Ovu priču ispričao je federalni agent za bezbednost vazdušnog saobraćaja SAD, onaj sa kartonskom šoljom kafe, prilikom boravka u Beogradu. Ipak, ona će ostati jedna od legendi ili zato što je sakrivena kao državna tajna u podrumima vašingtonskih službi, ili zato što se nikada nije desila, iako je opštepoznato da je Džon Travolta vlasnik aviona „SOKO Galeb 2“ sa registracionim brojem N101PP, koji je uredno zaveden kao vazduhoplov njegove kompanije Constellation Productions na Floridi. Travolta, vrsni glumac poznat po brojnim skandalima, istovremeno je pasionirani ljubitelj letenja. Slava i bogatstvo su mu omogućili da sebi priušti „floticu“ u kojoj je jedan „džambo-džet“, „kanader“ i drugi avioni, ali kao biser u kruni je pomenuti galeb kojeg je kupio preko Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu 1987.

Ovih dana prigodnim, uglavnom skromnim, svečanostima obeležava se 100 godina od početka Prvog balkanskog rata kojim je počela šestogodišnja epopeja Kraljevine Srbije i njenog naroda koja je, uz žrtve bez presedana, ipak okončana pobedom i stvaranjem velike države - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. Golgotom kroz koju su prošli, Srbi su zadivili svet. O tim Srbima govorili su i prijatelji i neprijatelji. Kemal-paša Atatur, otac moderne Turske, koja je baš nastala na pepelu balkanskih ratova i razvalinama osmanske carevine, rekao je: „Srbija 20. veka i Srbija prošlosti koja je bila sastavni deo velikoturske carevine, potpuno su različite u svakom pogledu. Srbi su kao narod upravo pod Turcima sazreli i stasali za velika dela“.

„Postoji narod u srcu Evrope koji je desetkovan i u Prvom i u Drugom velikom ratu. Reč je o hrabrom srpskom narodu, koji je dostojan najveće slave i uvažavanja“, rekao je svojevremeno Čarli Čaplin, još jedan veliki glumac. Takođe, svakako veliki među artistima Šon Koneri, inače vatreni zagovornik škotske nezavisnosti, rekao je sledeće: „Srbi imaju mnogo toga zajedničkog sa Škotima. Verni su svojoj tradiciji i duboko je poštuju. Mogli bi i stotinu godina da žive pod nečijim jarmom, ali ne bi zaboravili svoj identitet.“ Tomas Man je primetio da „Kraljevina Srbija primer države nastale na pepelu svojih najboljih sinova, koji su bezrezervno dali svoje živote da bi spasili otadžbinu“, a Dostojevski da su povesti nekih naroda veličanstvene, a nekih tužne. „U mešavini brojnih evropskih naroda proistekloj iz vekovnih previranja samo je sudbina naše pravoslavne srpske braće jednovremeno i veličanstvena i tužna.“

Uz hrabrost, svakako bi nam se mogla „prišiti“ i etiketa neumerenosti. Do samo pre dve decenije, veličanstveni podvizi srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu bili su potpuno skrajnuti, a onda potkraj 20. veka, stvar je izokrenuta do neukusa. A narod, kao narod, lavirao je i lavira između tih krajnosti, neretko mešajući legende sa istorijskim činjenicama, pa tako nastaje jedna opojna „čorba“ u kojoj je moguće sve i svašta. Kad smo kod čorbe, Bora Đorđević je sa svojom Ribljom čorbom svojevremeno otpevao ono „Rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku, a trojica tuku“ (posle je Čorba promenio „ploču“), što je stvarnost potvrdila katastrofalnim odzivom na mobilizaciju za ratove tokom devedesetih u kojima Srbija ionako oficijelno nije učestvovala.

Vratimo se legendama. Jedna od njih kaže da je Hitler prvi veliki životni poraz doživeo od Srba. Navodno je budući vođa Trećeg rajha i najveći od svih zločinaca u istoriji čovečanstva, redovni vojni rok služio u bosanskohercegovačkom gradiću Kalinovniku, inače rodnom mestu Ratka Mladića. Iako zvanična istorija kaže da je Hitler, pošto nije priznavao Austrougarsku, služio kao kurir u nemačkoj vojsci na Zapadnom frontu tokom Prvog svetskog rata, u Kalinovniku neće ni da čuju. Ne samo da je služio u austrijskoj kasarni iznad grada, već je tu i dobio čin kaplara. A poraz? Naneo mu ga je neki Tepavčević dok su se takmičili u obaranju ruke. Kažu ponosni gorštaci dalje da je od tada Hitler mnogo poštovao Srbe i da im je čak ponudio najbolje moguće uslove za pristupanje Trojnom paktu. A onda su se umešali Englezi, nagovorili Simovića na puč, odakle nastupa zvanična istorija.

Dana 30. septembra 1915. godine, prepodne, u jedinici artiljerca Radoja Ljutovca data je uzbuna, jer je javljeno da se od Lapova prema Kragujevcu približavaju tri neprijateljska aviona. Kada su doleteli iznad Kragujevca, izbacili su 45 bombi, od kojih je 16 palo na Vojno-tehnički zavod, 8 na železničku stanicu, a ostale po varoši. Na avione su srpski vojnici pucali iz pušaka i mitraljeza, ali bez uspeha. Radoje Ljutovac je po naređenju komandira već bio kod svog topa. Taj top nije namenski bio napravljen kao protivavionski, već je to bio modifikovani turski top, zarobljen 1912. godine. Nanišanio je i opalio granatu u pravom momentu: iz prve je pogodio avion, marke „ferman“. Neprijateljski avion je zadrhtao, iz njega je krenuo da izbija dim i zatim se srušio na zemlju, u Ulicu Prestolonaslednika Petra.

Nakon čestitanja na podvigu, komandir mu je dao konja kojim je Radoje odjahao u grad i došao pored zapaljenog aviona. Zajedno sa avionom tu si gorela i tela neprijateljskih pilota i Radoje im je u stavu mirno salutirao i odao počast. Piloti su bili kapetan fon Šefer i oficirski pripravnik Oton Kriš. Građani su shvatili da je to artiljerac zaslužan za obaranje aviona i slavili su ga i čestitali mu. Stiglo je i zvanično priznanje, Radoje je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima i unapređen je u čin kaplara (kasnije je na Solunskom frontu unapređen u čin narednika). Ovaj tekst je u potpunosti prepisan sa Vikipedije, ali mu nedostaje jedan detalj zato što nije potvrđen: fon Šeferov avion je prvi u istoriji oboren vatrenim dejstvom sa zemlje, što znači da je Ljutovac rodonačelnik Protivvazdušne odbrane. Ako i nije tako, barem lepo zvuči.

Danas, oktobar 2012.