Savom i Dunavom: Toma i njegova ~etiri konja

16:04

Da li ste znali da Beograd ima 143 kilometara plovnih puteva? Ako niste, onda sigurno ne znate ni to da je prestonica od ostatka kontinenta otela 81 kilometara Dunava i 62 Save. Ovog, po mnogo čemu, vrelog jula, mnogi sugra|ani su pošli u potragu za svojim parčetom te obale. Da li su uspeli, da li su neki preterali? Ovo je priča o tome


To­ma Mi­lo­sa­vlje­vić, elek­tro­in­že­njer, već je tri go­di­ne na pri­nud­nom od­mo­ru od ra­da u jed­nom po­sr­nu­lom pred­u­ze­ću iz me­tal­skog kom­plek­sa Be­o­gra­da. Po­sled­nje dve go­di­ne jed­nom sed­mič­no od­la­zi na bu­vlju pi­ja­cu, gde ku­pu­je ki­ne­ske me­ha­ni­zme za sa­to­ve, a osta­tak ne­de­lje pra­vi re­zba­ri­je. Ka­zalj­ke uvo­zne, dr­vo do­ma­će i To­mine ru­ke - još je je­dan od ne­bro­ja­nih na­či­na za pre­ži­vlja­va­nje, ko­ji su osmi­sli­li i opro­ba­li ov­daš­nji lju­di.

Po­sled­njih me­se­ci, me­đu­tim, opa­lo je in­te­re­so­va­nje „tr­žiš­ta“ za nje­go­ve sa­to­ve. „A još ova vru­ći­na“, re­če To­ma,  pa „upreg­nu“ svo­ja če­tri ko­nja i za­jez­di Sa­vom i Du­na­vom.

- Svog „pla­sti­ka­ne­ra“ sam ku­pio još u An­ti­no do­ba od ne­kog bu­džo­va­na, ko­ji je na vre­me na­mi­ri­sao šta se ov­de spre­ma, pa zbri­sao u Ame­ri­ku, ka­že in­že­njer, po­ka­zu­ju­ći po­no­sno „Ela­nov“ ča­mac od im­preg­ni­ra­ne smo­le. A ka­ko ni­je iš­lo da „žu­ćko“ bu­de bez po­go­na, naš­le su se pa­re i za To­mo­sov mo­tor od če­ti­ri konj­ske sna­ge.

„Reč­ni vuk“ To­ma, za kor­mi­lom čam­ca du­gog tri me­tra, je­dan je od oko 10 hi­lja­da Be­o­gra­đa­na ko­ji su po­re­zni­ci­ma pri­ja­vi­li plo­vi­la u lič­nom vla­sniš­tvu. Po­zna­va­o­ci pri­li­ka na vo­di ka­žu da je broj onih  ko­ji pre­voz i za re­ku ima­ju, da­le­ko ve­ći, poš­to mno­gi „kr­sta­re“ bez do­zvo­la,  prav­no po­sma­tra­no - ile­gal­no.

Do­volj­no je sa­mo jed­nom pro­še­ta­ti be­o­grad­skim do­ko­vi­ma, pa se i na li­cu me­sta uve­ri­ti u eg­zakt­nost na­pred na­ve­de­nog. Tro­me­tra­ši, ali i oni pri­lič­no za­maš­ni­ji, čam­ci su i bro­do­vi ko­ji sva­ko­dnev­no pro­la­ze is­pod be­o­grad­skih mo­sto­va. Ko­ga vo­ze, ku­da plo­ve, pi­ta­nja su ko­ja se na­me­ću oni­ma što ih ovih da­na če­žnji­vo gle­da­ju iz uža­re­nih vo­zi­la GSP-a, ko­ja spa­ja­ju no­vi sa sta­rim Be­o­gra­dom.

- Sed­nem že­nu, po­ne­kad kom­ši­je, pa pra­vac Li­do, Be­la ste­na ili Ada Me­đi­ca. Ne­kad roš­tilj, uvek ku­pa­nje i ´lad­no pi­vo. Vi­še nam i ne tre­ba u ovim vre­me­ni­ma, ka­že To­ma, ko­ji ipak ne kri­je da ni­je baš sve po­ta­man: - Ne­kad je mo­je druš­tvo ima­lo skri­ve­nu pla­žu na Mlje­tu. Po­sle me­sec da­na „ro­bin­zo­va­nja“, vra­ćao sam se ku­ći pre­po­ro­đen. Je­bi ga, ne­ma vi­še. Ta­mo se ne mo­že, ni­ti će mo­ći dok sam ja živ. A za Cr­nu Go­ru ne­mam pa­ra.

