Sin Miroljuba Đošića, Časlav (45), koji je poslednju godinu proveo kao rezervni policajac na Kosovu, a sada bezuspešno čeka da mu isplate ratne dnevnice, smestio se sa suprugom Maricom (43) i kćerkom Gordanom (20) u neuslovnu garsonjeru na Banovom brdu. Prostor, toliko mali da u njemu nema mesta da svih šest članova porodice zanoće zajedno, plaćaju 300 nemačkih maraka, zbog čega su se svi Đošići raštrkali gradom u potrazi za bilo kakvim poslom koji će omogućiti preživljavanje prvih izbegličkih meseci.

- Za sve vreme, koliko smo ovde, niko nas nije čak ni obišao. Mi smo obijali pragove Crvenog krsta, gde nam je rečeno da nemamo pravo na status izbeglica i pomoć jer smo i dalje u svojoj zemlji i to samo kao privremeno raseljena lica - pored prikolice suznih očiju govori Marica, koja svakodnevno sprema stan u obližnjoj Srebreničkoj ulici da bi, kako kaže, zaradila tek za koru hleba.

Đošići su, zajedno sa 60 porodica, napustili svoje selo 16. juna, dva dana pre srpske policije i vojske. Kažu, rečeno je da se odmah mora krenuti, pa je većina Tučepljana uspela da ponese tek najnužnije, ostavljajući bogata imanja nezaštićena.

Dok je ova šestočlana porodica traktorom putovala ka Beogradu, njihove dve kuće i poljoprivredni objekti su opljačkani i zapaljeni.  To su saznali od jedinog meštanina koji se usudio da poseti Tučepe od kada su u južnu pokrajinu stigle snage Kfora.

- Slobodan nam je obećao slobodu, a napravio nam je najveće zlo. Prvo je naša vlast popalila albanske kuće, a onda su Albanci zapalili naše. Sada nemamo gde da se vratimo, čak kada bismo i smeli - govori Vasiljka.

Ona i unuk prodaju čarape u Knez Mihailovoj ulici, gde se svakodnevno raspravlja sa gradskim inspektorima. "Dole su mi uzeli sve, pa uzmi i ti čarape, sine. Radi svoj posao ako ti je takav, i prosto ti bilo" prepričava Vasiljka najskoriju scenu.

Surovost prilagođavanja ove porodice novim okolnostima i sredini u kojoj su se zatekli, naročito se odražava u činjenici da niko neće da im izda stan zato što ih je šestoro.

- Mužu i meni su nudili besplatno smeštaj u zamenu za održavanje kuće. Nisu hteli da prime našu decu, zbog koje ja jedino i živim. Da nije njih, već prvih dana ja bih završila u Savi - govori Marica.

Danas, 31. avgust 1999.

Tragom naših napisa o kosovskoj porodici Đošić

Život u traktorskoj prikolici - prošlost

Beograd - Miroljub Đošić (71) iz sela Tučep kod Istoka, njegova supruga Vasiljka (66) i unuk Vujica (18) dobili su privremeni nužni smeštaj na Obilićevom vencu posle pisanja našeg lista o sudbini ove kosmetske porodice, koja je više od dva meseca živela u traktorskoj prikolici u centru Beograda. Kako smo juče saznali od Miroljubove snaje Marice, neko iz najužeg rukovodstva Srpskog pokreta obnove se zainteresovalo za slučaj porodice Đošić, o čemu se informisao čitanjem našeg lista.

Članove porodiće Đušić, potražili smo juče pošto se u našu redakciju javio čitalac A. R. iz Beograda, koji im je ponudio kuću i 23 ara placa nadomak Beogadu na neograničeno korišćenje bez ikakve naknade. Marica Đušić, koju smo juče jedino uspeli da pronađemo, rekla nam je da im se posle našeg teksta javilo više naših čitalaca koji su ponudili besplatan smeštaj, zbog čega nas je zamolila da se u ime njene porodice zahvalimo svim dobrotvorima.

Šestočlana porodica Đušić je izbegla iz sela Tučep kod Istoka 18. juna, i stigla na Kosančićev venac u najužem centru Beograda. Miroljub, Vasiljka i Vujica su spavali na traktorskoj prikolici pod najlonom, dok su se Vujicini roditelji Marica i Časlav sa kćerkom Gordanom, smestili u garsonjeri od nekoliko kvadrata na Banovom brdu.

Danas, 3. septembar 1999.