„Logan”, osim što je dobar automobil (barem tako kažu oni koji se razumeju u auta), jeste i metafora moderne Rumunije. Za manje od dve decenije ova zemlja je prešla trnovit put od najsurovije istočnoevropske diktature do Evropske unije, od najcrnje ekonomske bede do činjenice da više nema nezaposlenih. Baš tako, tamošnja služba za zapošljavanje komotno može da zamandali vrata. To već neko vreme osete i naši paori jer su njihove njive zaboravile na nadničare iz susedstva.

Odavde se i sada, kao i decenijama unazad, retko odlazi u Rumuniju što je, zapravo, jako čudno ako se zna da se iz Novog Sada ili Beograda do granice stiže za tek nešto više od sata vožnje. Ali mi, ovakvi kakvi jesmo, oduvek smo izbegavali istočne komšije jer njihovo more je daleko i nezanimljivo, šopong u Temišvaru nikada nije bio ni za prineti onome u Trstu ili Segedinu... I šta smo, kog đavola, mogli da vidimo u toj Rumuniji? Da pijemo kaficu sa Čaušeskuovima, Nikolicom i Elenicom?

No, stvari su se u međuvremenu promenile. Nema više negostoljubivih vlastodržaca koji su Tita jednom ostavili bez piksle, pa je ovaj tresao tompus po skupocenom persijaneru. Šta više, granični prelazi u Srpskoj Crnji ili u Vatinu su za većinu od nas najbliže tačke do kojih je stigla Evropska unija. Sada bismo, dakle u Rumuniji mogli da vidimo - Evropu, onu koju nam obećavaju i kojoj se toliko nadamo. Danas bismo mogli da naslutimo kakvo će biti to novo, evropsko sutra. I ne samo to.

Velika je verovatnoća da nikada niste ni čuli za Lugož. To je grad u rumunskom Banatu. I to kakav grad! Pošto biste istorijske fakte verovatno brzo zaboravili, kažimo da Lugož ima oko 50.000 stanovnika, savio se na obalama Tise, oko starog željeznog mosta na kome se nekada plaćala mostarina. Središte krasi izuzetna arhitektura iz austrougarskog perioda sa mnoštvom detalja koji se viđaju i u vojvođanskim gradovima (na primer, žuta kaldrma kao oko novosadske Riblje pijace).

Čisto je kao u apoteci. Na svakih dvadesetak metara postavljene su kante za đubre. Parkovi sa stogodišnjim stablima su istrimovani, a ograde mostova su načičkane cvetnim žardinjerama, kao da će za jedan sat u grad stići kočije sa Marijom Terezijom. Na svakom ćošku su telefonske govornice, i baš svaka je ispravna (vaš izveštač nije mogao da odoli, pa je kao „frik” dizao slušalice tokom jutarnje šetnje po Lugožu). Imaju čak govornice i bankomate za invalide.

Ali, taman kada pomislite da su Rumuni definitivno u Evropi (po svemu pomenutom i zalužili su), iza ugla zaštekće stara „dačja”. Automobili inostranih proizvođača se mogu izbrojati na prste, a domaći „logani” ni na prste. Kao da ih u Krajovi (tamo se „dačje” prave od davnina) montiraju samo sa Srbe. E sad, moglo bi se možda zaključiti kako se komšije ponašaju po onoj „visokoumnoj” da je supa od stare kokoške najbolja. Međutim, nije to, već - velika muka.

Iako svi koji hoće da rade imaju posao, Rumuni u proseku zarađuju tek 200 do 300 evra, dakle manje nego mi koji smo pre samo nekoliko godina „poljubili” dno života. Zato „logan” pored prosečnog Rumuna i dalje prolazi jer taj uprosečeni sused jedva krpi kraj s krajem. Kako sami kažu, sve je skupo, a mi bismo mogli da dodamo da je skuplje nego kod nas. Problem posebne vrste u ovoj zemlji leži u činjenici da u prodavnicama, posle pola stoleća bede, caruje izobilje. A leja je malo.

