U noći između 26. i 27. decembra, dok se tamo preko Dunava - u Novom Sadu, mirno spavalo u isčekivanju predstojećih praznika, na jednoj od padina u Ledincima dešavala se drama. Asfalt je pucao kao tabla čokolade, zemlja se mešala kao testo - kuće su "šetale" prema reci. Za samo nekoliko sati od kako je teren počeo da klizi, podovi u šest kuća su bili kao izlomljena gibanica. Zidovi su pucali, noseći stubovi nestajali u ponoru. Posle topljenja snega sa Fruške gore, vode su krenule ka Dunavu, stvarajući "žilu" koja je povukla celo sokače.

- Uzela sam nešto garderobe za decu i sa porodicom izašla napolje, pošto više nismo smeli da ostanemo u kući. Iz mraka, po hladnoći, nemoćno smo gledali, čekajući trenutak kada će se sve što smo imali srušiti - kaže Bosa Gavrić, majka četvoro dece i supruga invalida iz nedavnih ratova.

Ova porodica je, kao i ostale, smeštena u komšijskim kućama po selu, gde iščekuju da zemlja smrvi i ono što je preostalo od nekadašnjeg staništa. U međuvremenu, preostala im je nada da će gradske vlasti Novog Sada, pronaći lokaciju u Ledincima i obezbedti materijal za nove kuće - na proleće. A do tada...

Još pre nego što je klizište najjače "proradilo", u šest kuća se uvukao nemir. Stanari su, kao i obično, strašne večeri legli na počinak, ali je san odagnavalo nesnosno tutnjanje. Ispod, sa strana, iznad - odasvud je dolazio zastrašujući zvuk.

Na lice mesta ubrzo su izašli predstavnici lokalne uprave, kasnije je došao i gradonačelnik Stevan Vrbaški. Tri dana i noći, sa ovim nesrećnisima, bdeli su milicionari, iščekujući da se ceo obronak skotrlja prema Dunavu. A onda, pošto se to nije desilo, gradski oci su prestali da dolaze, milicija se povukla, a nekadašnje komšije se raštrkale po seoskim domaćinstvima u Ledincima, tamo gde su hteli da ih prime.

Mesec dana kasnije, od obećane sanacije vidljivi su samo tragovi rovokopača, koji je popunio ogromne rupe na asfaltnom putu. Ovih dana, izgleda kao da se klizište umorilo pošto je onesposobilo za stanovanje šest kuća. Međutim, čak ni u onim manje oštećenim, niko nema hrabrosti da se zadržava, kamoli da prenoći. Jedini "ručni" rad na ovim zdanjima, izveli su njihovi vlasnici. Pošto je prvi strah prošao, ljudi su se osmelili da sa kuća skinu ono što bi moglo da se upotrebi na novim - obećanim.

Dok se sa Fruške gore prema Dunavu spuštao snažan vetar, noseći ledenu kišu, hrabri radnici su izvodili vratolomije po krovu kuće Koste Radovanovića, koja je poslednja ostala za skidanje crepova i greda. Iz daljine se mogao čuti samo jednoličan zvuk, koji je stvarala opeka dok je drvenim koritom klizila prema mestu na koju su je slagali. Od radnika, onih na krovu i onih na zemlji, nije dolazio ni jedan glas, mesec dana pošto su se ovim padinama prolamali leleci. Grozna hladnoća, tragedija koja se zbila, i sablasne kuće samo što nisu postale velike gomile šuta - govorile su rečitije o tragediji ovih ljudi od bilo kakvih reči.