Specijalna kompozicija iz Beograda, koju je vukla cvećem i zastavama okićena lokomotiva, jezdila je prošlog petka dolinom Lima uz zaglušujuće trubljenje. Autobusi i putnički automobili, iz kojih su putnici lepršali zastavama, uporedo su vijugali putem koji na više mesta prelazi iznad ili ispod pruge ka Baru.

Iz Prijepolja, Priboja i Nove Varoši, svi drumovi, tog 29. oktobra, vodili su ka Bistrici, mestu gde je tačno pre 180 dana prekinut železnički saobraćaj između Srbije i Crne Gore. Lokalno stanovništvo, dobilo je priliku da sunčanog popodneva sretne visoke zvanice iz Beograda, koje su vozom dolazile na geografski beznačajnu, ali u eri posleratne obnove zemlje, izuzetno važnu tačku.

Otvaranje popravljenog mosta Lim 1, koji je porušen tokom NATO bombardovanja 13. i 15. aprila, bio je razlog da se u ovom kraju organizuje opštenarodno veselje.

Čobani i slabo obavešteni pešaci na magistrali, mahali su putnicima na točkovima i šinama, dok su krave i ovce bežale daleko od pruge i asfalta, uplašene sirenama i klopotanjem, pošto su ti "civilzacijski" zvuci prognani iz ovih krajeva NATO projektilima, zajedno sa prekidanjem železničkog saobraćaja.

Srpske i jugoslovenske zastave, slike Slobodana Miloševića, Momira Bulatovića i Milana Milutinovića, bili su deo ikonografije na "beogradskoj" strani mosta. Tamo je, za potrebe polusatnog programa, sagrađena dekorisana bina, na kojoj su smenjivali igrači i pevači lokalnih kulturno-umetničkih društava.

"Duni vetre malo sa Ovčara, pozdravi mog Mila opančara", pevale su članice mesnog hora, sve starije od pedeset godina. U publici: neki su pevali, neki se smejali, dok su treći komentarisali reči kao dvosmislen poziv predsedniku Crne Gore Milu Đukanoviću da se pomiri sa Srbijom.

Zagrevanje mase uz folklor, ali i patriotske pesme koje su nastale pre i tokom rata protiv NATO, najavljivalo je vrhunac svečanosti, koji je dolazio sa zvukom druge specijalne kompozicije iz Beograda. U njoj se nalazio predsednik Savezne vlade Momir Bulatović sa saradnicima.

"Momo, Momo...", odjekivalo je među brdima razdvajanih Limom, dok je savezni premijer uzimao zalogaj pogače sa solju i otpijao gutljaj domaćeg vina. Tradicionalna dobrodošlica je zavšena za prvog među Crnogorcima u Srbiji, posle čega sledi probijanje do bine, kroz nesnošljivu gužvu, koju su stvarali novinari, fotoreporteri, ali i obični svet što htede da se rukuje ili dotakne premijera. Moglo bi se reći da su dostojanstvo sačuvali jedino železničari u plavim uniformama, koji su bili postrojeni u stavu mirno. Bez vojničkog pozdrava rukom, ali sa belim rukavicama prislonjenim uz šavove pantalona, oni su mirnim pogledom pratili Momira Bulatovića koji se gubio u masi, umesto da je lagano prošetao pored svečanog stroja.

- Željezničku prugu koja bi povezala Crnu Goru sa Srbijom dugo su mnogi umni ljudi nosili u svojim mislima i svojim srcima. Ona je postala stvarnost tek 1976. godine. Da bi voz stigao od Beograda do Bara bilo je potrebno sagraditi 254 tunela i 234 mosta. Ni jedna prepreka, dakle, nije bila moćna da zaustavi prirodno povezivanje i jedinstvo Crne Gore i Srbije. Neka ovaj most koji danas svečano puštamo u upotrebu i svi vozovi koji preko njega budu prolazili doprinesu ostvarenju tog cilja - rekao je Bulatović.

