Najbolja skijališta sveta: Valdizer, Lec i Zuers, Sela Ronda, Tri doline

12:28

NAJBOLJA SKIJALIŠTA SVETA: VALDIZER (VAL D ISERE)
Priča sa srećnim ishodom

Najbolja skijališta na svetu ugnezdila su se na obroncima Alpskih planina. Sa ovom konstatacijom verovatno bi se složila većina skijaša. Ali, koje je skijalište najbolje na Alpima? E, to je mnogo teže pitanje. Bez obzira da li su u Francuskoj ili Švajcarskoj, Austriji ili Italiji, alpske skijaške staze su prvoklasne. A svako od skijališta privlači i nekim svojim posebnostima, pa umesto opšteprihvaćene rang-liste, postoji bezbroj individualnih listica na kojima su ova zimovališta rangirana po subjektivnim kriterijumima skijaša.
Ovaj put priklonićemo se onoj velikoj grupi zaljubljenika u beli sport koji na prvu poziciju, i to bez premca, stavljaju francuski Valdizer (Val d Isere). Šta  više, i njegovi žitelji (ima ih manje od dve hiljade) proglasilu su Vladizer i komšijski Tignes za najlepše ski područje na svetu. Ovo mesto je poznato po takmičenju za Svetski kup u Alpskom skijanju koje se održava početkom decembra od 1955. Na čuvenoj stazi Belvedere vožen je muški spust Zimskih olimpijskih igara 1992, kojima je zvanični domaćin bio obližnji Albertvil.
Valdizer se nalazi na severoistoku francuske pokrajine Savoj, udaljen je samo pet kilometara od granice sa Italijom, a ni Švajcarska nije daleko. Samo naselje je na obodu Nacionalnog parka Vanois, koji je osnovan 1963. Malo keltsko pleme tu se nastanilo još u vekovima pre nove ere. Za vreme vladavine Rimljana, ovuda je prolazio legionarski i trgovači put. Današnje ime je izvedeno od latinskog pojma za planinski pašnjak ili za visoku dolinu. Papa je 1637. kraju dao versku autonomiju jer su do župe vodili teški i opasni putevi.
Šta je toliko privlačno u Valdizeru i njegovoj okolini? Najpre, to su skijaške staze. Njihova ukupna dužina je 300 kilometara, a po konfiguraciji mogu da zadovolje sve kategorije skijaša, od početnika do eksperata. Njih opslužuje 90 ski-liftova, među kojima su i oni najmoderniji, dizajnirani po konceptu „hand free”. Pošto se mesto nalazi na 1.850 metara nadmorke visine, a okolni visovi bukvalno sežu do neba, u Valdizeru i okolini snega ne manjka. Skijaška sezona počinje u novembru i proteže se sve do početka maja.
Čak i oni koji više preferiraju neke druge skijaške centre, priznaju da je Valdizer prestonica kada je reč o takozvanim „off-pistama”. To su neobeležena skijališta koja su idealna za vožnju slobodnim stilom. Domaćini ističu još jedan od aduta: bez obzira na koje skijalište izađu, zaljubljenici u beli sport će barem na nekoliko momenata zaboraviti da su na skijama i prepustiće se fantastičnom pogledu. Ovo definitivno nije fraza, o tome svedoči i činjenica da su u radijusu od nekoliko desetina kilometara barem još dva top-skijališta.
U daljem nabrajanju aduta ove destinacije, treba se setiti i ljudi koje Valdižerani nazivaju svojim istinskim ambasadorima. Luis Bonevi postao je 1906. prvak Francuske u skijanju. Henri Oliver osvojio je 1948. dve zlatne medealje na Olimpinskim igrama u Sent Morisu. Žan Klod Kili okitio se sa  tri zlata na Olimpijskim igrama u Grenoblu 1968. Svi oni su bili članovi Sportskog kluba Valdizer, koji i danas okuplja vrhunske skijaše, poput Patrika Bianšia, Metjua Bozeta ili Andreja Pelitiera.
Međutim, izgleda da su prošla doba viteškog dokazivanja na belim obroncima iznad Valdizera. Nekadašnje mladiće i devojke koji su se izlagali pravim opasnostima sledeći Kubertenovu olimpijsku maksimu, zamenila je omladina neopterećena rezultatima, medaljama i peharima. Glavni moto sada je: što više zabave i uživanja. To dokazuju skijaši koji na staze izlaze sa neobičnom opremom, kao što su daske za skijanje i još svakojaka čudesa koja su pre par decenija bila nezamisliva. Kažu, i u tom smislu, Valdizer je šampion.
Redovni posetioci tamošnjih strimina često se hvališu da znaju „tajne staze” ili skrivene padine. Za razliku od nekih mondenskih skijališta, Valdizer nudi divljinu i uživnaje daleko od tuđih očiju. Ni cela sedmica nije dovoljna da se otkriju sve skijaške putanje. Kada se ovome doda šmek samog mesta, zaljubljenici u istinski odmor od gradske vreve i svakodnevne rutine imaju šta i da dožive. Jer, Valdizer se ne može pohvaliti sa velikim hotelskim kompleksima i soliterima kao, na primer, Val Thorens iz obližnje Tri doline.
Ne, Valdizer nije destinacija za masovni turizam, barem ne u obimu kao pomenuti Val Thorens koji za jednu sezonu privuče i do 900.000 skijaša. U Valdizeru, kamene kuće su male i jednostavne, čak i sve novo što se gradi ne odstupa od tradicionalne savojske arhitekture. Dominiraju kamen, drvo, metal, koji se skladno prepliću. Najtipičnije su kamene kolibe, raštrkana po nekoliko zaseoka, kao što su Dail, Kret, Laisinant ili Fornet, koje povezuje besplatan autobuski prevoz.
Recimo i nešto o tome kako je turizam stigao u Valdizer. Tokom leta 1929. ovaj kraj je posetio Žak Moufler iz Pariza. Bio je ubeđen da je to dolina iz snova i nije hteo da ode sve dok gradonačelnik Nikolas Bazil nije shvatio da će jedino turizam sprečiti odlazak mladih u velike gradove. Taj trend je pretio da Valdizer potpuno nestane sa mape, ali stanje se promenilo kada je tokom tridesetih dovedena struja i voda, izgrađen dobar put. Pre tačno 70 godina, 1936. otvoren je prvi ski lift, a 1938. osnovana je kompanija koja je izgradila nove.
Posle kratke stanke koju je izazvao Drugi svetski rat, krenuo je pravi turistički uzlet, izgrađeni su još bolji putevi, hoteli, restorani, pansioni. Danas je u Valdizeru moguće pronaći različite vrste smeštaja, od jednostavnih studijskih apartmana do luksuznih koliba i udobnih hotelskih soba. Gostima su na raspolaganju kvalitetni hoteli u samom središtu sela, ali i pansioni po okolnim zaseocima. Ma gde da se smeste, odlična komunikacija obezbeđuje brz transfer do skijaških staza.
Mada zagriženi skijaši najveći deo dana, a neki i noćne sate, provode na skijalištima, domaćini su se pobrinuli da gostima ponude odmor i zabavu kada se izvuku iz ski-odela i skiđu sa skija. Recimo, moguće je satima lutati uređenim stazama za šetanje, uživati uz hranu spremljenu po lokalnim običajima u nekom od brojnih restorana, čajdžinica ili pabova kakav je onaj čuveni Morisov. Sva ova okupljališta ožive oko pet sati posle podneva, kada se u njih slivaju skijaši sa svih strana.
Uz visoki turizam, u Valdizer su stigle i poznate robne marke, pa je u luksuzinim prodavnicama moguće kupiti skupocenu odeću, parfeme, nakit i, što je najvažnije, skijašku opremu vrhunskog kvaliteta. Kad je u pitanju noćni život, uglačane skijaške staze ustupaju mesto plesnim pistama u nekoliko velikih diskoteka. Dok su roditelji na skijalištima ili po restoranima i diskotekama, deca borave u igraonicama sa profesionalnim animatorima. Pomenimo i to da je ski-pas za decu do pet godina besplatan.
Osim skijanja, priroda i domaćini su obezbedili uslove i za ostale zimske sportove, poput sankanja po neuređenim padinama, klizanja, kartinga, vožnje skimobilima, penjanja po ledenicama. Tu je i kroskantri, parajedrenje, ULM letovi. Kada se pobegne od snega, moguće je izabrati kupanje u „toplim vrtlozima”, masažu, saunu, jogu. Organizuju se posete obližnjim farmama, neobični kursevi poput onog tokom kojeg polaznici ovladavaju veštinom spremanja kolača. A za one koji bi samo da se odmore, tu je leškarenje na osunčanim terasama.
Pomenimo i to da je Valdizer tokom šestomesečne sezone ispunjen svakojakim sociijalnim i kulturnim dešavanjima. Osim pomenutog zvaničnog skijaškog takmičenja, mesto krajem februara postaje nezvanična prestonica sveta u skijanju slobodnim stilom. Pre toga, za kraj decembra je rezervisan Božićni festival, januar protiče u praktikovanju lokalnih običaja kao što je noćna parada bakljama koju prati vatromet. U martu i aprilu se organizuju festivali klasične muzike i avanturističkog filma.
I sve ovo što je nabrojano delo je manje od dve hiljade Valdižerana (prema popisu iz 1999 bilo ih je tačno 1.628). Potomci entuzijasta iz familija Bazile, Kili ili Matis (najpoznatije porodice u ovom krjau), preuzeli su, očuvali i nadogradili ideju o Valdizeru kao o prestižnoj turističkoj destinaciji. Početkom prošlog veka ta ideja i nesebičan trud meštana spasili su ovo mesto od nestanka, što se dogodilo mnogim drugim alpskim selima. Valdizer je, ne samo preživeo, već je i postavio standarde za vrhunski zimski turizam.

Gordan Brkić

NAJBOLJA SVETSKA SKIJALIŠTA: LECH I ZUERS (LECH - ZURS)
Sinonim za kvalitetan odmor

Skijališta u Austriji, kao i u ostalim alpskim zemljama, nude izuzetne uslove za smučanje. Priroda je obdarila planinski kolos, koji zalazi u pet država, najboljim karakteristikama za bele sportove. A kada se tome doda germanska pedantnost i posvećenost, onda je jasno zašto skijališta u Austriji nose epitet prestižnih. Zimovanje u tamošnjim centrima je skupo, ali isto tako i vredno svake potrošene pare.
Iako u Austriji baštine dugu turističku tradiciju, mnogi ski-centri u ovoj zemlji trenutno se nalaze u svojevrsnoj tranziciji od malih, porodičnih zimovališta ka velikim, bučnim destinacijama. Oni najpoznatiji su stecište svetskog džet-seta. Međutim, bez obzira da li je reč od mondenskom zimovalištu, ili ski-centru koji je prihvatljiv i za pliće džepove, sinonim za sve njih je konstantan kvalitet.
Austrijanci bi mogli da kandiduju barem pet centara na listu najprestižnijih svetskih zimovališta. Među njima bi se svakako nalazio dvojac Lech (Lech) i Zuers (Zurs). Reč je o dva mala mesta u području Arlberg, koje se nalazi u Tirolu. Istini za volju, u istoj dolini postoji još nekoliko naselja. Oberleh (Oberlech) se smestio nepsredno iznad Lecha, Zug (Zug) i Stubenbah (Stubenbach) su nešto izdvojeniji.
Skijališta oko Lecha i Zuersa deo su jedog većeg kompleksa. Reč je o Ski-Arlbergu, čije središte je grad St. Anton (St. Anton). Ovaj mega-centar čini 276 kilometara uređenih staza, od kojih je 58 pokriveno sistemima za umetno zasneživanje. Postoji još 180 kilometara staza za fristajlere. Rade 84 ski-lifta, čiji kapacitet je 123.600 smučara na sat. Staze kreću sa 2.800 metara iznad mora i spuštaju se na 1.450 metara. Šestodnevni ski-pas staje 194 evra.
Geografsko središte skijaškog kompleksa Arlberg je planina Galzig (Galzig), čiji je vrh Valuga (Valluga) sa 2.811 metara nadmorske visine najviši u celom kraju. S jedne strane Galziga se nalaze Lech i Zuers, a sa druge St. Anton, te još nekoliko turističkih naselja, među kojima se izdvajaju St. Kristof (St. Cristoph) i Stuben (Stuben). Tu su još neka manja mesta, poput Klostorla (Klostorlo) ili Jakoba (Jakob) nadomak St. Antona.
Predsezona kreće početkom decembra. Od 23. decembra do 23. marta traje takozvana visoka sezona (sa međusezonom od 7. januara do 2. februara). Druga međusezona počinje 24. marta, a završava 13. aprila, sledi sedmodnevna „sunčana ski-nedelja”, dok je zadnjih 10 dana aprila rezervisano za zatvaranje sezone. Ona se ove godine u Lechu, Zuersu i St. Antonu završava 22. aprila, dok je kraj u St. Kristofu i Stubenu 1. maja.
Zuers je udaljen 15 kilometara od St. Antona. Povezuje ih put koji vodi preko St. Kristofa (skretanje uzbrdo neposredno pre Stubena). Četiri kilometra dalje od Zuersa je Lech. Od jednog du drugog mesta može se stići automobilom, besplatnim mini-busevima, ali i na skijama. Zuers je na nadmorskoj visnini od 1.716 metara, Lech se nalazi na 1.450 metara nad morem. Tačno iznad njega, 210 metara uviše je Oberleh.
Ova tri naselja nalaze se u dolini koju, osim najviše Valuge, okružuje još desetak planinskih vrhova, čija nadmorska visina prelazi 2.000 metara. Osim što kraj pruža odlične uslove za alpsko skijanje, turisti mogu da uživaju i u nordiskom smučanju, fristajlingu, penjanju uz zaleđene litice ili, jednostavno šetanju. Kao ilustraciju, pomenimo podatak da je uređeno 26 kilometara staza za nordijsko skijanje, te 15-ak za šetnje.
Lech u poslednje vreme preuzima titulu elitnog skijališta od susednog St. Antona. Smatra se da su razlog tome duge i ne preterano zahtevne staze, koje su pogodne za početnike i porodice sa decom. Žičare od Lecha i Oberleha uglavnom vode prema vrhovima Kriegerhorn (Kriegerhorn), koji doseže 2.173 metara nadmorske visine, i Zoger (Zoger Hochlicht) na 2.377 metara iznad mora. Ima dosta i staza za pešačenje.
Zuers je malo, mirno mesto. Žičare iz njega idu u pravcu vrhova Tritkoph (Trittkoph) na 2.432 metra nadmorske visine, te Mugengarta (Muggengrat) na 2.450 metara iznad mora. Uglavnom se radi o težim stazama, koje mogu da namuče i dobre smučare. U većini slučajeva, piste su kratke i iscepkane putevima. Iako domaćini vode računa o spremnosti staza, utisak većine skijaša je da one nisu dobro održavane kao piste iznad St. Antona.
Područje Arlberga s razlogom slovi za pravi raj fristajlinga. Poklonicima sve popularnijeg sporta na raspolaganju je 180 kilometara staza. Umesto domaćina, za koje smo već kazali da su veoma pedantni i posvećeni, fristajlerska prostranstva uređuje priroda. Neka od ovakvih područja su veoma zahtevna, pa fristajleri treba da dobro paze. Inače, planine u Arlbergu ne obiluju šumama, što povećava utisak o opasnosti fristajling pista.
Kad je reč o smeštaju, Lech i Oberleh imaju desetine hotela, brojne pansione i apartmane. Iako je Lech postao prestižna destinacija koja privlači svetski džet-set, ovo mesto je dobrim delom sačuvalo šmek prošlih sedam vekova svog postojanja. Kada govorimo o Lechu, ne možemo da pomemo još nešto. Grejanje prostorija i potrošne vode obezbeđuje toplana koja radi na biomasu.
U ovom mestu sistem parkiranja je brižljivo osmišljen, tako da gosti sa skijama pod nogama ili na ramenima ne moraju da se probijaju kroz lavirinte parkiranih automobila. A šta tek reći za Oberleh koji je jedinstven po tome što je potpuno oslobođen od saobraćaja. Do ovog naselja se može stići jedino gondolama iz Lecha ili skijama niz neku od staza. Za Oberleh kažu da je sunčana terasa Arlberga.
Žitelji Zuersa reklamiraju svoje mesto kao „skijašku Meku”. Ovaj epitet potkrepljuju s nekoliko činjenica. Zuers je, uz St. Kristof, turistička destinacija na najvišoj nadmorskoj visini u Arlbergu, što znači da se tamo i sneg najduže zadržava. Mesto ima samo 22 hotela, što garantuje miran odmor, prvenstveno posvećen skijanju. Zbog zahtevnijih staza, te vrsnih instruktora, Zuers važi za mesto najboljih ski-škola na svetu.
Vanskijaška ponuda je bogatija u Lechu, koji je nešto veće mesto, nego u Zuersu. U ovom smislu Lech prednjači jer sa susednim Oberlehom ima mnoštvo hotela, restorana, kafića. U Zuersu, gde su mogućnosti za vanskijašku zabavu skromnije, ističu drugačije adute: bliži su St. Antonu, a u provod do Lecha se može i šetnjom koja traje do pola sata. Kada se turisti iz Zuersa dobro provesele u Lechu, obezbeđen im je prevoz, nazad do sobe. 
Od manifestacija, treba pomenuti proslavu Božića po lokalnim običajima, nedelju fristajlinga, tokom koje se takmiče poklonici ovog sporta iz celog sveta. Međutim, najzanimljiviji događaj je trka „Belog prstena”. Ona se održava tek nekoliko godina, a započeta je u svrhu obeležavanja pola veka bavljenja turizmom. Ove godine okupila je 700 takmičara iz 11 zemalja. Oni su žičarama i stazama napravili pun krug oko Lecha i Zuersa.
Poseta ovom dvojcu ne bi bila potpuna kada se ne bi oprobala okolna skijališta, koja čine deo sistema Ski-Arlberg. St. Anton, urbani centar regije, je jedno od najstarijih skijališta u Austriji, jer počeci zimskog turizma sežu do 1902. godine. Na strminama iznad ovog grada 2001. je održano Svetsko prvenstvo u skijanju. Centar St. Antona čini lepo uređena pešačka zona u kojoj su smešteni barovi i trgovine.
Skijališta oko ovog grada uglavnom su namenjena boljm skijašima. Raspoređena su na četiri planine, pomenutom Galzigu sa vrhom Valuga, zatim Gampenu (Gampen) sa najvišim vrhom Kapal (Kapall) na 2.330 metara iznad mora, Rendlu (2.100 metara iznad mora), te Stubenu sa najvišm vrhom Albonagrat na 2.400 metara nadmorske visine. Skijaški potez od Valuge do St. Antona dug je čak 10,4 kilometara.
Na kraju, zaključimo ovu priču s konstatacijom kojom smo i počeli. Kvalitetno i skupo. Kada u Arlbergu hotel „okite”, recimo sa četiri zvezdice, onda ih on zaista toliko i zaslužuje. Ako turista, na primer, putem Interneta rezerviše smeštaj mesecima unapred, može biti siguran da će ga soba čekati u dogovorenom terminu. A ako se odluči za špic sezone, najam ležaja će platiti i do 350 evra dnevno.
Gordan Brkić

NAJBOLJA SKIJALIŠTA SVETA: SELA RONDA (SELLA RONDA)
U pravcu kazaljki, a može i kontra

Italija zaista ima kandidate za listu najprestižnijih skijališta na svetu. Na tom spisku svakako bi mogli da se nađu Madona di Kampiljo (Madonna di Campiglio) u regiji Adamelo Brenta (Adamello Brenta) ili Sestrijere (Sestriere) u blizini granice sa Francuskom, te još neka skijališta. Ovaj put izdvajamo Sela Rondu (Sella Ronda).
U pitanju je stenoviti masiv u Dolomitima, italijanskom delu Alpa, oko kojeg su četiri skijaške doline sa 500 kilometara staza, te 220 ski-liftova. Kompleks Sela Ronda je deo jednog još većeg, nazvanog Dolomiti Superski, u čijem sastavu je 12 skijališta, sa ukupnom dužinom staza od 1.220 kilometara.
U čemu je posebnost Sela Ronde? Nju čine planinske gromade među kojima dominira Marmolada sa najvišim vrhom u Dolomitima na 3.342 metra nadmorske visine. Četiri doline ispod visova, Val di Fasa (Val di Fassa), Val Gardena (Val Gardena), Alta Bađa (Alta Badia) i Araba (Arabba), povezane su u jedno veliko skijalište.
Reč je o svojevrsnoj kružnoj turi što znači da, bez obzira iz koje doline se kreće, posle punog kruga vraća u istu. U Sela Rondi je moguće skijati u pravcu kretanja kazaljki na satu ili u kontra smeru. U prvom slučaju, skijaše usmeravaju putokazi narandžaste boje, a u drugom strelice su obojene u zeleno.
Tura se može započeti u četiri mesta i to u Kanazeu (Canazei) u dolini Val di Fasa, u Selvi (Selva) u Val Gardeni, Korvari (Corvara) u Alta Bađi, te u Arabi. Ma iz kog mesta da krenu kreće, i u bilo kome smeru idu, skijaši prelaze najmanje 23 kilometra staza, te između 14 i 16 kilometara ski-liftova.
Osim u skijanju, smučari će uživati u izuzetnom krajoliku prepunom gustih šuma i impozantnih stena Sele. Pošto se najniža naselja u dolinama nalaze na oko 1.500 metara nadmorske visine, logično je da snega u ovom kraju ne manjka. Ipak, za svaki slučaj, domaćini su obezbedili veštačko zasanežavanje čak 70 odsto staza.
U kružnu turu ne treba krenuti posle 10 časova prepodne jer se najmanje dva sata gube na ski liftovima. Osim toga, do zadnjeg prevoja treba doći najkasnije do 15,30 pošto se ski-liftovi zatvaraju između 16 i 16,30 časova. Pre polaska valja proveriti i vremensku prognozu jer se događa da su prevoji zatvoreni zbog nevremena ili lavina.
Svaka dolina nudi po nešto za sve kategorije skijaša. Oni vičniji smučanju ne bi trebalo da propuste stazu Gran Risa u Alta Bađi, kao ni Saslong u Val Gardeni. Na njima se održavaju prestižna takmičenja u veleslalomu i spustu. Tu su i zahtevne staze na području Porta Vescova u Arabi.
Za svaku od dolina Sela Ronde moguće je kupiti pojedinačni ski-pas, ali je to prava greota jer se za samo koju desetinu evra više može pribaviti Dolomiti Super Ski koji vredi u sva četiri skijališta ovog kompleksa, kao i u osam ostalih zimskih centara u Dolomitima. Ovaj veliki ski pas košta nešto manje od 200 evra za šest dana.
Kad je o smeštaju reč, treba istaći da je razlika u cenama izrazito velika. Mesta koja bije mondenski glas, a ona se nalaze u Alta Bađi i naročito Val Gardeni, skuplja su, dok su cene umerenije u Val di Fasi, a posebno u Arabi gde je tamo turistička infrastruktura manje razvijena.
Dužina staza u Alta Bađi je 130 kilometara. Za iskusne skijaše poslastica je staza Gran Risa koja kreće sa vrha Piz la Ila na 2.077 metara nadmorske visine, a spušta se do mesa La Vila (La Vila) na 1.433 metra. Ipak, staze u Alta Bađi uglavnom privlače početnike, a eksperti željni uzbuđenja odlaze u neku od susednih dolina.
Skijališta Alta Bađe su dobro uređene i domaćini ih lepo održavaju, mada jaki vetrovi u području Pralongije, gde je vegetacija retka, ponekad odnose sneg. Ski-liftovi su brzi i udobni, većinom se radi o tro i četverosedežnicama, a saobraća i nekoliko gondola. Mada su gužve retke, bolje je sesti u gondolu u nekom od manjih mesta, San Kasini ili Pedracesi.
Kad je o smeštaju reč, treba reći da se uvek traži mesto više u popularnoj Korvari (Corvara), Kolfosku (Colfosco) i La Vili (La Villa), zbog čega su tamo i cene više. U ovim mestima smeštaj treba rezervisati mesecima pre zimovanja. Manja gužva i niže cene su u S. Kasini (S. Cassina), Pedraesi (Pedracesa) i La Vali (La Vala).
Kada siđu sa skija, smučari i nemaju baš mnogo izbora u Alta Bađi. Ako požele naveče da izađu iz hotelske sobe ili pansiona, tu je nekoliko barova i diskoteka. Ipak, ovde  čeka jedno neponovljivo iskustvo - druženje sa pripadnicima jednog malog autohtonog naroda. To su Ladini, koji uz svoj maternji, govore i italijanski, te nemački jezik.
Val Gardena je najjača karika u lancu Sela Ronde. Ima 176 kilimetara staza od kojih je 85 odsto pokriveno snežnim topovima, pa snega ne može da manka. Skijalište se sastoji od dva dela, istoimene Val Gardene i Alpe di Siusija, u kome dužina staza doseže do 60 kilimetara, a uglavnom su namenjene početnicima i rekreativcima.
Val Gardenu čine tri mesta, Selva, St. Kristina (St. Cristina) i Ortisei, a u Alpe di Siusi su Kastelroto (Castelrotto), Siusi i Fie. O ovoj dolini je primetan germanski uticaj, prvi jezik lokalnog stnaovništva je nemački, svi natpisi su ispisani na ovom i na italijanskom jeziku (nemački naziv za Val Gardenu je Groden).
Dva dela skijališta nisu međusobno povezana stazama, ali zato je organizovan autobuski i prevoz vozom. Što se tiče staza u Val Gardeni, one mogu da zadovolje sve ukuse. U samoj dolini su staze za početnike, a kako se nadmorska visina povećava, smučališta postaju sve zahtevnija. Naročita atrakcija je staza Saslong, na kojoj se takmiče profesionalci.
U ovoj dilini je i mnoštvo takozvanih sunčanih staza, na kojima skijaši kombinuju skijanje, zabavu i sunčanje. Pomenimo i stazu La Longia, koja se spušta od vrha Secede do mesta Ortiseia, i ukupno je duga 10,5 kilometara. Ne treba zaboraviti ni široke staze u predelu Seceda, za koje kažu da su idealne za jutarnje spustove. Gužvi na ski-liftovima nema.
Smeštaj je skuplji u području Val Gardene, nego li u Alpe di Suisi. Razlog za to su skijaška takmičena u Val Gardeni, ali i nastojanje tamošnje uprave da u ovaj deo skijališta privuče boljeplatežne goste, što podrazumeva i neke restrikcije. Tako, recimo, sve vanpansionske usluge u, inače dobrim hotelima, mogu da koriste samo njihovi gosti.
Ni Val Gardena ne može da se pohvali sa naročitom poudom za turiste izvan skijaških staza. St. Kristina gaji imidž tihog porodičnog odmarališta, dok je nešto življe u Selvi i Ortiseiju koji je, inače, najveće mesto u ovoj dolini. Naročito je lepo uređen centar, koji je pretvoren u pešačku-šoping zonu, u njoj dominiraju radnje sa skijaškom opremom.
Val di Fasa ima 120 kilometara uređenih staza za skijanje i 52 ski lifta. Adut ove doline je lepo vreme, pošto je osam od 10 dana sunčano. Skijalište je prilično razruđeno. U izdvojenom predelu Kareza (Carezza) je oko 30 kilometara staza, dok je ostatak raspoređen u međusobno povezanijim delovima Belvedere, Ciampaca, Col Rodelle, Ciampedia i Buffaura.
Kareza je pretežno izbor skijaša-početnika i turista koji zimuju porodično. Smučare najviše privlače sunčane i široke staze Belvederea i Col Rodela iznad naselja Kanezei (Canezei) i Kampitelo (Campitello). Iz Kanazeia se može krenuti i na kružnu turu po Sela Rondi. Gužve na ski-liftovima opadaju kako raste nadmorska visina.
Da je Val di Fasa pravo moderno zimovalište potvrđuje i podatak o 26.000 ležajeva u hotelima, apartmanima i pansionima. Smeštaj je skuplji u popularnim mestima Kanezei i Kampitelo, dok se povoljniji najam može dobiti u Penji (Penia) i Albi. Društveni život je najbolji u Kaneziju, dok se u Penji i Albi noću čuju samo fijuk vetra i prštanje snega.
Araba je najmanja, ali nezaobilazna karika u lancu Sela Ronde. U zaleđu je kraljica Dolomita - planina Marmolada, pa je razumljivo što su tamo staze najzahtevnije. Skijalište ima 62 kilometra uređenih smučališta i 32 ski-lifta. Staze su međusobno dobro povezane, manje pešačenje je potrebno samo kod Arabe kada se ide na turu Sela Ronda.
Kraj oko Marmolade ušao je u sastav sistema Dolomiti Superski tek 2001. godine, do kada je bio uglavnom poznat samo pravim avanturistima. Međutim, u poslednjih šest godina, ovo skijalište se raščulo. Gostiju je svake godine sve više što, na žalost, ne prati razvoj infrastrukture, pa su gužve na žičarama velike.
Pomenimo i jednu neobičnu atrakciju. Na Serauti, drugoj međustanici gondole koja vodi ka vrhu planine, nalazi se muzej posvećen Prvom svetskom ratu. Pre 90-tak godina u ovom kraju se odigrala bitka i to na 3.000 metara nadmorske visine, samo tristotinak niže od najvišeg vrha Dolomita. 
Uz istoimeno mesto Araba, tu je i naselje Malga Kapela (Malga Ciapela) u podnužju Marmolade, koje i dalje odoleva urbanizaciji karakterističnoj za moderne turističke cente. Celo skiajlište ima samo 6.000 ležajeva. I dok će danju tamošnje ski-staze doneti mnoštvo uzbuđenja, noćni provod treba potražiti u nekoj od susednih dolina.
Gordan Brkić

NAJBOLJA SKIJALIŠTA SVETA: TRI DOLINE (LES TROIS VALLES)
Gorostas zimskog turizma

Tri doline (Les Trois Vallees) spadaju među najbolje ski-centre u svetu. Područje površine 1.400 kvadratnih kilometara, smešteno u francuskoj pokrajini Savoji, kao da je stvoreno za zimske sportove. Više od 600 kilometara uređenih staza za skijanje, 200 ski-liftova koji mogu da opsluže 230.000 skijaša na sat, te 1.500 snežnih topova, čine kapacitete koje nema ni jedan drugi zimski centar.
Kao što mu i ime kaže, ovaj kompleks se raspršio po tri doline u francuskim Alpima. Za osamdesetak godina organizovanog turizma, kraj je prešao put od krajnje zabiti na granici sa Švajcarskom do kosmopolitskog odredišta, čiju okosnicu čini osam naselja. Svako od njih ima autentičan šmek, ali svi su deo jedinstvene, dobro osmišljene i funkcionalne celine. Pored njih, tu je i mnoštvo „zaseoka” - izolovanih hotela i apartmanskih naselja.
Zaljubljenici ovog kompleksa kažu da bi bila potrebna cela jedna skijaška sezona da se istraže sve mogućnosti koje za smučanje pružaju Tri doline. A sezona tamo počinje sredinom novembra i traje sve do polovine maja. O razmerama skijališta ilustrativno govori i podatak da ski-liftovi vode do 25 planinskih vrhova, od kojih neki prelaze i preko 3.000 metara nadmorske visine.
Godine 1925. grupa engleskih biznismena, istovremeno i strastvenih skijaša, odlučila je da uloži pare u turistički nerazvijene fracuske Alpe. Polazna ideja je bila da se formira skijalište koje bi pariralo zimovalištima u Austriji i Švajcarskoj, koja su kontrolisali tamošnji kapitalisti. Jer, u poletnim godinama posle Prvog svetskog rata, a pre velike ekonomske krize, zimski turizam je obećavao veliki profit.
Kako Englezi nisu imali Alpe kod kuće, logičan izbor bila je saveznička Francuska. Te 1925. formirana je ekspedicija, koju je predvodio Arnold Lun, poznati skijaš koji je osmislio sportsku disciplinu slaloma. Njegov zadatak je bio da istraži dolinu Sant Bon (Saint-Bon). Međutim, pošto je obišao ceo kraj, brzo je zaključio da je Sant Bon samo deo prirodnog kompleksa koji su činile još dve doline, Les Alues (Les Allues) i Belvli (Belleville).
„U Savoji postoji izuzetno područje koje čine tri skoro paralelne doline. Uprkos nekim međusobnim različitostima, one zajedno mogu biti pretvorene u veliki zimski centar”, napisao je u svom izveštaju Lun. Iskusni skijaš je dobro zapazio svojstava koja su bila presudna za budući razvoj Tri doline. „Kosine obronaka su fantastične, a rizik od lavina je minimalan”, zaključio je Lun.
Drugi svetski rat je omeo ekspanziju skijališta, ali je zato početkom sedamdesetih godina 20. veka usledio bum. Naročit podstrek dala je odluka lokalnih vlasti da se objedine žičare u dolinama i da se prodaje jedinstveni ski-pas. On je u ponudi od 1971, od kada su skijaši bukvalno pohrlili u Tri doline. Usledilo je proširivanje skijališta, izgradnja hotela i apartmana.
U najistočnijoj dolini Sant Bon su četiri naselja, locirana na nadmorskim visinama od 1.300 do 1.850 metara, a među njima je dolina u dolini - Kurševel (Courchevel). Najpopularnija naselja su Kruševal 1650 i Kruševal 1850, u njima je i najviše smeštajnih kapaciteta. Kruševal ima 150 kilometara uređenih staza na 540 hektara , te još 10.000 hektara neuređenih terena. Staze se spuštaju sa 2.738 na 1.300 metara nadmorske visine.
Susedna, srednja, dolina je Les Aules. U njoj su se smestila dva poznata naselja, Meribel i Meribel-Motrat (Meribel-Mottaret). Mnogi ih smatraju najšarmatnijim mestima u Tri doline. Osim skijjaških staza, turistički aduti Meribela su jezero i nacionalni park Tuedo, na čijem obodu se naselje nalazi, te tradicionalna arhitektura. U ovoj dolini uređeno je oko 150 kilometara staza, skijaše opslužuje 60 žičara.
Dolina Belevil je istovremeno najviša po nadmorskoj visini, te najveća po prostranstvu. Okosnicu turizma čine naselja Sent Martin (St-Martin-de-Belleville) na 1.400 metara nadmorske visine, Le Menuir (Les Menuires)  na 1.850 metara, i Val Torens (Val Thorens) koji je zbog nadmorske visine od 2.300 metara najviša turistička destinacija u Evropi.
Skijališta u dolini Belevil većinom su okrenuta prema istoku i zapadu, zbog čega su obasjana suncem tokom celog dana. Staze, čija ukupna dužina doseže 300 kilometara, različito su rangirane, što omogućava smučanje svim kategorijama skijaša, od početnika do eksperata. Opslužuju ih 72 žičare. Osim za klasično skijanje, u ovoj dolini postoje i odlični uslovi za ostale zimske sportove.
Val Torens je posebna priča. Taj gradić čine brojni hoteli-neboderi. Ukupan smeštajni kapacitet je 22.000 ležajeva, zbog čega Val Torens tokom sezone ugosti oko 900.000 turista. Okružen je sa šest planinskih vrhova čija visina prelazi 3.000 metara. Pruža odlične uslove za alpsko, ali i nordijsko skijanje, snoubording, tamo je čak i tobogan na šest kilometara dugoj stazi za sankanje, te „Dom sportova” sa bazenom i terenima za 20-tak sportova.
Domaćini su zaista uložili mnogo truda i novca da Tri doline pruže izuzetne uslove za skinjanje. Ali, kako vrhunski turizam podrazumeva više od dobro pripremljenih staza, tu su i mnogi kulturni događaji, te atrakcije. U pomenutom Val Torensu održavaju se koncerti klasične muzike i džeza, ali i neobične sportske aktivnosti, kao što je vožnja automobila po ledu, penjanje po zaleđenom vodopadu, paraglajding i slično.
Sve pobrojano, ali i mnoštvo noćnih barova, diskoteka, butika, učinilo je da Val Torens postane magnet za mlade. Srednja dolina u kojoj su Meribel i Motrat najčešći je izbor porodičnog sveta. Kruševal 1850 je najmondenskije mesto. U njemu se nalazi nekoliko ekskluzivnih hotela poput onoga iz lanaca Aman. Za ulaznicu u tamošnje diskoteke, gde se može đuskati sa pripadnicima džet-seta, treba izdvojiti pravo malo bogastvo.
Za područje Tri doline, u izvenom smislu, može se reći da ima turističku tradiciju dugu nekoliko vekova. Turizam u današnjem smislu (a ovde on prevasnodno podrazumeva aktivnosti vezan za zimske sportove) novijeg je datuma, kao što je napred i objašnjeno. Međutim, još od 16. veka u ovo područje su dolazili hodočasnici koji su posećivali hrišćanske svetinje u Sent Martinu.
Reč je o parohijskoj crkvi i svetilištu Nort Dam de la Vi (Norte-Dame-de-la-Vie), podignuto u slavu Vaznesenja Bogorodice, u obliku grčkog krsta sa četiri kružno raspoređene kapele. Oltarski kip parohijske crkve je jedinstven zbog višebojnosti, skladnih dimenzija i stubova koji se uzdižu oko njega. Pozlaćeni oltar i barokni nameštaj krasae crkvu La Perier (La Perriere) koja se nalazi u distriktu gde i sve popularnije skijalište La Tania.
Boravak u Tri doline može iskoristiti i za otkrivanje bogatog kulturno-istorijskog nasleđa Savoje. Od 2003. domaćini tome posvećuju naročitu pažnju, kada je i razvijen poseban koncept ovog vida turizma. Na nižoj nadmorskoj visini od pomenutih osam centara u Tri doline je i banjski kompleks Brid (Brides-Les-Bains), do koga se može žičarom iz Meribela. Na 900 metara nadmorske visine smestio se Orel (Orelle). Odatle je moguće krenuti na najviši vrh Tri doline, La Point du Boušet (la-Pointe-du-Bouchet), na 3.400 metara.
Gordan Brkić



Share This Story

Tags:

You Might Also Like

0 коментара