”... Oči­to je da se u slu­ča­ju obi­te­lji Šar­če­vić ra­di o ti­pič­nom pri­me­ru in­du­ci­ra­ne psi­ho­ze, ta­ko­zva­nom fo­lie a deux (lu­di­lo u dvo­je). Sa­mo psi­hi­ja­trij­skom analizom može se utvr­di­ti ko je od njih dvo­je pr­vi lu­dak, a ko je in­du­ko­va­ni”, sto­ji u ”di­jag­no­zi” za  Gor­da­nu i Ko­stu Šar­če­vić, za ko­je se u na­stav­ku ka­že:”Ka­ko je ima­la dve ope­ra­ci­je na mo­zgu, mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je ona svo­jom bo­leš­ću navela, in­te­lek­tu­al­no ma­nje vred­nog, mu­ža Ko­stu da bude iz­vr­ši­lac nje­nih bo­le­snih kon­struk­ci­ja.”

Au­tor ovih na­la­za je ne­urp­si­hi­ja­tar Pe­tar Bo­kun, pr­vi kom­ši­ja Šar­če­vi­ća, sa ko­ji­ma ži­vi u uli­ci Fra­nje Ogu­lin­ca na Zve­zda­ri, a po­vod ce­lom pi­sa­ni­ju je­ste po­lo­vi­na po­dru­ma od osam  kva­drat­nih me­ta­ra, u ko­jem je Bo­kun na­pra­vio ku­hi­nju, uzur­pi­rav­ši i deo ko­ji pri­pa­da Šar­če­vi­ći­ma.

Ovaj imo­vin­sko-prav­ni spor, ko­ji je sud re­šio u ko­rist Gor­da­ne i Ko­ste, ne­o­bi­čan je po to­me što su u lič­no­sti ne­u­rop­si­hi­ja­tra Pe­tra Bo­ku­na ”sa­dr­ža­ne” funk­ci­je vi­šeg sa­vet­ni­ka u Sa­ve­znom se­kre­ta­ri­ja­tu za in­for­mi­sa­nje, sud­skog veš­ta­ka i pot­pu­kov­ni­ka u pen­zi­ji, dok se u liku Ko­ste Šar­če­vi­ća, da­nas re­pu­blič­kog in­spek­to­ra, ”sadrže” i ne­ka­daš­nje vi­so­ke funk­ci­je u Skupšti­ni i Iz­vrš­nom ve­ću SR Sr­bi­je.

- Bo­ku­ni su se do­se­li­li 1991. iz Spli­ta gde su sa mo­jom se­strom za­me­ni­li stan  za deo ku­će u ko­joj sa­da za­jed­no ži­vi­mo. Iste go­di­ne na­še stva­ri su iz­ba­če­ne iz po­dru­ma, ko­ji smo po po­la na­sle­di­le mo­ja se­stra iz Spli­ta i ja - go­vo­ri Gor­da­na Šar­če­vić i po­jaš­nja­va: - Me­đu­tim, ni­smo se bu­ni­li. Pro­ble­mi su na­sta­li proš­le go­di­ne, i to ka­da je Bo­kun na­ja­vio da će da gra­di po­mo­ćne objek­te u sku­če­nom dvo­riš­tu, či­ji sam naj­ve­ći deo na­sle­di­la od svo­je ba­ke, ina­če pr­ve vla­sni­ce ce­le ku­će.

Ovaj ne­sva­ki­daš­nji su­kob iz­me­đu kom­ši­ja, vi­so­kih dr­žav­nih funk­ci­o­ne­ra, pr­vi put je po­me­nut u jav­no­sti u ma­ju, ka­da je is­pred za­jed­nič­ke ku­će do­šlo do su­ko­ba iz­me­đu Ko­ste i Pe­tra, pri če­mu je  ovaj dru­gi pre­tio na­pu­nje­nim piš­to­lji­ma. Kom­ši­je su raz­o­ru­ža­le Bo­ku­na, mi­li­ci­ja je od­nela dva piš­to­lja, a Šar­če­vi­ći su od­lu­čili: - Sud­skim pu­tem smo zah­te­va­li da se utvr­di ko je vla­snik če­ti­ri kva­dra­ta po­dru­ma. Sud­ski pro­ces smo do­bi­li, a od­lu­ku o iz­vr­še­nju još če­ka­mo - ka­že Gor­da­na Šar­če­vić.

Ono što je sle­di­lo po­sle ”re­vol­ve­raš­kog obra­ču­na” je­ste go­to­vo šek­spi­rov­ski za­plet. Na­i­me, dok su se Šar­če­vi­ći spre­mali za sud, Bo­kun je pisao ra­znim zdrav­stve­nim i so­ci­jal­nim usta­no­va­ma u gra­du, a na kra­ju i pret­po­sta­vlje­nima Ko­ste Šar­če­vi­ća, pri­ka­zu­ju­ći re­pu­blič­kog in­spek­to­ra kao ne­do­lič­nog, ko­rum­pi­ra­nog, a za­jed­no sa že­nom i je­da­na­e­sto­go­diš­njim si­nom i kao lu­dog i za­to opa­snog po oko­li­nu. Raz­log za to što Bo­­k­un tvdi da su lu­di, Šar­če­vi­ći pro­na­la­ze i u či­nje­ni­ci da je proš­le go­di­ne Bra­ni­slav Pet­ko­vić, Gor­da­nin stric, pre­pi­sao si­no­vi­ci svoj deo ku­će.

