To bi bio moj od­go­vor da sam ta­mo, a pre­vo­di se jed­no­stav­no: do­bro sam. Oko pet hi­lja­da ki­lo­me­ta­ra ju­go­za­pad­no od Be­o­gra­da, na Ze­le­nort­skim ostr­vi­ma, sa­da je pro­le­će, a bi­lo je i pre dva, pet, osam me­se­ci... Ta­mo ne pam­te, re­ci­mo -2 ste­pe­na, ali ni 50 Cel­zi­ju­so­vih, po­što Ostr­vlja­ni sva­ko­dnev­no ži­ve na „do­sad­nih“ 24.

Ze­le­nort­ska ostr­va 1975. ste­kla su ne­za­vi­snost od Por­tu­ga­la­ca, ko­ji su ov­de vla­da­li vi­še od pet­sto go­di­na. Zva­nič­ni na­ziv  ze­mlje sme­šte­ne na­sred Atlant­skog oke­a­na je Re­pu­bli­ka Ka­pe Ver­de, a 400 hi­lja­da sta­nov­ni­ka  ži­vi na 14 na­sta­nje­nih ostr­va. Pre 1456, ostr­va su ko­ri­sti­li se­ne­gal­ski ri­ba­ri, a po­sle Por­tu­gal­ci, ko­ji su ov­de tr­go­va­li ro­bo­vi­ma i zla­tom.

Tra­go­vi nji­ho­ve vla­da­vi­ne ogle­da­ju se i u či­nje­ni­ci da je da­nas zva­nič­ni je­zik por­tu­gal­ski, ia­ko se nji­me ko­ri­sti ma­li deo sta­nov­ni­štva. Je­zik ko­jim go­to­vo svi go­vo­re je kri­u­ljo, me­ša­vi­na por­tu­gal­skog, afrič­kog i osta­lih je­zi­ka.

Me­đu ča­rob­nim kri­u­ljo-iz­ra­zi­ma su Do­ce de li­te  i Do­ce de co­co. Iz­go­vo­riv­ši pr­vo do­bi­će­te uku­san ko­lač ko­ji se pra­vi od mle­ka, še­će­ra i li­mu­na, a u dru­gom slu­ča­ju, ko­lač od ka­ka­oa i še­će­ra.

A ko po­že­li ne­što sla­no, ne­ka je si­gu­ran da će osnov­no je­lo sa­dr­ža­va­ti ili ri­žu ili ku­ku­ruz, ili obo­je. Na­ci­o­nal­na „ka­ču­pa“ se spre­ma od ku­ku­ru­za, me­sa i ma­ni­o­ka - ko­re­na od ko­ga se ina­če ov­de pra­vi hleb. Mo­žda se či­ni čud­nim, ali na Ze­le­nort­skim ostr­vi­ma je sa­svim uo­bi­čaj­no da se, re­ci­mo, ri­ža slu­ži sa pa­su­ljem, ili ku­ku­ruz sa svinj­skim me­som.

U glav­nom gra­du Pra­ži, u ko­me ži­vi 66 hi­lja­da sta­nov­ni­ka, sme­šte­ne su vla­di­ne usta­no­ve, me­dij­ske ku­će i ve­ći­na be­la­ca, ko­ji či­ne sve­ga je­dan od­sto ukup­nog sta­nov­ni­štva. Ostr­vlja­ni se naj­če­šće ba­ve ri­bo­lo­vom, ze­mljo­rad­njom, ili tr­go­vi­nom, dok su tu­ri­stič­ki po­ten­ci­ja­li sla­bo is­ko­ri­šće­ni, po­što su pre­div­ne pla­že, pra­šu­me i je­dan ak­tiv­ni vul­kan još ne­ot­kri­ve­ni bi­se­ri za ve­ći­nu tu­ri­sta.

Od 8 do 12 i od 14,30 do 18 ča­so­va, ka­da je ov­de rad­no vre­me, svi ju­re za esku­dom. Pred­ve­če se, uz „bi­stre­nje“ po­li­ti­ke, uglav­nom pri­ča o nje­mu na pra­ci, cen­tral­nom grad­skom tr­gu. A no­ću, svi se tru­de da za­bo­ra­ve na­ci­o­nal­nu va­lu­tu, či­jom se ko­li­či­nom u dže­po­vi­ma mo­že po­hva­li­ti iz­ra­zi­to ma­li deo sta­nov­ni­štva. Ume­sto esku­da, Ostr­vlja­ni uži­va­ju u mor­ni, ko­la­de­ri­ji i fa­u­ni, lo­kal­nim mu­zič­kim prav­ci­ma, od ko­jih pr­vi pod­ra­zu­me­va mu­zi­ku la­ga­nog rit­ma i tekst s lir­skim sa­dr­ža­jem. Ko­la­de­ri­ja ima ne­što br­ži  ri­tam, dok je fa­u­na još ži­vlja i ve­se­li­ja.  

P.S.: Ce­ne su sta­bil­ne u pro­dav­ni­ca­ma, na pi­ja­ca­ma se cen­ka.

Danas, februar 1998.