Za vreme poslednjeg rata nedaleko od malog hercegovačkog sela Do bila je linija fronta, na kojoj gotovo da se nije pucalo jer se na obe strane nekako verovalo da je svako na svome, a da je "ono tamo - tuđe". A onda se desio Dejton, koji je Doljanima oduzeo puške iz ruku, ali i, kakvu-takvu, humanitarnu pomoć. Od nečega je moralo da se živi, ali od čega?

Odgovor je stigao već u prvim danima mira kada su u Do - granicu bosanskih entiteta, pohitali članovi ratom razdvojenih familija. Stizali su iz Crne Gore, Srbije s jedne, i Bosne i Hrvatske s druge strane. A kada bi se raspitali jedni o drugima, onda bi usledila pitanja i o tome "kako se tamo živi".

"Kod nas veće plate, a kod vas sve jeftinije" rekoše jedni, "Hajde da trgujemo", kazaše drugi. Tako je počelo pre dve godine, kada su Doljani raspalili roštilje i rashladili piće, sve za gladan i žedan narod i uspeh njihovih poslova.

U početku je najbolje išla stoka, Srbi su tako dobijali par maraka više po kilogramu na cenu mesa u RS i Crnoj Gori, a Hrvati su kupovali za po par maraka niže u odnosu na cenu Fedceraciji BiH i Hrvatskoj. Kada je ova "razmena" uzela maha, vlasti RS je pokušala da spreči siromašenje stočnog fonda svoje države, ili bar da i sama nešto zaradi. Policija je ubrzo postavila patrole po putu i počela je da naplaćuje svojevrsne izlazne takse po glavi teleta, ovce ili koze, zbog čega su trgovci "morali" za stokom starim kozjim stazama, često i noću, a daleko od "pandurskih" očiju.

Međutim, vremenom se stoka rasprodala, pa su poslovni partneri sa dve strane sve češće sedeli za kafanskim stolovima u Dolu, u kojima je danas improvizovanih restorana više nego kuća i razmišljali šta da se radi? Tako neko upita: "Šta pušiš?" i dobi odgovor "Čuj šta, LM!"

"Pošto košta, tako džaba, haj dovezi" i tako smisliše Srbi i Hrvati novi način za preživljavanje, i to na visokoj nozi. Počeše ubrzo stizati kamioni cigareta iz Crne Gore, a za Herceg-Bosnu i dalje, za Hrvatsku, gde država "štiti" građane visokim porezima na duvanske proizvode.

A da paradoks bude veći, iz Crne Gore, i preko Republike Srpske, u Hrvatsku su počele da stižu cigarete proizvedene u - Hrvatskoj. To ide ovako: preduzeća iz "lijepe naše" izvoze svoje proizvode u Albaniju, gde vlast nema petlju da oporezuje robu svojim građanima.. Albanski "biznismeni" prevoze cigarete, zajedno sa ostlaim artiklim preko Skadarskog jezera u Tuzi. "Ronihil", "jork", "opatija" se tu tovare u kamione, pa pravac za Hrvatsku. Naravno, kroz Do.

- Đe si burazeru, jel imaš danas nešto, pitao je Hrvat iz metalik "mercedesa" Srbina za kafanskim stolom. Hrvat je tražio dva paketa "lajt ronhila" posle popijene krigle "nikšićkog".

I sve bi bilo kao bajci, da se opet nije umešala policija Republike Srpske. "Zaviše u crno, burazeru", rekoše jedni drugima, ortaci, očajni što paketi sa cigaretama ne znaju da hodaju kozjim stazama, poput stoke.

Šta da se radi, nego da se radi na rizik. Malo sa stokom, malo sa cigaretama. Naravno i dalje su drumom kroz Do prolazili kamioni sa kravama i ocama i šleperi natovareni duvanom. Međutim, njih su uspevali da "provuku" samo veliki igrači, sa dobrim vezama kod svih vlasti. Onim malima je ostalo da strepe, da podmićuju, mole, svađaju se sa policijom, koja nekad pusti, češće - ne.

I sve vreme tog posleratnog druženja dujučerašnjih neprijatelja, jedna činjenica je bila toliko očigledna: Srbi u "kečevima", "ladama" i "moskvičima", "škodama" i "varburzima", a Hrvati u "golfovima", "mercedesima", "opelima", "fordovima". Reč po reč i "pozitivno zakonodavstvo" Republike Srpske, koje je dozvolilo nesmetan uvoz i registraciju polovnih kola, zbog čega opet svanu u Dolu.

Ubrzo Srbi sedoše u polovne limuzine za male pare i krenuše po robu u Crnu Goru. "Oni ratovali, osiromašili, a bolja kola voze", zavrteše glavom "đeitići". Na to Milo reče: "Nek vam bude braćo Crnogorci!", a reč se čula sve do Beograda.

- Tokom vikenda ovde bude doveženo i po nekoliko hiljada polovnih automobila iz zapadne Evrope. Od toga, najveći broj promeni vlasnike još istog dana. Prodavci su Hrvati iz Hercegovine i Hrvatske, a kupci iz Republike Srpske, Crne Gore i Srbije, kaže Beli Brkić.

Njegova porodica je pre par godina odustala od gajenja koza, kada je stočarstvo i poljoprivredu zamenilo ugostiteljstvo po improvizovanoj kafani pored uputa. Kasnije, Beli je i sam počeo da kupuje kola namenjena za prodaju. Danas verzirani poznavalac četvorotočkaša zaradi od 100 do 200 maraka na jednoj transakciji. Doduše, kola po nekada ne budu prodata onog dana kada su i kupljena, ali ipak na kraju pronađu novog vlasnika.

Logika, po kojoj automobili prolaze dolinom Bregave je jednostavna. Hrvati imaju pasoš s kojim se može u većinu zapadnoevropskih zemalja, a nemaju ograničenja po putanju uvoza polovnih kola. Automobili stari u proseku desetak godina stižu do Dola, gde sa devizama dolaze žitelji RS i SRJ.

- Sva kola imaju uredne papire. a ako nemaju, njih je moguće "napraviti" na licu mesta. Jer, iako je većina vozila odjavljena u zemljama iz kojih su doveženi, postoji i manji broj, uglavnom luksuznih automobila koji su ukradeni. Naravno, i oni bivaju prodati posle "šminkanja" dokumentacije, kaže Mate iz Širokog Brijega u zapadnoj Hercegovini.

Benzinci, dizelaši, turob sa pet brzina. Neki stariji, ali i najnoviji, automobili su koji subotom i nedeljom krenu u pvorci ka Crnoj Gori, što na putevima stvara gužvu poput one na Ibarskoj magistrali.

Jozo Prić - Tukešina je, uz dozvolu pretežno hrvatske opštinske administracije, bagerima poravnao prostor s obe strane magistralnog puta Stolac - Bileća sve do granice sa RS. Jozo je u zemlju pobo kočeve koje je "okitio" lancima. Svako ko želi da proda kola, mora da se skloni sa asfalta magistralnog puta, što se plaća 15 maraka Tukešinim momcima.

Tukeša je nadimak koji je Jozi "skovao" narod od "Tu keša ima", ako se zvanično zove njegova "veletržnica". On je osamdesete proveo na Zapadu, a još pre rata su šireni tračevi od poreklu njegovog bogatstva, u vreme kada je bio vlasnik kasina u stolačkom hotelu "Bregava". U poratnim godinama preduzimljivi Tukeša je shvatio da u najnovijem srpsko-hrvatskom druženju stvarno ima mnogo "keša", zbog čega je gotovo zatrpao korito Bregave. Sve zbog posla.

- On zaradi mnogo, mi ostali - malo. Kad znaš da tako biva u životu, ne žališ se. I zašto kada ovde ima "ljeba" za sve, kaže jedan Doljanin, koji više puta dnevno u obilazak ovog malog sela, dugog kilometar, kreće - nedavno kupljenim kolima.

Kako je Srbija "smršala" za 800 milina maraka

Prema nekim procenama, pošto zvaničnih podataka nema, u Jugoslaviju je protekle godine uvezeno između 250 i 300 hiljada polovnih automobila, najviše preko Dola. Iako su gotovo sva ova vozila registrovana u Crnoj Gori, u Srbiji za to ne postoji zakonska mogućnost, pretpostavlja se da većinu novih vlasnika čine državljani Srbije, njih oko 200 hiljada.

Poznavaoci prilika kažu da polovna kola, u proseku stara između sedam i 10 godina u zapadnoevropskim zemljama koštaju oko dve hiljade nemačkih maraka. Kada se to pomnoži sa brojem od 200 hiljada novopečenih vlasnika polovnih automobila iz Srbije, dobije se neverovatna brojka od 400 miliona maraka koje su "iscurele" iz ove republike.

Dalje: za "uslugu" kupovine kola u inostranstvu i njihovo dovoženje do granice entiteta u Bosni i Hercegovini, građani Hrvatske i BiH uzimaju "džeparac" u proseku od 500 maraka. Pomnoženo sa pomenutih 200 hiljada daje rezultat od novih 100 miliona maraka srpskih deviza koje odlaze u ruke dojučerašnjih neprijatelja.

A onda, da bi se vozilo, treba i registrovati, kako je red i zakon. Međutim, zakon po kome bi se to radilo u Srbiji ne postoji. Ali postoji zato u bratskoj Crnoj Gori gde se plaća carina od jedne nemačke marke za jedan kubik snage motora. Ako se kao prosek za sve registracije uzme jačina od 1.500 kubika, znači da se u ovoj republici plaća za carinu u proseku od ko 1.500 maraka. Opet, pomnoženo sa 200 hiljada državljana Srbije, daje iznos od novih 300 miliona nemačkih maraka, koji su iz srpskih džepova prešli u novčanike crnogorskih penzionera, prosvetara i policajaca.

Računica tako ispada sasvim prosta: zbog upornosti srpske vlade da sačuva tržište "praznim" za vremena kada će na noge stati posrnuli gigant auto industrije "Zastava", Sribja je olakšala za 800 miliona nemačkih maraka. Tako je vlada Mirka Marjanovića samu sebe "osudila" da od silnog biznisa zarađuje samo na taksama od benzina, koji potroše nedavno uvezena kola.

Opet idemo dalje: poznavaoci prilika na našem tržištu kažu da je ono preko "crnogorske veze" zasićeno između 70 i 90 procenata. Kola sa registarskim tablicama južne republike u proseku su stara između sedam i deset godina, što znači da će uz naše materijalne mogućnost njihov rok trajanja biti između pet i osam godina. Čak i ako nam u bliskoj budućnosti krene bolje, kažu poznavaoci, to će tek neznato otvoriti apetit domaćeg tržišta za kupovinom vozila. A kako će za većinu naših građana kupovina novog - automobila iz fabrike biti misaona imenica, priča nas opet dovodi do "Zastave". Uposlenost njenih kapaciteta od desetak procenata, kada je bar u pitanju proizvodnja putničkih vozila, odgovaraće potrebama tržišta na duže staze.