U vi­še do­pi­sa Pe­tar Bo­kun tra­ži pro­gla­ša­va­nje Pet­ko­vi­ća za po­slov­no ne­spo­sob­nu oso­bu, ko­ja ni­je u sta­nju da do­no­si od­lu­ke, i čak se ob­ra­ća svo­joj ne­ka­daš­njoj kom­ši­ni­ci iz Spli­ta i po­zi­va je da zaš­ti­ti od se­s­tre svo­ja na­sled­na pra­va.

- Ja sam jav­na lič­nost i za­to ne bih ula­zio u po­le­mi­ku sa bo­le­snim lju­di­ma, ka­kvi su Šar­če­vi­ći. Nji­ma tre­ba po­moć i ja kao le­kar i hu­ma­ni­sta ne že­lim da i ovim pu­tem po­dr­ža­vam nji­ho­vo lu­di­lo - bio je kra­tak ne­u­rop­si­hi­ja­tar Bo­kun.

Nje­go­va pi­sma su na kra­ju na­te­ra­la i Šar­če­vi­će da na­pi­šu vi­še do­pi­sa, ko­je su na­zva­li ”zah­te­vi­ma za zaš­ti­tu”.

Iz­me­đu osta­log, oni su se obra­ti­li i Go­ra­nu Ma­ti­ću, sa­ve­znom se­kre­ta­ru za in­for­mi­sa­nje, kome je Bo­kun sa­vet­nik. Ka­ko iz Pa­la­te fe­de­ra­ci­je od­go­vo­ra ni­je bi­lo, Gor­da­na Šar­če­vić je od­lu­čila da ceo slu­čaj iz­ne­se pred jav­nost: - Da se vi­di šta ne­ko mo­že da ra­di u ovoj ze­mlji sa­mo za­to što ima upo­riš­ta u organima vlasti. Ni­je pro­blem u če­ti­ri me­tra kva­drat­na po­dru­ma, ko­ja sam sprem­na da ustu­pim Bo­ku­nu na ko­riš­će­nje po me­seč­noj ki­ri­ji od sa­mo jed­nog di­na­ra. Pro­blem je u to­me što ov­de ra­di ko šta ho­će i za to ni­kom ne od­go­va­ra. Ali, ja ne­ću do­zvo­li­ti da iko uzur­pi­ra ono što je mo­je i uze­ću taj di­nar od Bo­ku­na, ako on i da­lje že­li da ko­ri­sti moj deo po­dru­ma.

Ka­ko će se re­ši­ti spor iz­me­đu po­ro­di­ca jed­nog sa­ve­znog i jed­nog re­pu­blič­kog funk­ci­o­ne­ra, ne­iz­ve­sno je, poš­to još ni­je sti­gla od­lu­ka o sudskom iz­vr­še­nju, iz­re­če­na pre vi­še od dva me­se­ca.

- Već sam dao ogla­s za za­me­nu sta­na. Od­la­zim odav­de - na­ja­vlju­je Bo­kun jed­no od mo­gućih re­še­nja.

Danas, februar 1998.

Pe­tar Bo­kun

Ne­u­rop­si­hi­ja­tar iz Spli­ta skre­nuo je pa­žnju do­ma­će jav­no­sti proš­le go­di­ne svo­jom knji­gom ”Psi­ho­lo­gi­ja Be­o­gra­đa­na” ko­ja je iza­zva­la re­volt mno­gih gra­đa­nja i pre­pi­sku u štam­pi. U njoj Bo­kun iz­me­đu osta­log pi­še da ”tek ma­nji deo Be­o­gra­đa­na mo­že pot­pu­no le­žer­no da se uhva­ti za dr­žač u au­to­bu­su...”. Za Be­o­gra­đan­ke ovaj ne­u­rop­si­ji­ja­tar ka­že da ”... ima­ju dis­kret­ne br­či­će.”, ”... da de­pi­la­ci­ju od­vi­ja­ju na do­njim eks­tre­mi­te­ti­ma...” i da ”... ima­ju vi­še zla­ta na se­bi ne­go što bi to zah­te­vao do­bar ukus, što je uro­đe­ni kom­pleks si­ro­ti­nje da po­ka­že vi­še ne­go što ima.” Ina­če, Pe­tar Bo­kun tvr­di da je Sr­bin-ka­to­lik, a za Be­o­grad da su nje­go­vi naj­bo­lji gra­đa­ni po­tom­ci Du­brov­ča­na, Ko­na­vlja­na i Bo­ke­lja.

Ko­sta Šar­če­vić

Re­pu­blič­ki in­spek­tor je pred­sed­nik Fon­da za po­moć i zaš­ti­tu Be­o­gra­da i Be­o­gra­đa­na, ko­ji je osno­va­la stran­ka Best (Be­o­grad­ska stran­ka). Na­gra­de fon­da, či­ji je Šar­če­vić pred­sed­nik, mo­gu do­bi­ti sa­mo oso­be ro­đe­ne u Be­o­gra­du ili oni ko­ji u glav­nom gra­du ži­ve vi­še od dva­de­set go­di­na, ”ko­li­ko je do­volj­no da po­sta­nu pra­vi Be­o­gra­đa­ni”.

- Stal­no se kroz isto­ri­ju de­ša­va dis­kri­mi­na­ci­ja ro­đe­nih u ovom gra­du. Po­sto­je do­ka­zi da su čak i Pr­vi srp­ski usta­nak pokrenuli ro­đe­ni Be­o­gra­đa­ni, ali te na­la­ze na­ši is­to­ri­ča­ri ig­no­ri­šu. Zaš­to? Pa valj­da za­to što je na de­lu prak­sa zbog ko­je su u ovom gra­du čak i gra­do­na­čel­ni­ci naj­češ­će lju­di ko­ji ni­su Be­o­gra­đa­ni - ka­že Ko­sta Šar­če­vić.

4. februar 1998.