Azurna obala: "Vrh, brate!"

20:10

Azurna obala nije „jedna od najboljih”, po mnogima to je najbolja letnja turistička destinacija na svetu. Ovo argumentuje dva i po veka organizovanog turizma, započetog sa posetama engleskih plemića koji su sredinom 18. stoleća na jugu Francuske uživali u blagodetima mediteranske klime. Aristokratama su se u 20. veku pridružili i pripadnici takozvanog „džet seta”, pa je zato Azurna obala postala mesto na kome mora da se nađe svako ko želi da bude u trendu. Ali, ovo parče sredozemne obale nije „trendi” samo zbog poznatih gostiju, već pre svega zbog mogućnosti za odmor koje pruža

Nema iznad, nema bolje jer Azurna obala je iznad svih i bolja je od svih ostalih destinacija na svetu. To je globalno rasprostranjeno mišljenje. Dva i po veka turističke tradicije koju su stvarale generacije krunisanih glava i pripadnika takozvanog „džet seta” učinile su da Azurna obala bude najpoželjnije odredište na planeti. Dakle, ne „jedno od”, već definitivno najpoželjnije. Jedne je privlačila zbog ugodne klime, druge zbog jarkih i jasnih boja (bila je neodoljiva za slikare Renoara, Matisa i Pikasa koji su živeli i stvarali na Azurnoj obali), a treće jednostavno zato što su hteli da budu „viđeni” na popularnom mestu.
Francuska rivijera (to je drugi rasprostranjeni naziv za Azurnu obalu) se nalazi na krajnjem jugoistoku Francuske i obuhvata priobalni pojas Sredozemnog mora. Zato što bi mnogi hteli da budu deo ovog „lanca” ekskluzivnih odmorišta, konstantno se vodi rasprava o tome dokle se prostire Azurna obala. Na istoku nema spora, to je gradić Menton koji se smestio uz samu granicu sa Italijom. Nedoumice su na zapadnoj (tačnije jugozapadnoj strani). Osim kneževine Monako, i francuskih gradova Nice, Antibesa i Kana (oni su definitivno Rivijera), u „azure” bi San Rafael, Saint Maksim, San Trope, Tulon i Kasi nadomak Marseja.
Ono što Azurnu obalu izdvaja od svih drugih letnjih destinacija na planeti jeste što ona, osim obilja sunca i fantastičnih dugih plaža nudi najbolje uslove za takozvanu „vanpansionsku potrošnju”. Raskošna kazina, poput onih u Monaku ili Kanu, prvorazredni globalni događaji kao što su trke Formule 1 (u Monaku) ili filmski festival u Kanu razlozi su što su u marinama Rivijere usidrene najskupocenije jahte. Njihovi vlasnici (a to su često osobe koje gledamo na televiziji i o kojima čitamo u tabloidima) obalom „plove” u najnovijim modelima „ferarija”, „lamborđinija”, „masaratija”.

Destinacija sa pedigreom

Uspešna priča o Azurnoj obali nije nimalo slučajna, a definitivno nije ni kratkog veka. Njenu popularnost su inicirali Englezi u drugoj polovini 18. stoleća. Možda to deluje neobično, ali Ostrvljani su imali uticaj u „začeću” još nekih turističkih destinacija Francuske (skijališta u Alpima). Elem, „zakuvao” je pisac Tobias Smolet knjigom „Put po Francuskoj i Italiji” iz 1763. u kojoj nije štedeo reči hvale o Nici i okolini. U to vreme putopisne knjige su bile veoma popularne, a Smoletove preporuke su pobudile pažnju. Skoro istovremeno škotski doktor Džon Braun je počeo da propisuje „klima-terapiju” kao zaštitu od tuberkuloze. A Azurna obala se „namestila” kao idealna za tu vrstu lečenja. Plemići su tako krenuli na jug.
Ne malu ulogu odigrao je i britanski političar Henri Piter Broughman koji je zbog zalaganja protiv trgovine ljudima uživao veliki ugled među zemljacima. On je tridesetih godina 19. veka počeo da provodi zime u Kanu, a njegova popularnost je „povukla” mnoge bogate Ostrvljane, pa je na Rivijeri nastala kolonija Britanaca. Čim je 1864. železnica stigla u Nicu (pet godina pošto je postala deo Francuske), svojim privatnim vozom u ovaj grad je stigao ruski car Aleksandar Drugi, za njim i francuski Napoleon Treći, te belgijski kralj Leopold Drugi. Čest gost Rivijere bila je britanska kraljica Viktorija i njen sin Edvard.
Godinu dana po izgradnji železnice do Nice, dakle 1865. registrovano je 100.000 turista, a 1874. u ovom gradu je bilo nastanjeno 25.000 stranaca. Sa svoje strane, doprinos razvoju turizma na Azurnoj obali dao je i princ Monaka Karlo Treći. Pošto je propao njegov pokušaj da 1856. ustanovi kazino u Monaku, on je 1863. zaposlio biznismena Fransoa Blanka koji je razradio čuvenu igraonicu u Monte Karlu (ovo ime nosi jedan deo Kneževine Monako baš po Karlu Trećem). Kazino je bio pun pogodak jer je kockanje bilo ilegalno u Italiji i Francuskoj. Zbog kritika crkve, Karlo je biznis sa kockom „šminkao” kao vazdušno lečilište.
Srećne godine pune para i gostiju prekinuo je Prvi svetski rat. Mnoge krunisane glave ostale su bez prestolja i imetka, Evropom su krstarili plemići svedeni na prosjački štap. Tada „u pomoć” Azurnoj obali pritiču Amerikanci. Veliki sukob nije ni okrznuo njihovu zemlju, a dolar je bio jači nego ikada pre. Prekookeanski gosti postali su tako glavna klijentela na Azurnoj obali između dva svetska rata. Danas se oni mešaju sa bogatim Evropljanima, uspešnim biznismenima sa Dalekog istoka, arapskim šeicima i tranzicionim tajkunima iz bivšeg socijalističkog lagera.  

