tursko „jagma, jagma”, Konstantin hrabri svoje
senatore i borce, ne nudeći im nikakvu nagradu za pobedu osim slave i časti za
odbranu hrišćanstva.
Litija je, posle dugog kruženja ulicama, stigla u Svetu Sofiju. Tamo su se
okupili plemići, vojskovođe i vojnici, trgovci, mornari, siromasti, svesni da
je došao zadnji čas slobode. Hor gromoglasno odgovara na molitve partrijarha,
dok se pokliči osvajača sve jače čuju.
Opelu velikoj Vizantiji prisustvovali su njeni poslednji stanovnici. Samo
nekoliko sati posle njih, u Svetoj Sofiji će se moliti neki drugi vernici, na
drugačiji način. Oni će ukloniti vekovima stare freske i ikone i, prosto reći:
Aja Sofija!
Dnevnik, jun 2003.
Постови
0 коментара