Posle njegovog govora, lokomotiva u cveću i zastavama, pošla je put druge strane mosta, ka Crnoj Gori. Bilo je 12 časova i 32 minuta, kada je zaglušujuća sirena "rasterivala" radnike ispred sebe, koji su razbacivali poslednje lopate šljunka po mostu za vreme Bulatovićevog govora.

Kakav je poduhvat bio ugraditi 160 tona materijala u 230 metara dug most, i to sve od 9. jula do 29 oktobra, najbolje svedoči baš to da su radnici privodili poslove kraju bukvalno ispred lokomotive. Tokom noći uoči velikog slavlja, specijalna mašina "podbijačica" dva puta je isklizavala sa šina na mostu, zbog čega je postojala bojazan da Lim 1 neće biti spreman na vreme. Telefonske veze između Prijepolja i Beograda zato su se usijale tokom ranog jutra. Jer, specijalne kompozicije iz prestonice su već bile krenule. Imperativ svih radnika i nadzornika je bio: Most mora biti gotov u podne!

I bio je, posle meseci rada u tri smene. Uništeni luk mosta, zamenjen je potpuno novim, koji je izgrađen u Mašinskoj industriju Niš. Konstrukcija teška 130 tona, montirana je na ponton, koji se nalazio na suvom. 

Kada je sve bilo spremno, zatvorene su kapije na brani hidrocentrale, koja zajažuje Lim nizvodno od mosta. 

Vodostaj je počeo da raste, a sa njim i grandiozna metalna konstrukcija na pontonu. A kada se improvizovano plovilo odvojilo od tla, trebalo ga je samo odvući potiskom jakih remorkera do mosta. Konstrukcija je uglavljena na predviđeno mesto tako što je voda iz jezera opet bila ispuštena, pa je novi luk zauzeo položaj među pet starih, koji tu stoje od 1975.

Voz je išao sporo. Zapravo, mileo je dok su ljudi sa obale ćutke posmatrali kako će proći prva kompozicija. Dramatičnost trenutka kvarila su zaglušujuća muzika - patriotske pesme koje su putem razglasa odagnavale strah.

Pokazalo se da strahu nije bilo mesta kada je posledni vagon nestao u mraku tunela sa crnogorske strane, u koji šine ulaze odmah s mosta. Zar je i moglo biti drugačije, komentarisali su neki radnici, kada su tu utrošene desetine hiljada radnih časova. Kada je svih prvobitno ugrađenih 12 hiljada zaptivaka, za nekoliko dana zamenjeno novim - sigurnijim i čvršćim. U jeku slavlja, malo ko se setio činjenice da je loš kvalitet domaćih zaptivaka otkriven kada su oni bili ugrađeni. Dok je voz jezdio ka Prijepolju, oduševljenje nije dopuštalo razmišljanje o tome da je otvaranje mosta trebalo da se desi dve nedelje ranije da nije bilo loših šrafova.

Visoki gosti iz Beograda, luksuznim kolima su otputovali ka drugim obavezama, pošto je završen neformalni koktel pod vedrim nebom, gore na bini. A dole, među građanima se brzo raščulo: kamion pun raznih đakonija otvorio je svoje dveri, iza kojih su se pojavile dve žene u "kelnerskoj" nošnji. Ražnjići, ćevapčići, krastavčići i ostali mezetluci na rostfrajnim ovalima jezdili su iznad mora ruku. Njihovo dizanje kao da je značilo opšti konsenzus prisutnih da je slavlje prošlo i da je vreme ručku. Ali, avaj: džaba što se narod složio kad je hrana nije kod naroda. "Zatvaraj, sunce ti tvoje!" - dreknuo je "glavni", koji nije uspevao da se probije do kamiončeta, opasanog višeslojnim narodnim kordonom.

Za to vreme, bina već bila u istoriji kao mesto već minulog važnog događaja. Dok je nekoliko desetina metara dalje trajala "ćevap-trka", radnici su skidali dekor i raskivali daske. Prođoše i visoki gosti - most osta!