Ma, ustvari, Evropa je i stigla, i nije. Glavni magistralni put koji vodi prema Temišvaru, presvučen je sa ganjc-novim asfaltom, a na obe strane su dodate zaustavne trake. Saobraćajni znakovi se cakle na krnjem jesenjem suncu. Ali, kraj puta sasvim druga priča. Na primer, Rumuni imaju običaj da ispisuju godinu izgradnje na svojim kućama, pa tako udžerice koje samo što se nisu srušile „krase” godišta 1996, 97, 98... U kafanama se i dalje najčešće naručuje jeftina „cujka” (rakija) i domaće pivo.

Šta kažu novopečeni Evropljani? Raul, simpatičan i izrazito kulturan mladić je činovnik-početnik u opštini Lugož. Govori, srećan je što je Rumunija postala deo Unije, ali dodaje da tako ne misle baš svi, naročito ne oni najstariji. To objašnjava na sledeći način: kad su ga podizali, njegovi roditelji su primali platu od po 2.000 leja, što je po zvaničnom kursu bilo 2.000 američkih dolara. Doduše, nije bilo bog zna šta da se kupi za tolike pare, ali...

Roditelji su imali siguran posao, stan su dobili od države, vozili su kola („dačju” naravno), leti su išli na Crno more, zimi do karpatskih skijališta. A sada, trgovine su krcate, a plate i penzije mizerne, služba je nesigurna. Zvuči poznato, zar ne? Tu su i mnoge druge „cake” koje je donela trka za Evropom. Na primer, restitucija je daleko odmakla pa se dešava da ljudi koji su osedeli u nacionalizovanim stanovima preko noći dobijaju šut-karte od starih-novih vlasnika.

Ipak, Raul se ne dvoumi: bolje je sada kada je njegova zemlja u Uniji, a biće i bolje, samo treba vremena. Već par godina može da putuje bez „šengena”, a kad bude dovoljno para onda će definitivno još više „cunjati” Evropom. Voli Rumuniju, ali pre svega ističe Banat. Kaže, Banaćani su uvek bili najbogatiji i najkulturniji u celoj zemlji. S diskretnom dozom nipodaštavanja on govori o sunarodnicima sa istoka i juga, baš onako kako se i kod nas često može čuti na temu „južne pruge”.

Simpatični Raul, po ponašanju i perfektnom engleskom komotno bi mogao reći da je kao klinac bacao kokice golubovima na londonskom Pikadiliju. Naravno, ne kaže to, šta više, sve vreme kao da se zbog nečeg pravda. Kao da on mora nešto da dokaže sredovečnom novinaru iz Srbije koji je već počeo da zaboravlja i ono malo od engleskog jezika što je znao. Kao da će Srbija odlučivati hoće li Rumunija „upasti” u EU. Opusti se Raule, ti si dobio ono što ćemo mi još čekati. Ti si već Evropa!

Dnevnik, oktobar 2007.

Ponoćni striptiz

Prethodna dekada je kriva što je prva asocijacija na pomen Rumunije i dalje žena, i to ona lakog kova. Reč je, zapravo, o nesrećnicama koje su u lancima seks-trefikinga videle Evropu pre većine svojih sunarodnika, naravno njenu najgoru stranu. U noćnom špartanju Lugožom nismo ih sreli (još pre ponoći ulice su puste), sem u praznom striptiz baru od 15-tak kvadrata. Kad je ušla srpska „sedma sila”, jedna se nevoljno uhvatila šipke za ples, a druga je ostala za stolom i nije nas ni pogledala.

Zašto Lugož?

Turistička organizacija Vršca organizovala je sredinom oktobra studijsko putovanje do Lugoža za novinare iz Srbije. Razlog je projekat „Znakovi za budućnost” čiji je cilj da dva grada zajednički privuku i da razmenjuju turiste. Oni koji budu posećivali Vršac, odlaziće u Lugož i obrnuto. Projekat nagoveštava lep posao jer oba grada definitivno imaju šta da ponude. Ostaje da se konkretizuju ambiciozne ideje koje su potekle sa naše strane. Vrščani i Lugožani kažu da će biti tako.