новембар 2005

Sve srpske vojske 41-45: Braća na tri strane

Srbi su između 1941. i 1945. imali tri vlade i pet vojski, po čemu su bili jedinstveni u Drugom svetskom ratu. U nedelji u koju pada 62. godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a (za mnoge događaj koji je bio politička i ratna prekretnica na prostoru negdašnje Jugoslavije), u godini kada je obeležena šesta decenija od savezničke pobede, prisećamo se tih strašnih dana i njihovih aktera.

NARODNOOSLOBODILAČKI POKRET JUGOSLAVIJE

Borci protiv okupatora i starog poretka

Najpre o partizanima. Prema jugoslovenskoj istorijografiji, njihov pokret je 1941. imao 80.000 boraca, sledeće godine duplo više, da bi 1944. narastao na preko 600.000 vojnika. Ove podatke, međutim, treba uzeti s rezervom, naročito brojke iz prvih godina rata. Komunisti su 1942. proklamovali Narodno-oslobodilački pokret koji je uključivao sve borce protiv okupatora (izuzev četnika), a tu je bilo i grupa koje se nisu identifikovale sa partizanima (branili se od ustaša, bili za kralja, a protiv komunističke revolucije). Istovremeno, Nemci su često koristili izraz partizani i kada su mislili na četnike (one koji su im se suprostavljali).

Vođe: Tito sa saradnicima, Rankovićem i Đilasom

O partizanskom pokretu najviše znamo jer smo o njemu detaljno učeni tokom četiri decenije komunističke vladavine. Zaista, oni su bili najbeskompromisniji borci protiv okupatora, sem u nekoliko izuzetaka, s njima nisu iamli nikakvu saradnju (za razliku od četnika). Protiv njih okupatori su organizovali najviše vojničkih operacija. U psoleratnim filmovima te borbe su preuveličavane do neukusa. Zapravo, primarni cilj Nemaca je bio da partizane oteraju iz srednje i severozapadne Bosne (epicentar partizanskog otpora od 1942) odakle su izvlačili važne sirovine za svoju rantu mašineriju.

U najtežoj ratnoj godini, 1943. proterali su ih u gudure Hercegovine i Crne Gore, strateški nebitne krajeve. Partizani su povratili Bosnu i osvojili druge krajeve Jugoslavije tek kada su Nemci uspešno izvukli Grupu armija E iz ovog dela Evrope. Njihov gerilski način borbe zadavo je muku stratezima u Berlinu, ali su Titove snage pretrpele katastrofalne gubitke u klasičnim vidovima ratovanja. Na sremskom fruntu u zimu 1944/45, jednoj od retkih frontovskih bitaka partizani su imali hiljade poginulih (uglavnom nasilno mobilisani mladići u Srbiji 1944). Prema kasnijim računicama, u Drugom svetskom ratu poginulo je ukupno oko 300.000 partizana.

ČETNICI - "JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADŽBINI"

Jedni se borili, drugi se dogovorili

Četnici stoje na zastavi nacističke Nemačke

U maju 1941. pukovnik Dragoljub Draža Mihajlović, koji je izbegao zarobljavanje, formira jedinicu na Ravnoj gori nadomak Valjeva. Kasnije će njegov pokret uzeti ime Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVUO), ali će u narodu biti prepoznatljivi kao četnici. Izbeglička vlada u Londonu priznala je Dražin pokret kao jedinu autentičnu snagu u zemlji koja se bori protiv okupatora, zbog čega je Mihajlović unapređen u čin generala i imenovan za ministra vojnog (1942). Njegove grupe izvode prve akcije u proleće 1941, a od leta do kraja godine sadejstvuju sa partizanima u jugozapadnoj Srbiji. Posle se međusobno sukobljavaju. Nemci pokreću ofanzivu u leto 1942. s ciljem da uhapse Dražu. Ne uspevaju.

U krajevima izvan Srbije, nastanjenim Srbima, u leto 1941. počinje pobuna protiv okupacije (Crna Gora) i terora u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (Lika, Dalmacija, Hercegovina, Bosna). U Crnoj Gori na oružje se dižu „bjelaši”, (prosrpski orjentisani Crnogorci) kada sredinom jula „zelenaši” (separatisti) na čelu sa Sekulom Drljevićem i generalom Krstom Popovićem, a pod patronatom Italije proglašavaju crnogorsku državu. Jedan od vođa „bjelaša”, kapetan Pavle Đurišić u novembru odlazi u Srbiju da izvidi situaciju i stupa u kontak sa Dražom koji ga imenuje za četničkog komandanta Sandžaka. Đurišić je unapređen u čin majora. Četnički komandant Crne Gore postao je major Đorđije Lašić.

Četnici poziraju zajedno sa nemačkim oficirima

„Crveni” (komunisti-partizani) su imali neznatan uticaj u Crnoj Gori posle katastrofalnog poraza u napadu na Pljevlja u decembru 1941, ali i zbog surovog terora nad stanovništvom u tom periodu. Crnogorski četnici su kasnije stupili u kontakt sa Italijanima koji su ih pomagali oružjem i ostalom opremom. Četnici su nesmetano vladali ruralnim delom Crne Gore, a Italijani u gradovima. Italijani su podržavali četnike i u Hercegovini, Dalmaciji i Liki sve do kapitualcije 1943, iako su Nemci neprestano tražili da okrenu puške protiv Dražinih ljudi i razoružaju ih (operacija Vajs tri podrazumevala je obračun s četnicima pošto partizani budu uništeni - nikad nije sprovedena).

Pećanac sa Nemcima

Četnici Koste Pećanca

Kosta Pećanac je bio predratni vođa četničkog pokreta. U prvim mesecima okupacije, narod je identifikovao četnike isključivo s njegovim imenom, dok je Draža Mihajlović bio potpuno nepoznat. Pećanac je pod svojom komandom imao oko 8.000 ljudi, u oružju, hrani i novcu pomogli su ga Nemci i vlada Milana Nedića. Njegove jedinice su se borile protiv albanskih balista, te partizana u zimu 1941. na području Sandžaka. Te godine Draža mu je nudio da podele komandu nad četnicima, tako da Pećanac zapoveda snagama istočno od Velike Morave, a Mihajlović svim ostalim. Pećanac je uzvratio ponudom da Draža postane načelnik njegovog štaba i tako mu se potčini. Pred kraj rata ubili su ga pripadnici JVUO pod optužbom da je izdajnik.

Istovremeno, nekoliko hiljada četnika u oblasti Trebave i Ozrena, koji su formalno bili pod komandom Draže Mihajlovića, potpisalo je loalnost Paveliću. Ustaše ih nisu dirale, ti četnici su u ovim krajevima čak vršili vlast. NDH je plaćala socijalnu pomoć udovicama i siročadima poginulih četnika, a iz ustaških logora su bili puštena lica sa spiskova koje su sastavljale četničke vojvode. Povremeno, saradnja sa NDH posojala je i u Lici i Dalmaciji, gde je neprikosnoven bio pop Đujić.

Četnički pokret je najslojevitija srpska vojna organizacija u Drugom svetskom ratu. Dok su se u pojedinim krajevima borili protiv okupatora, drugde su s njima sarađivali. Posle raskida krajem 1941. bili su u stalnoj borbi sa partizanima. Ipak, deo Dražinih ljudi priključio se Titovoj vojsci nakon odluke Petra Drugog 1944. da komunističkog lidera imenuje vođom borbe u zemlji. Brojnost četnika nije lako utvrditi. Neki istoričari tvrde da su oni imali mobilne trupe kojie je činilo nekoliko desetina hiljada boraca i daleko brojniju stajaću vojsku, čije se ljudstvo nije udaljavalo od mesta stanovanja. U leto 1943. partizani im nanose teške gubitke posle čega četnici po snazi nisu mogli parirati Titovoj vojsci.

SRPSKA DRŽAVNA STRAŽA - NEDIĆEVCI

Od Milana Nedića do Draže Mihailovića

Defile SDS ispred Skupštine Srbije 1944.

Srpska državna straža (SDS) stvorena je 3. marta 1942. od strane vlade Milana Nedića u okupiranoj Srbiji. U narodu su iz zvali jednostavno „nedićevci”. Nastala je proširenjem bivših jugoslovenskih žandarmerijskih pukova, Drinskog i Dunavskog, uz pridodate odrede policije u Srbiji. Prvi komandat bio je pukovnik Jovan Trišić, a nasledio ga je general-major Borivoje Jonić. Komanda SDS je bila u sastavu Ministarstva unutrasnjih poslova, odnosno pri predsedništvu Srpske vlade.

Prilikom formiranja je imala oko 17.000 ljudi. Za januar 1943. godine postoji podatak o brojnom stanju od 36.716 vojnika, uključujući pomoćne službe i naoružanu seosku miliciju. SDS je bila uglavnom naoružana lakim streljačkim naoružanjem koje su dali Nemci. Popuna je vršena mobilizacijom, zatim iz redova Pećančevih četnika, a pred kraj rata i od četnika Draže Mihailovića.

Uniforma pripadnika Ruskog korpusa u Srbiji

Ruski korpus

Početkom septembra 1941. u Srbiji je formiran Nezavisni ruski korpus, koji je bio u sastavu nemačkog Vermahta. Činili su ga ruske izbeglice u Srbiji, koje su se tokom i posle Oktobarske revolucije borile protiv komunista, te pripadnci Crvene armije koje su zarobili Nemci (kako bi izbegli zarobljeničke logore). Kako je preovlađivao stariji kadar, uglavnom su korišćeni za obezbeđenje objekata i saobraćajnica, naročito pruge Beograd-Niš. Jedinica je 1942. preimenovana u Rusku odbrambenu grupu. U septembru 1944. narasla je na 11.197 ljudi koji su učestvovali u odbrani Beograda. Predali su se Britancima u maju 1945. Predratnim emigrantima je dozvoljeno da ostanu na Zapadu.

SDS se delila na Gradsku državnu stražu (policija) koja je služila u Beogradu i drugim većim gradovima Srbije, Poljsku državnu stražu (žandarmerija) i Graničnu državnu stražu (2.500 ljudi) koja je čuvala granicu. Povremeno, u sastav SDS ulazili su i šumari, nadzornici puteva, čuvari polja i opštinske straže. Svaka stanica SDS je bila pojačavana sa oko 20 naoružanih seoskih milicionera.

Sporazumom Draže Mihailovića i Milana Nedića početkom oktobra 1944, SDS se stavlja pod komandu Vrhovne komande JUVO i od 5.000 pripadnika SDS 6. oktobra 1944. formiran je Prvi Srpski udarni korpus (SUK) pod komandom general-potpukovnika Stefana Radanovića. Bio je sastavljen od Prve i Druge udarne divizije, a kasnije je dodana Treća granična divizija. Korpus se povlači zajedno s nemačkim snagama kroz Sandžak u Bosnu, trpeći velike gubitke.

SUK zajedno sa četnicima Draže Mihailovića učestvovao u propalom napadu na Tuzlu koju je branio partizanski 3. Korpus, nakon čega dolazi do međusobnog optuživanja i pripadnici SDS napuštaju četnike i prilaze Nemcima. Do 10 januara 1945 preko 3.000 ih se skupilo u Slavnoskom Brodu čekajući transport, Nemci ih šalju u Austriju kao radnike u organizaciji Todt. U martu 1945. Nemci su dopustili da se manji broj oficira i oko 1.500 vojnika pridruži četničkoj Šumadijskoj diviziji u Slovenskom primorju koja se u maju predala Englezima.

SPECIJALNA POLICIJA I SRPSKI GESTAPO

Strahote u Glavnjači

Šef Specijalne policije Dragi Jovanović sa nemačkim oficirima ispred zatvora

Specijalna policija Uprave grada Beograda nastala je od Odeljenja opšte policije iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Zadržala je predratnu strukturu, ali se skoro isključivo angažovao njen Četvrti odsek na otkrivanju i progonu protivnika okupacije. U sastavu SP bilo je 30 islednika i 150 agenata. Po njenim zahtevima angažovalo se 52 oficira i 1.550 pripadnika Gradske straže iz sastava SDS. U njihovom zatvoru u Beogradu, takozvanoj „glavnjači”, stradalo je nekoliko hiljada građana.

Gestapo je 1. aprila 1942. formirao tajnu organizaciju, nazvanu 1. Beogradski specijalni borbeni odred. Pripadnici te jedinice nazivali su sebe srpski gestapo. Stvaranje odreda otpočelo je u julu iste godine. Smešten je u zgradu osnovne škole u Ulici Starine Novaka 24. Krajem 1942. odred je bio najbrojniji i imao 147 ljudi. Zbog raznih problema sa pripadnicima SG izvršena je njegova reorganizacija 26. aprila 1943. Grupa od 22 agenta upućena je u Nemačku - Berlin. U sastavu odreda ostalo je 33 agenta, sve do rasformiranja 29. februara 1944, od kada ih je Gestapo koristio pojedinačno kao svoje agente.

SRPSKI DOBROVOLJAČKI KORPUS - LJOTIĆEVCI

Spas u Italiji, padobranom u smrt

Pripadnike Srpskog dobrovoljačkog korpusa narod je jednostavno nazivao „ljotićevci” ili „zboraši” po Dimitriju Ljotiću (1891-1945), osnivaču i predsedniku Jugoslovenskog narodnog pokreta „Zbor. Vojne jedinice obrazuju po nalogu Nemaca u septembru 1941. i to za borbu protiv partizana i četnika na teritoriji Srbije, bilo je 12 dobrovoljačkih odreda, svaki sa 120 do 150 ljudi. Krajem 1942. i početkom 1943. od ovih odreda obrazovan je dobrovoljački korpus u jačini između 3.000 i 3.500 ljudi, koji je formalno bio potčinjen Nediću, a faktički načelniku štaba nemačkog vojnog zapovednika Srbije, koji ga je snabdevao oružjem.

Dobro naoružani i uniformisani: Jedna od smotri SDK

U sastavu SDK nalazila su se četiri dobrovoljačka i jedan četnicki jurišni bataljon, svaki sa 500 ljudi, artireljiski divizion sa 500 tobdžija u četiri baterije, bataljon bornih kola sa 20 vozila, eskadron konjice i šest aviona. Maja 1943. Nedić je pokušao da poveća korpus na pet pukova, a Nemci su to odobrili tek januara 1944, kada su dali naoružanje. Sredinom 1944. godine SDK je imao oko 9.000 ljudi, a tokom povlačenja iz Srbije prema nekim izvorima broj se prepolovio. Zbog prodora pratizana u Srbiju, 21 juna 1944. Nedić je pristupio formiranju 2. Gvozdenog puka SDK u leskovačkom kraju, ali njegovo ljudstvo, dok je još puk bio u formiranju, prelazi četnicima kod Trstenika.

U leto 1944. u sastav SDK ušle su tri četničke brigade Pavla Đurišića kao 6, 7. i 8. puk, ukupne jačine oko 3.800 vojnika, ali samo formalno kako bi Nedić za ovo ljudstvo dobio oružje i municiju od Nemaca. U operacijama za oslobođenje Srbije SDK je bio prinuđen da 8. oktobra 1944. napusti Beograd i prebaci se u Srem, a zatim da se sa Nemcima povuče Sloveniju. Od Novembra 1944 SDK dolazi u nadležnost SS i na papiru se vodi kao Srpski SS dobrovljački korpus. U zimi 1944/45 slovenački partizani im nanose teške gubitke, nakon čega korpus nestaje kao vojna formacija. Glavnina ljudstva upućena je kao neborbena radna jedinica. Tri puka koja su držala front oko Ljubljane povukla u Austriju gde su se predali Englezima, ali su predati partizanima i zajedno sa 1.000 četnika i 10.000 slovenskih domobrana pogubljeni.

U sastavu vazduhoplovstva Nedićeve Srbije: Brege 19

Srpski avioni u NDH

Od šest vazduhoplova Srpskog dobrovoljačkog korpusa, dva su bila Brege-19 osposobljen za prevoz četiri putnika, a jedan Fisler Roda za prevoz tri putnika. Letovi, kad bi vazduhoplovi bili u letnom stanju, morali su biti odobreni od strane Nemaca, a uglavnom su bili kurirske prirode za potrebe Nedićeve vlade. Da bi leteli iz Beograda piloti SDK su morali da pređu na teritoriju takozvane Nezavisne države Hrvatske, odnosno na nemački aerodrom u Zemunu i da odatle lete po Srbiji - uglavnom za Kraljevo i Niš dok ga nisu zauzeli Bugari.

Po naređenju generala Damjanovića, Dražinog komandanta za Sloveniju, ostaci korpusa su priključeni četničkoj Šumadijskoj diviziji 30. marta 1945, a 1. maja dva puka su prešla granicu u Italiju gde su se predala saveznicima. U drugoj polovini 1945. po odobrenju Anglo-Amerikanaca, od ostataka Šumadijske divizije obrazovana je tzv. Jugoslovenska vojska van otadžbžne. Krajem 1945. ta jedinica je iz Forlija prebačena u Eboli (Italija) gde je nastavljena obuka bez oružja. U toku 1947. jedinica je rasformirana i počelo je raseljavanje ljotićevaca po Zapadu. Manje sreće imala je grupa od nekoliko desetina odabranih pripadnika SDK koja je u organizaciji nemačke obaveštajne službe spuštena padobranima na Kopaonik, Kosovo i u okolinu Beograda februara i marta 1945. Partizani su im priredili vatreni doček.

Reporter, novembar 2005.

Share |

Kada muka natera ili kako su nastali neki od najpoznatijih izuma

Ako niste znali 13:35

Džordž Vašington, prvi predsednik SAD, imao je silnih muka sa zubima i izranjavanim ustima, što je ovekovečeno na novčanici od jednog dolara. Da joj obrazi ne bi upali zbog nedostatka prednjih zuba, engleska kraljica Elizabeta I usta je ispunjavala finim suknom, što je „zapisano” na portretima. Istoriju imaju narodi, države, vojskovođe, velike ideje. Ovaj put, međutim, odlučili smo da vremeplov „sklepamo” na neobičan način. Priče su, zapravo veoma zabavne i govore kako ljudska domošljatost uvek reši problem. Pročitajte!

VEŠTAČKI ZUBI I PROTEZE

Kad su siromašni bili donatori

Stari Etrurščani, najbolji zubari u antičkom dobu, izrađivali su veštačke vilice oko 700. pre nove ere. Mostove su pravili od zlata, a zube od kostiju. Pacijenti su ponekad dobijali i tuđe zube. Međutim, antičko znanje palo je u zaborav tokom srednjeg veka, kada se verovalo da crvi izazivaju trulež zuba.

Tek potkraj 17. stoleća javlja se novo interesovanje za stomatologiju. U to doba, veštačke vilice su bile veoma jednostavne. Pošto zubari nisu poznavali tehniku uzimanja otiska zubala, usta pacijenata su premeravali šestarom. Veštački zubi vezani su svilenim koncem za prirodne susede.

Ovekovečena zubobolja: Džodž Vašington

Ti umeci, zapravo, bili su najčešće pravi zubi koji su vađeni siromašnim ljudima uz nadoknadu. Na dvorovima su nosili i ukrasne zube od srebra, sedefa ili italijanskog ahata. Korisnici veštačkih zubala morali su da ih vade pre jela. Osim toga, gornja vilica je ispadala iz ležišta pri otvaranju usta.

Problem je rešavan probodanjem desni, gde su smeštane kuke gornje proteze, sve dok pariški zubar Faushard početkom 18. veka nije čeličnim oprugama spojio donje i gornje zubalo. Pomenimo i „vaterlooške zube”, koji su vađeni iz usta mrtvih vojnika posle bitke. Iako deluje morbidno, u to vreme bilo je pitanje prestiža nositi zube poginulih u ratu.

U prvoj polovini 19. veka napravljen je zub od porcelana, a vulkanit je upotrebljen za izradu otiska usne duplje. Zbog anatomske prilagođenosti, gornja vilica više nije ispadala. Prestala je upotreba zuba drugih ljudi, kako živih, tako i mrtvih. Od tada ih nisu izrađivali ni od celuloida, pošto su se takvi zapalili nekom Englezu dok je pušio cigaru.

BRIJAČ I ŽILET

San jednog gizdovana

Olakšao muškarcima: Prva reklama za Žilet

Nig Kamp Žile bio je mlađani gizdovan željan novca i slave. Opčinila ga je izjava Vilijama Paintera, izumitelja modernog čepa za flaše, koji je rekao da je najbolja roba koja se posle prve upotrebe baci, a kupci ponovo izvade novčanik. Žile se bio udubio u misli tokom brijanja jednog jutra 1895. Ubrzo zatim napisao je svojoj ženi: „Stao sam pred ogledalom sav zanesen i oduševljen. Našao sam ono što sam tražio. Budućnost nam je osigurana!”

Žile je zapazio da je oštrica jedini deo britve koji se stalno koristi. Brzo mu je sinulo da je kaljenje nezgrapnog komada čelika bespotrebno. On je, najpre u mislima, razdvoio oštricu i štipaljku. Ovo prvo bi bilo za jednokratnu upotrebu, a drugo bi služilo kao višekratni nosač za žilet (pogađate, ime je dato baš po Žileu). Šest godina se mučio da bilo koga zainteresuje za svoj izum. Inženjeri su tvrdili da je nemoguće proizvesti komadić čelika koji je istovremeno tanak, tvrd, pljosnat i oštar. Ako bi ga i proizveli, bio bi suviše skup, govorili su.

A onda je 1901. sreo Vilijama Nikersona, mehaničara s inovatorskim duhom koji je ranije usavršio kontaktno dugme za lift. Za godinu dana Nikerson je rešio sve tehnološke probleme s kojima je bila suočena proizvodnja Žileovog brijača. Za uzvrat, obećana mu je polovina prihoda. Međutim, kada je 1903 krenula prodaja, činilo se da su ova dvojica protraćali vreme. Za 12 meseci prodat je samo 51 aparat i 168 britvica. Srećom po njih, 1904. je okrenula ploču, jer je izliferovano 90.000 štipaljki i čak 12,4 miliona žileta.

GRUDNJAK

Maramice na vrpci

„Patentirano sredstvo za poboljšanje i prolepšavanje grudi, boje mesa, što košta 7 šilinga i 6 penija.” To je pisalo u novinskom oglasu za grudnjak objavljenom 1902. u britanskoj štampi. Međutim, neki istoričari mode tvrde da je pravi grudnjak izumljen 10 godina kasnije, kada je Meri Fels Jakob sinula savršena ideja. Ona je bila potomkinja čuvenog Roberta Fultona, izumitelja parobroda, a radila je kao plesačica. Nezadovoljna zbog glomaznih steznjaka i ostale skalamerije, koja je otežavala pokrete na sceni, jedne večeri uzicama je spojila dve maramice. Koleginice su se oduševile, a jedan gost iz publike je poslao dolar i pismo s molbom da mu napravi primerak za suprugu. Meri, koja je u istoriji zapamćena pod imenom Karis Krosbi, patentirala je brže bolje ideju. Napravila je nekoliko stotina primeraka za koleginice-plesačice, ali ni jedan nije prodala. Kada se udala za Donija Felda, zaposlenog u preduzeću „Vorner Bradrs Korset”, sinulo joj je još jednom! Dobila je 15.000 dolara za patent, a Vornerovi su kasnije zgrnuli milione.

SLADOLED

„Evo zalogaja”

Egipatski faraoni su se sladili voćnim napicima, čija svežinu su čuvale srebrene posude s dvostrukim zidovima. Rimljani su se rashlađivali ledom koji je u santama dovožen s Alpa. Ipak, najdalje su otišli Kinezi. U podrumima Carskog grada čuvane su tone leda, a oko 100. godine pre nove ere oni su masovnije počeli da koriste šećer. Carevi su naročito voleli jelo od pirinča i mleka koje je, zapravo, preteča modernog sladoleda. Smatra se da je sladoled u Evropu doneo Marko Polo, vrativši 1285se u Veneciju iz Kine. On je pisao o uličnim prodavcima sladoleda koji su svoju poslasticu vozili u specjalno napravljenim kolicima.

Neki istoričari tvrde da je sladoled u Evropi izumeo izvesni Bernardo Buontalenti iz Toskane i to u 14. veku. Kako god bilo, zabeleženo je da su Mlečani povodom udaje Katarine de Medići za budućeg francuskog kralja Henrija II 1553. gostima pokzali šta je elegancija. Tokom 30-dnevnog slavlja, prd zvanice je svaki put iznošen drugačiji sladoled: s ukusom limuna, pomorandže, jagoda...

Godine 1870. otvorena je prva moderna fabrika sladoleda i to u Londonu. Taj period u britanskoj prestonici obeležili su brojni imigraniti iz Italije. U trci između njihovog domaćeg i fabričkog sladoleda, cene su drastično pale. Inače, deca iz viktorijsanskog doba nazivali su italijanske prodavce „hoki-poki men” zato što su ovi vikali po ulicama: „Eko un poko!” ili „Evo zalogaja!”. Američki doprinos je kornet. Smatra se da ga je prva prikazala anonimna poslastičarka na velikoj izložbi u Luizijani 1904.

FRIŽIDER

Goveda iz leda

Kočijaši su sumanuto jurili ulicama Londona jedne večeri 1834. s parčetom veštačkog leda koje je proizveo Jakob Perkins. Ovaj Amerikanac, nastanjen u Velikoj Britaniji, dobio je te godine patent u kojem je pisalo da je izmislio kompresioni ciklus tokom kojeg lakoisparljive tekućine stvaraju hladnoću. One su se neprestano kondezovale, pa su uvek iznova ulazile u ovaj proces. Potpuno nezavisno od Parkinsa, škotski štampar Džejms Harison, koji se 1837. preselio u Australiju, došao je do sličnog otkrića. On je zapazio efekat hlađenja tokom pranja štamprskih slova. Mašinu realizovanu prema njegovom nacrtu izradio je Daniel Siebe 1862, napravivši tako prvi hladnjak u istoriji. Inače, Harison je izumom hteo da omogući transport australijske govedine u Britaniju, ali je pokušaj iz 1873. potpuno propao.

Potreba za transportom mesa u maticu bivala je sve veća, pa je londonski Tajms 1867. pisao kako je sramota što moderna nauka ćuti dok istovremeno Australija ne zna šta će od izobilja mesa, a Britanija skapava od gladi. Nauka je odgovorila 1880, kada je do londonskih dokova stigao brot „Strethlven” sa malom količinom nepokvare govedine. Ona, doduše, nije bilo zamrznuta Harisonovim metodom. Na prelazu u 20. vek smrzavanje hrane brzo se rasprostranilo. Vilis H. Karier iz SAD ubrzo je smislio kako da se rashlađuju prostorije. Tako je nastao klima-uređaj. Neki istoričari smatraju da je pronalazak procesa za smrzavanje hrane uticao na porast gradskog stanovništva, pošto je vremenski „odložen” susret između proizvođača i krajnjeg potrošača.

LIMENKE I NJIHOVI OTVARAČI

Pola kila - prazna

Prva limenka

U jeku ratnih pohoda, Napoleon je raspisao nagradu od 20.000 franaka za onoga ko smisli kako da se konzervira hrana. Pare je dobio poslastičar Nikolas Apert pošto je 1809. otkro praktičan način konzerviranja ali - u staklenim posudama. Suviše lomljivo za Napoleonove ambicije! Nešto kasnije, londonski trgovac Piter Durand prodao je patent preduzeću Dankin Hal koje je 1830. u ulici Vil Ankor Roud počelo s proizvodnjom limenki. Međutim, niko nije mislio na problem otvaranja konzervi. Ostalo je zabeleženo kako je jedna eskspedicija na Severni pol nosila limenke od čelika, koje su bez sadržaja težile pola kilograma. Na njima je pisalo: „Udari jako dletom i čekićem!”. Tek 60-godina 19. veka, kada se pojavo tanki lim, imalo je smisla porazmisliti o tipskom otvaraču. Ne zna se ko ga je i gde izmislio, ali i danas su u upotrebi prvi serijski proizvedeni otvarači, s glavom bika na vrhu, koji datiraju s kraja pretprošlog stoleća.

TEFLONSKI TIGANJ

Rodila ga ljubav

Plunket sa saradnicima

Inženjer Mark Gregori, pasionirani pecaroš, osnovao je preduzeće „Tefal” sa namerom da proizvede savršeni najlon za pecanje. Jednom prilikom, tokom 50-tih prošlog veka, njegova supruga se požalila kako je stražno što se hrana često lepi za tiganj. Gregori nije bio dokon, i za ljubav svojoj ženi napravio je tiganj od teflona. Zapravo, sve se svodi na plastičnu mastu PTFE (politerafluoretilen) koji je 1938. skoro slučajno oktiro Roj Plunket iz preduzeća „De Pont”. Ustanovio je da je tefal odličan električni izolator koji ostaje postojan pri velikim temperaturama, a pri tome je i veoma gladak. Skoro paralelno sa Gregorijem, godine 1956. Filip Harben iz Velike Britanije gledao je kako se jaje „bezobrazno” prilepilo za tiganj. Ljutit, osnovao je kompaniju i napravio jedan od najpopularnijih tiganja u svetu.

PENKALO I HEMIJSKA OLOVKA

Milton se „očešao”

Početkom 19. veka guske su konačno mogle da odahnu. Naime, 1809. pojavila su se prva naliv pera u Velikoj Britaniji. Doduše, to i nije bio baš prikladan izum, pošto su njegovi korisnici češće potiskivali mastilo na papir nego što su pisali. Tek 1884. Levis Etskon Vaterman pronašao je kapilarnu cevčicu za dovod mastila. Ovaj maštoviti Amerikanac upotrebio je kapaljku za oči za sipanje mastila u pero. Godine 1952. naliv pero je dobilo konačni oblik izumom plastične patrone za mastilo. Inače, kao kuriozitet, pomenimo reklamu za naliv pero firme Autumn iz 1916, na kojoj saveznički vojnici (Britanac, Francuz, Rus, Italijan, Srbin i Japanac) nose naliv pera umesto puška.

Reklama za prve olovke

Hemijska olovka je izgubila prvu bitku s penkalom. Pisaljku s metalnom kuglicom na vrhu izmislio je Amerikanac Džon J. Loud 1888, ali izum je brzo pao u zaborav zbog sveopšte pomame za naliv perom. Međutim, braća Biro, mađarski emigranti u Argentini preokrenuli su priču 1943. Finansijski ih je pomogao britanac Henri Martin, koji je ubrzo otvorio fabriku u Engleskoj. Prve hemijske olovke bile su namenjene pilotima RAF-a, a posle rata masovnu proizvodnju jeftine pisaljke preuzela je francuska fabrika Bic.

Videvši pronalazak braće Biro za vreme putovanja po Argentini, Milton Rejnolds iz SAD je odlučio da se „očeše”. Pošto je pronašao rupu u zakonu koja mo je omogućila da zaradi, a da istovremeno ne ugrozi tuđa patentna prava, on je napravio olovku u kojoj se mastilo slivalo na osnovu zemljine teže. Američka vlada je kupila hiljade ovakvih olovaka kao dodatak osnovnoj opremi vojnika. Ipak, hemijska je postala simbolom modernog doba najviše zbog hemičara Franca Siča koji je u kuhinji slučajno otkrio brzosušeću boju. Bio je to viskozni fluid koji se ekspresno zgrušavao pri dodiru s vazduhom.

POŠTANSKA MARKA

Napoleon ipak pobedio

Prva poštanska markica

Poštanska služba je postojala u persijskm carstvu i starom Rimu. U srednjovekovnoj Evropi najpre ju je osnovao francuski kralj Luj XI 1464. Oko dvesta godina kasnije isto je učinio i engleski Čarls I. Te 1635. Tomas Vitherigs postao je prvi upravnik engleskih pošta, koje su od početka bile kraljevski monopol. On je uveo tarifu od dva penija za 80 pređenih milja, što je dokazivano papirćem prikačenim za pošiljku. Inače, u to vreme odgovor na pismo iz Edinburga do Londona stizao je za šest dana. Sistem tarifa je funkcionisao sve do velikih ratova s Napoleonom, kada su se engleski vojnici bunili na visoku cenu poštarine.

Nešto kasnije, Rovland Hil je 1836. predložio da se naplaćuje prema težini pošiljke. Plaćalo se unapred pomoću etikete koja se lepila na svako pismo. Tako je 6. maja 1840. zalepljena prva poštanska marka. Uspeh je bio izvanredan, jer je te godine poslato duplo više pisama nego prethodne, ali je zato prihod opao pa je britanskih poštama trebalo 35 godina da se vrate na nivo zarade iz 1839. Prve markice su bile „crni peni” i „plava dva penija”, a povučene su brzo iz upotrebe zbog lakog falsifikovanja. Zamenio ih je „crveni peni” sa slovima u uglovima. Na taj način je sprečavano da spajanjem izrezanih delova dve poništene marke „napravi” nova.

SEMAFOR

Usmrtio policajca!

Prvi semafor u Kvindlendu

Prvi semafor napravio je J. P. Najt, inženjer za železničku signalizaciju. Novotarija postavljena ispred britanskog parlamenta 1868. imala je ručke za promenu crvenog i zelenog stakla i radila je uz petrolejsku lampu, samo noću . Na nesreću, ovaj semafor se srušio pravo na glavu jednom polcajcu, usmrtivši ga na licu mesta. Tek 1914. Amerikanci su u Kvindlendu ponovo okušali sreću. Četiri godine kasnije, trobojni signali stigli su na ulice Njujorka. Njima je upravljano ručno iz tornja koji se nalazio na raskrsnici. U London su se vratili 1925, i to na ukrštanje Ulice Sen Džejmsa i Pikadilija.

KIŠOBRAN - SUNCOBRAN

Najpre od bambusa

Kišobrane i suncobrane koristili su Kinezi čak u 11. veku pre nove ere. Voleli su ih i egipatski faraoni, perzijski kraljevi, indijske maharadže. U antičkoj Grčkoj i Rimu smatrano je, međutim, da priliče isključivo ženama. Evropa je odbijala kišobrane i suncobrane sve do 12. veka kada je neki mletački plemić naredio da mu izrade paradnu ambrelu. Drugim moćnicima se to svidelo, pa su se i oni okitili. Vrlo brzo, kišobrane su prihvatili i sveštenici. U svojim delima ih pominju engleski književnici Drajton (1620) i Svift (1710). Prve primerke za široku prodaju napravio je Džon Hanvej polovinom 18. veka. Bili su načinjeni od bambusa zbog čega su se teško otvarali i zatvarali. Metalnu konstrukciju ponudio je Henri Holand 1840, posle čega su otvorene fabrike za masovnu proizvodnju u Mančesteru, Glazgovu i Londonu.

GRAMOFON

Jagnje i Meri

Prvi gramofon: Edisonov fonograf

Tomas Edison je, snimajući vesti Morzeovom azbukom na traci od voštanog papira (kako bi se kasnije mogle poslati većom brzinom) slučajno otkro da pero koje pritiska papir proizvodi muzičke tonove. Na ideju da napravi gramofon došao je kada je taj zvuk povezao sa zvonom tek izumljenog telefona. Pomislio je da će akustična školjka reprodukovati zvuk koji prizvodi membrana oslonjena na zapis. Krajem decembra 1877. mehaničar Krues je po Edisonovim nacrtima napravio spravu nazvanu fonograf. Na valjku od kalaja ugraviran je tonski zapis koji je bio odgovor na pitanje: „Šta Meri ima?”. Prvi ikad snimljen zvuk sastojao se od rečenice: „Meri ima malo jagnje.”

WC ŠOLJA

Čistije i stidljivije

Engleska kraljica Elizabeta je imala veoma osetljiv nos, pa je njeno kumče, ser Džon Harington 1597. u spisu „Ajaks” dao detaljne nacrte sistema šolje sa vodokotlićem. Sliča rešenja, ali 200 godina kasnije, ponudili su Gumings (1775) i Bramah (1778). Manje-više, njihove wc-šolje bile su iste kao i današnje. S njima i kanalizacijom nestale su preteče današnjih komunalaca, koje su sadržaje „noćnih posuda” presipali u veliku burad i odvozili izvan grada. Neki antropolozi, međutim, kažu da je wc-šolja učinila ljude stidljivijim nego ranije.

USISIVAČ

Kad alergija natera

M. R. Bizel bavio se prodavanjem porcelana u Mičigenu. Na nesreću, slama u koju je pakovana roba zbog transporta, izazivala je napade alergije kod Bizela. Nije bio lenj, pa je brzo izumeo uređaj koji je kupio slamu, ali i prašinu. Bio je to mehanički usisivač s točkićima, patentiran 1876. Mnogi su pohrlili da ga nabave, pa je preduzimljivi Bizel unajmio žene koje su kod svojih kuća proizvodile delove, a on ih je spajao u celinu. Njegov usisivač je stigao i do dvora kraljice Viktorije. Kako nije mogao da izdrži obim posla, prodao je patent preduzeću „Grand Rapids” koje je jedva zadovoljavalo tražnju.

Reporter, novembar 2005.

Share |

Male priče

Sve srpske vojske 41-45: Braća na tri strane

Kada muka natera ili kako su nastali neki od najpoznatijih izuma

Mala lista singlova

Mala pitalica: Šta gledate na TV?

Mala video priča

MALE MISLI

AUTOR TEKSTOVA I ILUSTRACIJA

Popular Posts

PRETRAŽUJTE MALE PRIČE

recent posts

Blog Archive

Male priče su bile na...

Flickr Images

Male priče

Sve srpske vojske 41-45: Braća na tri strane

Kada muka natera ili kako su nastali neki od najpoznatijih izuma

Mala lista singlova

Mala pitalica: Šta gledate na TV?

Mala video priča

MALE MISLI

RSS Feeds

AUTOR TEKSTOVA I ILUSTRACIJA

Popular Posts

PRETRAŽUJTE MALE PRIČE

recent posts

Blog Archive

Male priče su bile na...

Flickr Images