Čin Vu je pre osam godina spakovao najnužnije i krenuo iz Pekinga. Išao je na zapad, a da nije bio siguran gde će stati. Najvažnije što je imao, beše diploma kuvara i desetogodišnje iskustvo po brojnim kineskim restoranima.

Početkom devedesetih, kada je njegova zemlja doživela nagli ekonomski razvoj, Čin Vu je ipak odlučio da, poput stotina hiljada sunarodnika, oproba sreću daleko od kuće. To je bilo moguće pošto je u to vreme napuštanje  najmnogoljudnije države liberalizovano.

Li Koji, tridesetdvogodišnja domaćica iz Sečuana, suočila se pre desetak godina sa činjenicom da ubrzani razvoj njene zemlje ipak neće omogućiti zaposlenje svima, naročito nekvalifikovanoj radnoj snazi. Spakovala se i krenula ka Evropi. Niti je znala gde će, niti je znala šta će raditi.

Jedini izvor prihoda njene mnogobrojne porodice bila je ekstenzivna obrada pirinčanih polja, što je omogućavalo skroman život koji se nije razlikovao od onog kakav beše pre nekoliko vekova. Kad je u selo stigao prvi televizor, Li Koji je otkrila jedan sasvim drugačiji svet. Čvrsto rešena da svoj život preseli u sladunjavu - virtuelnu stvarnost iz čarobne kutije, ona je krenula na put...

Beograd, prestonica Srbije i Jugoslavije, jedna je od stotina evropskih destinacija, koje Kinezi biraju za svoja privremena ili trajna prebivališta. Niko ne zna koliko ih je, pošto jedan deo ima uredno prijavljena prebivališta, dok drugi odlaze - dolaze.

Plava "ford sijera" lagano klizi Terazijama. Ništa neobično, reklo bi se. U plavoj "ford sijeri" na Terazijama za volanom Kinez. Pa šta, i Kinezi znaju da voze, moglo bi da se kaže. Na plavoj "ford sijeri" na Terazijama koju vozi Kinez, nove registarske tablice Beograda: e, to je već nešto, zar ne.

Čin Vu je prokrstario istokom Evrope, da bi pre sedam godina doselio među Srbe. U Beogradu je suvlasnik kioska za brzu kinesku hranu, smeštenog u širem centru grada. Nedavno je oženio Beograđanku, koja je novinar u jednoj uglednoj medijskoj kući. Čin Vu će postati tata do kineske nove godine u februaru, kada će sa porodicom posetiti familiju u Pekingu. Naravno, na dalek put neće krenuti plavom Ford sijerom, koja će biti parkirana u garaži ispod iznajmljenog stana u ekskluzivnom delu Beograda.

- Zadovoljan sam jer živim čak i bolje nego što sam nekad zamišljao da je moguće za nekog poput mene. Zahvalan sam srećnoj zvezdi i ljudima koji su me ovde primili kao rođenog - kaže Čin Vu na gotovo književnom srpskom jeziku, koji je učio iz udžbenika smeštenih između roštilja i sudopera u beogradskim restoranima.

Tridesetšestogodišnji kosooki Beograđanin je ostvario životni san daleko od postojbine: zasnovao je porodicu, bavi se poslom koji mu donosi dovoljno novca za normalan život. Zapravo, ono za šta se izborio, nedostižno je za stotine hiljada onih koji su se rodili i žive u Srbiji.

Li Koji nije bila Vuove sreće: radi u jednoj prodavnici kineske gardarobe za dvojicu gazda: Kineza i Srbina. Neće da kaže koliko zarađuje, ali sama zaključuje da uvek može bolje. Sa prijateljima živi u iznajmljenom stanu u novobeogradskom bloku 70, koji mnogi nazivaju ovdašnjim Čajna taunom. Mnogo radi, pa vremena za sebe u Beogradu gotovo i da nema. Ipak....

- Ne žalim se pošto živim mnogo bolje od mojih sestara, koje su ostale na pirinčanim poljima. Ne bih se menjala za izvesnost koju im donosi tamošnji život, iako ne znam gde ću i šta ću, na primer, već sledeće godine - pokušava da objasni Li Koji na iskvarenom srpskom.

Beograd joj se dopada kao i Čin Vuu, iako je sigurno da su uslovi iz kojih mogu razmišljati o sadašnjem prebivalištu potpuno različiti. Za razliku od uspešnog kuvara, Koji je spremna da krene dalje ka zapadu jer "sva mesta na svetu su lepa ako u njih sa sobom naselimo i svoju sreću". Možda će, zaista, Li Koji uskoro "odleteti" iz Beograda, dalje na putu do svoje sreće. MOžda će, pak, ostati i kao do sada tek povremeno putovati u rodnu zemlju i vraćati se u Srbiju.

Jedna od retkih međunarodnih destinacija nacionalnog Jugoslovenskog aerotransporta je Peking, gde avioni lete više puta mesečno. Na JAT-ovim krilima do kineske prestonice i nazad, najviše je Kineza, koji plaćaju 800 dolara za povratnu kartu.

Nostalgija kao razlog čestih putovanja? Ne, bar ne kao glavni motiv. Zapravo, torbe velike kao "fića", odvode Kineze u domovinu u kojoj kupuju razne vrste roba, koje prodaju po principu: jakna vrhunske izrade 50 nemačkih maraka u kineskoj fabrici - 12.000 dinara u centru Beograda.

Naravno, sav novac od astronomske razlike između nabavne i prodajne cene ne zarađuju oni puput Li Koj, koja nebeskim putevima krstari do dinara više. Zapravo, najmanje ostaje "letećim trgovcima". Veći deo dele gazde: kineske i srpske, kada se pokriju svi troškovi transporta robe.

Čin Vu i Li Koji, Kinezi u Beogradu. Nikad se nisu sreli, što i ne bi trebalo da bude neobično u dvomilionskom gradu. U stvari, iza te činjenice se krije pravilo: Kinezi se međusobno ne druže često, jer je posao iznad svega. Za kratke predahe biraju svoje cimere, takođe Kineze, ili kolege s posla: i Kineze i Srbe.

Šetnja Knezom, piće u nekom od lokala u glavnoj ulici. Tiho, neupadljivo; ne do kasno. Jer, u novi dan treba ući naspavan i s osmenom, kaže stara kineska poslovica.