I dok ovaj Be­o­gra­đa­nin za le­pih da­na di­že si­dro, mno­gi nje­go­vi su­gra­đa­ni su pri­ve­za­li za oba­lu ono što ima­ju. Pre­ma proš­lo­go­diš­njim po­da­ci­ma, poš­to ovo­go­diš­nji još ni­su ažu­ri­ra­ni, u Be­o­gra­du je bi­lo pri­ja­vlje­no oko hi­lja­du spla­vo­va. Od tog bro­ja, sto­ti­nu je do­no­si­lo za­ra­du vla­sni­ci­ma, poš­to su ra­di­li i ra­de kao re­sto­ra­ni, di­sko­te­ke, koc­kar­ni­ce... Osta­tak je „usi­dren“ da bi, pre sve­ga, pri­či­nja­vao za­do­volj­stvo oni­ma ko­ji su sku­pi­li ko­ju hi­lja­du ma­ra­ka, spo­ji­li ne­ko­li­ko bu­ri­ća i na nji­ma sa­gra­di­li od­mo­riš­ta.

Ina­če, bi­lo je pred­vi­đe­no da prav­na dr­ža­va pro­funk­ci­o­ni­še i na vo­di. Pre osam go­di­na usvo­jen je Za­kon o unu­traš­njoj plo­vid­bi, go­di­nu ka­sni­je Za­kon o vo­da­ma, a 1994. do­ne­še­na je i Od­lu­ka o opštem ure­đe­nju gra­da, ko­jom je prav­no re­gu­li­san sta­tus grad­ske oba­le i pi­ta­nja ve­za­na za nje­no ure­đe­nje i ko­riš­će­nje. Po­me­nu­tim  Za­ko­nom o vo­da­ma pro­pi­sa­no je da vla­snik mo­ra ima­ti vo­do­pri­vred­nu sa­gla­snost i vo­do­pri­vred­nu do­zvo­lu Jav­nog vod­o­pri­vred­nog  pred­u­ze­ća „Sr­bi­ja vo­de“, u či­joj nad­le­žno­sti je bri­ga o vo­de­nim to­ko­vi­ma Sr­bi­je. Za­kon o unu­traš­njoj plo­vid­bi je po­de­lio reč­nu „flo­tu“ na plo­ve­ća po­stro­je­nja - spla­vo­ve i na objek­te za plo­vid­bu - čam­ce i bro­do­ve, ko­ji mo­ra­ju ima­ti plo­vid­be­nu do­zvo­lu. Grad­ske ko­mu­nal­ne slu­žbe, shod­no Od­lu­ci, iz­da­ju sa­gla­snost za „fik­si­ra­ne“ objek­te poš­to se in­spek­to­ri uve­re da su vla­sni­ci spla­vo­ve pro­pi­sno pri­klju­či­li na struj­nu i vo­do­vod­nu mre­žu i da su, u skla­du sa za­ko­nom, obez­be­di­li od­vod ka­na­li­za­ci­o­nih ot­pa­da­ka.

No, avaj, ni­je joj se da­lo, pa se prav­na dr­ža­va „okli­znu­la“ i na vo­di, što naj­bo­lje ilu­stru­je po­da­tak da su proš­le go­di­ne vo­do­pri­vred­nu do­zvo­lu ima­la sa­mo dva, a odo­bre­nje ko­mu­nal­nih or­ga­na tek pet obje­ka­ta. Od njih hi­lja­du.

Na sre­ću, ipak je re­la­tiv­no ma­li broj onih ko­ji su „pri­nu­đe­ni“ da se do­vi­ja­ju na vo­di, a pro­tiv za­ko­no­dav­stva. Mi­li­o­ni­ma za su­sret sa Sa­vom i Du­na­vom osta­ju ku­pa­će ga­ći­ce i ko­sti­mi, vr­lo če­sto i oni od pre ne­ko­li­ko se­zo­na. Oni ovih da­na hr­le ka Adi Ci­gan­li­ji i Sav­skom je­ze­ru. Tri i po ki­lo­me­tra du­go i 220 me­ta­ra ši­ro­ko, ono je do­volj­no ve­li­ko da pri­mi sve one ko­ji naj­češ­će ne­ma­ju iz­bo­ra u bes­poš­ted­noj bor­bi sa uža­re­nom stvar­noš­ću. Pre­ma re­či­ma za­po­sle­nih u pred­u­ze­ću „Ada Ci­gan­li­ja“, sve su pri­li­ke da će ove go­di­ne bi­ti obo­ren re­kord od 7. do 10. ju­la 1996. ka­da je na Adu do­la­zi­lo oko 400 hi­lja­da po­se­ti­la­ca dnev­no. I ta­ko će tr­ka za re­kor­dom tra­ja­ti sve do pr­vih škol­skih ča­so­va, ka­da će gu­žva na oba­la­ma spla­snu­ti.