Monako

Ako i među biserima ima sjajnijih, najsjajniji na Azurnoj obali je Kneževina Monako. To je mala država koja je očuvala svoju nezavisnost kroz vekove, ali se danas ipak u mnogo čemu oslanja na Francusku, inače svog jedinog suseda. Monako je jedna od najmanjih zemalja na svetu, površine svega 1,95 kvadratnih kilometara (poređenja radi, recimo da područje Grada Beograda obuhvata 3.222 kvadradna kilometra). Na ovu državu-grad se oslanja francuski Belsol (granica ide kroz nekoliko ulica), za koji se čsesto kaže da je „spavaonica” Monaka pošto mnogi njegovi žitelji rade u Kneževini.
Monako je oficijelno podeljen na 10 četvrti, a najatraktivnija među njima je Monte Karlo gde se nalazi čuveni kazino. Kao što smo već rekli, ovaj kazino je postao simbol Monaka jer još od vremena njegovog nastanka, kada je kockanje bilo zabranjeno Francuskoj i Italiji (inače francusko-italijanska granica je udaljena svega nekoliko kilometara od Monaka), privlači goste iz celog sveta. Noviji detalj u ovom delu Kneževine je impozantni Kongresni centar koji je smešten bliže obali. Tamo se mogu videti i druga zdanja raskošne arhitekture, skupoceni automobili i globalno poznate javne ličnosti.
Druga atraktivnija četvrt je Monako-Vil ili jednostavno - Stena. Tamo je smeštena palata vladarske porodice Grimaldi (vladaju Monakom od 1292. godine). Iako je ovaj deo Kneževine, za razliku od Monte Karla, prilično miran, turisti ga opsedaju, naročito zbog atraktivnog smenjivana stražara iz Knjaževske garde. U blizini se nalazi i Okeanološki muzej sa jednim od najatraktivnijih akvarijuma u svetu. Između Monte Karla i Stene nalazi smestila se nevelika luka koja je, zapravo, geografsko središte Kneževine. Tamo su usidrene jahte koje mame uzdahe.

Zagarantovan užitak

Ali, Azurna obala ima još aduta. Kao što smo već pomenuli, nema saglasnosti šta tačno ona obuhvata. Ako se primeni oštriji kriterijum, onda je to prostor od Mentona do Kana. Između ove dve lokacije je manje od 70 kilometara, odnosno oko jednog sata putovanjem autoputem. Tačno na sredini je Nica, najveći grad na Azurnoj obali, u kome se meša pulsiranje urbane sredine sa ležernošću turističke destinacije. Grad se susreće sa Sredozemnim morem na predivnoj plaži koja se proteže kilometrima. Pored nje ide i najduža saobraćajnica, a to je Engleska promenada (izraz pažnje i sećanja na prve turiste Rivijere).
Sa oko 70.000 stanovnika Kan je pet puta manji od Nice. Ipak, to ne smeta ovom gradu da bude pravi turistički „badža”, čak i u konkurenciji kakva vlada među destinacijama na Azurnoj obali. Pripadnici džet-seta možda neće svratiti u svako mesto na Azurnoj obali, ali ako se tamo zapute sigurno neće zaobići Kan. Ovaj grad je najčuveniji po flimskom festivalu koji se održava od 1939, zbog čega je jedan od najstarijih na svetu, a definitivno je među dva ili tri najuglednija sineastistička okupljanja. Grad se savio oko luke koju opasava čuvena ulica Kroazeta. Jak utisak ostavlja staro gradsko jezgro.

Na oko 80-ak kilometara autoputem od Kana je San Trope. To je veoma malo mesto, sa svega oko 5.500 stanovnika. Iako po nekima ne spada u pravu Azurnu obalu, za nju ga kvalifikuje činjenica da ovo mesto prosto opsedaju najslavnije ličnosti iz celog sveta. Grad je delimično stradao tokom Drugog svetskog rata (tu su se iskrcale savezničke trupe koje su oslobodile Francusku), ali je brižljivo restauriran. Za globalnu popularnost San Tropea naročito je zaslužan Mik Džeger koji se u ovom gradiću 1971. venčao sa Bijankom Perez, manekenkom iz Nikaragve. Od tada San Trope slovi za raj zaljubljenih bogataša.

Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара