Samoizolacija bi bila najgori mogući scenario za budućnost Srbije. U svetu koji je sve intenzivnije uzajamno povezan i zavisan ostajanje jedne male i siromašne zemlje izvan glavnih evropskih tokova bilo bi ravno osuđivanju generacija koje dolaze na život na periferiji, bez mogućnosti za kvalitetnim obrazovanjem i razvojem. Izolacija i samoizolacija  bi nas izložili opasnosti permanentnog siromaštva, država i društvo bi i dalje ostali vrlo slabi a to, pak, znači da bismo živeli u društvu visokog stepena korupcije i kriminala. Međutim, ja sam uverena da se to neće desiti - kaže za „Dnevnik” Sonja Liht, čelnica Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

Ipak, Srbija je trenutno suočena sa problemima koje nije kadra da reši, a to su status Kosova ili saradnja sa Haškim tribunalom. Da li bi ove i druge neprilike mogle da nas gurnu u mrak devedesetih?

- Srbija je i tokom devedesetih, jednog od najtežih perioda u svojoj novijoj istoriji, pokazala da ima dovoljno demokratskog potencijala da se iznese s nedemokratskim, retrogradnim, neevropskim silama. Setite se samo 9. marta 1991. kada je Milošević prvi put izveo tenkove i to protiv svog naroda. Pa studentske demonstracije 1992, pa zima 96-97. kada su se stotine hiljada ljudi mesecima smrzavali i protestovali što je ugroženo njihovo osnovno ljudsko i građansko pravo, što su im, po ko zna koji put, oteti glasovi na izborima. Konačno 2000. smo uspeli, ne samo da srušimo autoritarnu vlast socijalista i radikala, već i da razbijemo obruč izolacije i samoizolacije.

Ali, ovde se ponekad može čuti da se istorija ponavlja, naročito kada su Srbi i Srbija u pitanju.

- Da li je moguće da smo toliko samodestruktivni da bismo u takvu strašnu istorijsku zamku bili spremni da ponovo upadnemo? Apsolutno ne verujem. Ali mislim da naša politička elita i svi oni koji se bave javnim poslovima imaju ogromnu obavezu da upravo u ovim teškim trenucima objašnjavaju građanima i građankama Srbije zašto svi mi zajedno moramo da se borimo za evropsku budućnost Srbije. Ne zato što nam je neko tako naredio, već zato što bez te budućnosti nema dobrobiti za Srbiju. Samo ona obezbeđuje da živimo bolje, sigurnije, duže, da nam deca odrastaju ugledajući se na istaknute naučnike, umetnike, menadžere, a ne na kriminalce, muvatore i probisvete.

Dakle, ne gubite nadu da će ovo društvo jednom postati istinski demokratsko, da će izuzetnost manjine u bilo kom smislu biti tolerisana od strane većine?

- Tu nadu nisam izgubila ni u najgorim godinama Miloševićevog režima, te je ne gubim ni sada. Naprotiv, Beogradski fond za političku izuzetnost, koji sam osnovala pre tri godine s grupom mladih i sjajnih saradnika i saradnica,  bavi se obrazovanjem muskaraca i žena angažovanih u političkom i javnom životu Srbije. Kroz taj rad uverila sam se da Srbija ima i tamo gde mi to najmanje vidimo, dakle među sadašnjim i budućim političarima, dovoljno ljudi posvećenih vrednostima ljudskih i manjinskih prava, projektu demokratije i otvorenog drustva koji će, uverena sam, imati dovoljno snage da se suprotstave svima koji ugrožavaju demokratsku perspektivu našeg društva.

A postoji li pretnja da se dezavuiše sve ono što je civilni sektor promovisao i postigao za proteklih 15 godina?

- Ne verujem da se može dezavuisati ono šsto je civilni sektor postigao. U Srbiji danas postoji na stotine, ako ne i hiljade manje i više znanih građanskih inicijativa oko kojih su okupljeni ljudi kojima je stalo da svoje mesto, region, zemlju učine boljim. Nedavno sam bila član žirija koji je ocenjivao projekte za nagradu «„Mesto u srcu”» Instituta Džeferson, američko-srpske nevladine organizacije sa sedišem u Beogradu. Pristiglo je na desetine projekata iz cele zemlje. Bilo je uživanje upoznavati se s time kako ljudi s veoma ograničenim sredstvima, ali s velikom ljubavlju i predanošću menjaju svoje okruženje na bolje.

Kada je u pitanju odnos civilnog sektora i politike, imaju li aktivisti nevladinih organizacija još snage da se nose s politikom i političarima?

- Izuzetno je važno da ovaj sektor bude prisutan i na javnoj sceni, ukazuje na kršenje prava, nezakonito ponašanje institucija, podstiče građane da se angažuju u političkom i javnom životu, ali da uvek ostane izvan političke borbe u kojoj u demokratskom društvu mogu i treba da učestvuju samo oni koji izlaze na izbore. Civilni sektor ima ogromnu obavezu da aktivira građane da učestvuju i u građanskim inicijativama i u  političkom životu.

Kako ocenjujete odnos države prema civilnim incijativama?

- Aktuelna vlast, nažalost, ne pokazuje dovoljno razumevanja za činjenicu da nema razvijenog društva bez razvijenog civilnog sektora. Još uvek, sada već šest godina, čekamo Zakon o nevladinim organizacijama, čije donošenje su obećale sve demokratske vlade. Finansiranje nevladinih organizacija je poseban problem. Podrška građanskim inicijativama, na primer, jednom klubu mladih oporezuje se na isti način kao i podrška koncertu neke folk-zvezde. Iako ima izuzetaka, vlast u celini još uvek ne pokazuje, ni nameru, ni spremnost da razvija istinsko partnerstvo sa civilnim sektorom, što može da se tumači i kao marginalizacija ne samo ovog sektora, već i građana.

Tužilaštvo reaguje s pravom

Povodom teksta o navodnoj životnoj ugroženosti tri liderke nevladinih organizacija, koji je početkom prošle sedmice objavio jedan beogradski tabloid, Sonja Licht kaže: „Bila sam zadovoljna kada sam pre nekoliko dana na vestima saznala da je Treće opštinsko tužilaštvo počelo da se bavi navodima u nedavno objavljenom tekstu jednog tabloida. To jeste jedina prava reakcija, jer ako je objavljivanje tvrdnje da su ove tri javne ličnosti u smrtnoj opasnosti potkrepljeno činjenicama, onda se sve nadležne institucije moraju baviti njihovom zaštitom, a ako je reč o izmišljotini onda znači da, autor teksta i tabloid koji je takvu informaciju objavio čine krivično delo uznemiravanja građana, a za takvo se delo sudi i sleduje kazna na osnovu Zakona o krivičnom postupku.”

Dnevnik, septembar 2006.