Ne­ki će kao Aca Bo­blja­to­vić - Ma­li, ko­ji već 35 go­di­na pe­ca ri­bu, i to na istom me­stu, na Sav­skom pri­sta­niš­tu, na­sta­vi­ti da do­la­ze i kad pro­đe le­to.

- Za­ra­za, bu­re­ze­ru, to ti je. A i ku­ći šta da ra­dim, pa uzmem šta­po­ve i na pri­sta­niš­te. Ku­pi­mo pi­vo za tri di­na­ra, tu u drag­sto­ru, ne­kad i roš­ti­lja­mo. Ta­ko ce­le go­di­ne, osim kad se i krv le­di od hlad­no­će, ka­že Aca.

Is­ku­sni pe­ca­roš ob­jaš­nja­va ka­ko ri­ba ne­će kad je pun me­sec, ka­ko naj­bo­lje ho­će kad je vo­da na bro­ju 22  me­ra­ča vo­do­sta­ja, kad je bi­stro, a što se pre­po­zna­je po to­me da li gri­ze gr­geč.  Ka­že da ima so­ma, smu­đa, štu­ke, naj­vi­še ša­ra­na, de­ve­ri­ka, kle­no­va, vo­dar­ke, ali ni­čeg kao ne­kad, kad se dnev­no mo­glo ulo­vi­ti i po de­set ki­lo­gra­ma. Hlad­no­ća ri­bu te­ra na dno, a čo­vek je ote­rao sa pri­stan­šta sve do Ve­li­kog rat­nog ostr­va.

- Ali, ipak se po­neš­to ulo­vi. Ri­ba sva­ke go­di­ne pro­ra­di oko 12. ju­la, a naj­bo­lje je iz­me­đu 20. i 30. Po­sta­vim šta­po­ve na uda­lje­no­sti od 3 do 5 me­ta­ra, sed­nem sa pi­vom u ru­ci i če­kam da za­zvo­ni. Gli­sta, pi­ja­vi­ca, ke­der, crv, ku­ku­ruz ili pro­ja - neš­to je za­gri­zla. Tad la­ga­no usta­nem i ri­bi ne­ma spa­sa, za­vr­ša­va Aca Ma­li svo­ju ri­bo­lo­vač­ku pri­ču jul­skog po­po­dne­va.

Danas, jul 1998.

Okovani Beograd
Još po­čet­kom ve­ka u jav­no­sti se po­ja­vi­la ide­ja o ukla­nja­nju že­le­znič­ke pru­ge oko Ka­le­meg­da­na. Ta­da je taj pred­log, po­red estet­ske imao i stra­teš­ku stra­nu, jer su se ši­ne pru­ža­le duž re­ka ko­je su bi­le gra­ni­ca pre­ma Au­stro-Ugar­skoj. Ide­ja o pre­meš­ta­nju ši­na po­sta­ja­la je po­vre­me­no ak­tu­el­na u po­to­njim vre­me­ni­ma, ali ni­je do da­nas re­a­li­zo­va­na. Iz­ja­lo­vi­la su se i naj­sko­ri­ja oče­ki­va­nja da će te­ret­ne kom­po­zi­ci­je bi­ti pre­u­sme­re­ne kroz tu­nel od Ka­ra­đor­đe­vog par­ka do Pan­če­vač­kog mo­sta, poš­to je to sa­mo de­li­mič­no uči­nje­no. U sva­kom slu­ča­ju, sve od Be­o­grad­skog saj­ma sa sav­ske, pa do Pan­če­vač­kog mo­sta sa du­nav­ske stra­ne, pre­sto­ni­ca je oko­va­na ši­na­ma. Već sto­ti­nu i ku­sur go­di­na.



Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара