Pre­drag Si­mić, idej­ni tvo­rac „ti­rol­skog“ mo­de­la au­to­no­mi­je za Ko­so­vo

Pre­drag Si­mić , vi­ši sa­rad­nik na In­sti­tu­tu za me­đu­na­rod­nu po­li­ti­ku i pri­vre­du iz Be­o­gra­da, po­sled­njih de­se­tak go­di­na ba­vio se izu­ča­va­njem et­nič­kih kri­za u sve­tu. Ovih da­na nje­go­vo ime je po­sta­lo ak­tu­el­no zbog na­ja­va da bi srp­ske vla­sti mo­gle po­nu­di­ti Al­ban­ci­ma na Ko­so­vu mo­del au­to­no­mi­je, či­ji je Si­mić idej­ni tvo­rac.

In­spi­ri­san is­ku­stvom Ju­žnog Ti­ro­la, on je pre vi­še go­di­na sa sa­rad­ni­ci­ma raz­ra­dio mo­da­li­tet au­to­no­mi­je za Ko­so­vo, po ko­joj bi ju­žna po­kra­ji­na osta­la u sa­sta­vu Sr­bi­je, a ko­sov­ski Al­ban­ci bi do­bi­li naj­ši­re mo­gu­ćno­sti za ostva­ri­va­nje svo­jih in­te­re­sa na po­kra­jin­skom, re­pu­blič­kom i sa­ve­znom ni­vou. U in­ter­vjuu za Da­nas, Si­mić obra­zla­že po­me­nu­tu va­ri­jan­tu au­to­no­mi­je.

- Još 1992. ana­li­zi­ra­li smo slič­ne pro­ble­me u sve­tu i doš­li do za­ključ­ka da bi za Ko­so­vo naj­bo­lje re­še­nje bi­lo ono in­spi­ri­sa­no au­to­no­mi­jom Ju­žnog Ti­ro­la u Ita­li­ji. Na­i­me, po­sle de­ce­ni­ja ne­po­ve­re­nja, ne­spo­ra­zu­ma, pa čak i te­ro­ri­zma, Ti­rol­ci da­nas ima­ju naj­ve­ći ni­vo lo­kal­ne vla­sti  i ubi­ra­ju 90 pro­ce­na­ta lo­kal­nih po­re­za. Pri to­me, au­to­no­mi­ja je po­sta­vlje­na na na­čin da su oni sa­mi za­in­te­re­so­va­ni da do­no­se od­lu­ke u skla­du sa ita­li­jan­skim usta­vom, jer bi ih, u su­prot­nom, po­niš­tio cen­tral­ni Ustav­ni sud, kao je­di­no nad­le­žan za to.

Šta bi ko­sov­ski Al­ban­ci do­bi­li sa tim ob­li­kom au­to­no­mi­je?

- Ona bi bi­la ba­zi­ra­na na prin­ci­pu ver­ti­kal­ne au­to­no­mi­je, gde po­sto­ji sa­ve­zna dr­ža­va Ju­go­sla­vi­ja, re­pu­bli­ka Sr­bi­ja i Ko­so­vo kao au­to­nom­na po­kra­ji­na u nje­nom sa­sta­vu. Na osno­vu de­mo­krat­skog prin­ci­pa, ko­sov­ski Al­ban­ci bi ima­li pra­vo da bu­du pred­sta­vlje­ni na re­pu­blič­kom i sa­ve­znom ni­vou, shod­no svo­joj pro­cen­tu­al­noj za­stu­plje­no­sti u bi­rač­kom te­lu. U nji­ho­voj, po­kra­jin­skoj skupšti­ni, bi­li bi u oba­ve­zi da ne nad­gla­sa­va­ju ma­njin­ske gur­pe ni­ti do­no­se od­lu­ke pro­tiv Usta­va Sr­bi­je. U su­prot­nom, njih bi po­niš­tio Ustav­ni sud, kao je­di­ni nad­le­žni or­gan za to u Sr­bi­ji.

Ka­ko na­go­vo­ri­ti Al­ban­ce da ka­žu iso­rij­sko „da“?

- To je, iz­me­đu osta­log, i pi­ta­nje de­mo­kra­ti­je, u smi­slu par­ti­ci­pa­ci­je  de­la sta­nov­niš­tva u in­sti­tu­ci­ja­ma ze­mlje. Al­ban­ci pred­sta­va­lja­ju jed­nu zna­čaj­nu broj­ku u bi­rač­kom te­lu, a sve dok je je­dan deo bi­rač­kog te­la iz­van in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, pro­ble­mi po­sto­je na uli­ci i u šu­mi, a ne u par­la­men­tu. Onog tre­nut­ka ka­da se Al­ban­ci na­đu u par­la­men­tu Sr­bi­je, ona ne­će bi­ti ni mir­no, a ni spo­koj­no me­sto. Ali, par­la­men­ti i po­sto­je da bi se in­te­re­si su­ko­blja­va­li u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma.

Zar i sa­daš­nja au­to­no­mi­ja ne nu­di ma­nji­na­ma za­sru­pljen­sost u skupšti­ni?

- Sa­ma pred­sta­vlje­nost ko­sov­skih Al­ba­na­ca u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma ne bi bi­la do­volj­na. Eko­nom­ski pro­spe­ri­tet je, ta­ko­đe, ne­op­hod­na kom­po­nen­ta. Po­treb­no je za­po­sli­ti ta­moš­nje sta­no­viš­tvo, što bi smi­ri­va­lo so­ci­jal­ne ten­zi­je, a sa­mim tim i osta­vlja­lo na­ci­o­nal­ni eks­tre­mi­zam bez go­ri­va. I na­rav­no, kao tre­ća stav­ka se po­ja­vlju­je po­tre­ba za kon­struk­tiv­nim od­no­si­ma iz­me­đu Ju­go­sla­vi­je i Al­ba­ni­je, što bi do­pri­ne­lo smi­ri­va­nju ten­zi­ja. Ko­sov­ski Al­ban­ci bi ži­ve­li u Sr­bi­ji, ali bi bez ika­kvih pro­ble­ma ko­mu­ni­ci­ra­li sa ma­tič­nom ze­mljim.

Da li bi ovi ele­men­ti au­to­no­mi­je u stvar­no­sti da­li re­zul­ta­te?

- Ni de­mo­kra­ti­ja, ni eko­nom­ski pro­spe­ri­tet, ni in­te­gra­ci­ja sa­me po se­bi ne re­ša­va­ju pro­blem. Ali ka­da sva ta tri ele­men­ta poč­nu da de­lu­ju u istom prav­cu, od­no­sno ka­da et­nič­koj ma­nji­ni bu­du ga­ran­to­va­va sva na­ci­o­nal­na pra­va, a ka­da kre­ne i eko­nom­ski pro­spe­ri­tet i in­te­gra­ci­o­ni okvir, ko­ji omo­gu­ća­va pro­hod­ne gra­ni­ce, što je slu­čaj iz­me­đu Ita­li­je i Au­stri­je po pi­ta­nju Ju­žnog Ti­ro­la, sta­nje se smi­ru­je.

Da li bi to re­ši­lo vi­še­de­ce­nij­sku kri­zu na Ko­so­vu?

- Ko­so­vo je je­dan ve­li­ki et­nič­kii pro­blem, gde po­sto­ji su­kob na­ci­o­nal­ne ide­je Al­ba­na­ca, za ko­je je Ko­so­vo Pi­je­mont i srp­ske dr­žav­ne ide­je, u ko­ju je ono ugra­đe­no kao ne­ka vr­sta Je­ru­sa­li­ma. Re­še­nje pro­ble­ma ni­je mo­gu­će, ali je za­to mo­gu­ća nja­go­va pa­ci­fi­ka­ci­ja, od­no­sno smi­ri­va­nje eks­tre­mi­za­ma i po­vra­tak mir­nom ži­vo­tu i ra­du. Tri ele­men­ta, ko­ja sam po­me­nuo, mo­gli bi da pred­sta­vlja­ju kri­tič­nu ma­su ko­ja bi po­kre­nu­la re­še­nje al­ban­skog na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja bez pro­me­ne gra­ni­ca. Teš­ko je oče­ki­va­ti da će se Al­ban­ci iden­ti­fi­ko­va­ti sa Sr­bi­jom i Ju­go­sla­vi­jom, ali ne­ka za­jed­nič­ka že­lja da bu­du Evro­plja­ni, mo­že pred­sta­vlja­ti do­volj­no sna­žan po­li­tič­ki mo­tiv.

Ka­ko oce­nju­je­te tre­nut­nu si­tu­a­ci­ju na te­re­nu?

- Či­ni mi se u ovom tre­nut­ku da se Al­ban­ci na­la­ze na jed­noj ozbilj­noj pre­kret­ni­ci, poš­to je oči­gled­no da taj nji­hov po­kret gu­bi me­đu­na­rod­nu po­drš­ku jer su pre­te­ra­li. U jed­nom tre­nut­ku, da se ne bi pot­pu­no ra­suo, taj po­kret će mo­ra­ti da pri­hva­ti ne­ki kom­pro­mis. Kri­za al­ban­skog te­ro­ri­zma na Ko­so­vu se ogle­da u to­me što oni ne zna­ju vi­še šta da ra­de. Nji­ho­ve ak­ci­je vi­še ne do­no­se re­zul­ta­te, pa ume­sto da do­bi­ja­ju me­đu­na­rod­nu po­drš­ku, oni je sve vi­še gu­be.

Ho­će li bi­ti mo­gu­će usko­ro na­si­lje za­me­ni­ti pre­go­vo­ri­ma?

- Tre­ba bi­ti str­pljiv i ne tre­ba gu­bi­ti živ­ce. Ne že­lim da pra­vim ni­ka­kvu pa­ra­le­lu, ali či­nje­ni­ca je da su i Ti­rol i Bo­sna i Se­ver­na Ir­ska če­ka­li pri­lič­no du­go. Sva ta re­še­nja uro­de plo­dom tek kad sa­zru uslo­vi za nji­ho­vo spro­vo­đe­nje, što je bio slu­čaj i u Bo­sni, i to po­sle tri i po go­di­ne naj­kr­va­vi­jeg ra­ta. Sto­ga mi­slim da je ova žur­ba da se u ju­nu okon­ča su­kob, bar kad je OVK u pi­ta­nju, bi­la ne­re­al­na, jer oni mo­ra­ju da iz­go­re to svo­je po­gon­sko go­ri­vo i mi­slim da se to mo­že oče­ki­va­ti u do­gled­nom vre­me­nu.

U ovom tre­nut­ku Al­ban­ci ni­su u sta­nju da iz­ba­ce ne­kog ko će bi­ti au­to­ri­tet u pre­go­vo­ri­ma. Svi ho­će kon­tro­lu nad OVK, a ako ta­ko na­sta­ve, taj po­kret će da se ras­pad­ne i me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca će di­ći ru­ke od njih. A ako voj­no kri­lo osta­ne bez po­li­tič­kog kri­la, oni on­da mo­gu sa­mo da pu­ca­ju. Me­đu­tim, ni­ko ne­će pri­hva­ti­ti onog ko sa­mo pu­ca, a ne nu­di po­li­tič­ku op­ci­ju.

Zar se kao nji­hov po­li­tič­ki cilj ne mo­že uze­ti ide­ja u uje­de­i­nje­nju svih Al­ba­na­ca u jed­nu dr­ža­vu?

- Pa, zar i po­li­ti­ka 1991. „svi Sr­bi u jed­noj dr­ža­vi“ i ide­ja o sa­ve­zu srp­skih dr­ža­va ni­je do­ži­ve­la osu­du me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, ko­ja je ja­sno re­kla da na Bal­ka­nu ne­će he­ge­mo­nu dr­ža­vu. Isto­ri­ja Bal­ka­na po­ka­zu­je da ve­li­ke si­le ni­kad ni­su hte­le ne­ku ja­ku na­ci­o­nal­nu dr­ža­vu u ovom de­lu Evro­pe. I na kra­ju, zaš­to bi ve­li­ka Al­ba­ni­ja bi­la pri­hva­tlji­vi­ja od ve­li­ke Sr­bi­je? Ako ta dr­ža­va do sa­da ni­je uspe­la da se po­ka­že kao sta­bil­na, kao dr­ža­va u ko­joj funk­ci­o­ni­šu in­sti­tu­ci­je, me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca ne­će ni tra­ži­ti part­ne­ra u njoj. Osim to­ga, al­ban­ski ape­ti­ti ob­u­hva­ta­ju i Ma­ke­do­ni­ju, ko­ja je zglob ju­žnog Bal­ka­na. Pro­sto, sve­tu ni­je sta­lo do kon­flik­ta u ovom de­lu Evro­pe i za­to će on spre­či­ti stva­ra­nje bi­lo ko­je „ve­li­ke“ dr­ža­ve.

Šta to, suš­tin­ski, zna­či za na­šu ze­mlju i nje­ne po­zi­ci­je?

- Spo­sob­nost da re­ši ko­sov­sku kri­zu bi bio test za pot­pu­nu in­te­gra­ci­ju Ju­go­sla­vi­je u me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu. Po pr­vi put se po­ka­zu­je da Sr­bi u su­ko­bu po­ka­zu­ju iz­ve­snu su­zdr­ža­nost. Na­ša pro­pa­gan­da, pre­ko priš­tin­skog Me­di­ja cen­tra de­lu­je do­sta pro­fe­si­o­nal­no. U si­tu­a­ci­ji ka­da se me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca na­la­zi u svo­je­vr­snoj pat po­zi­ci­ji, bi­lo bi lo­gič­no da vla­da ove ze­mlje po­ka­že ini­ci­ja­ti­vu što je, ina­če, ret­ko či­ni­la u ova­kvim kri­za­ma. To bi zna­či­lo sprem­nost na­še stra­ne da se kri­za re­ša­va na opšte pri­hva­tljiv na­čin.

Na osno­vu do­sa­daš­njeg raz­vo­ja si­tu­a­ci­je, ka­ko ras­plet oče­ku­je­te?

- Jed­nu teš­ku fa­zu smo proš­li u ju­nu, ka­da je si­tu­a­ci­ja do­sta pod­se­ća­la na pr­ve me­se­ce ras­pa­da SFRJ. Me­đu­tim, ubr­zo su se po­ka­za­le raz­li­ke u od­no­su na on­daš­nje pri­li­ke, a pre sve­ga u či­nje­ni­ci da me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca u al­ban­skoj stra­ni ni­je pro­naš­la re­še­nje pro­ble­ma, već sve vi­še sa­gle­da da je u njoj pro­blem.

Sad smo u nekj vr­sti in­ter­me­ca, u ko­me svi pre­ra­ču­na­va­ju šta su iz­gu­bi­li, a šta do­bi­li. Mi­slim da će­mo već u na­red­nim me­se­ci­ma vi­de­ti ka­ko će se stva­ri raz­vi­ja­ti, pri če­mu ne oče­ku­jem da će se neš­to spek­ta­ku­lar­ni­je de­si­ti na Ko­so­vu u ju­lu i av­gu­stu. Me­đu­tim, na je­sen, a si­gur­no do kra­ja go­di­ne, stva­ri će bi­ti po­kre­nu­te sa mr­tve tač­ke pri­ti­skom me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, ko­ja će sve uči­ni­ti da se do pro­le­ća pro­na­đe ba­rem pro­vi­zo­ri­jum za re­še­nje kri­ze.

Danas, jul 1998.

Al­ban­ci kao kra­jin­ski Sr­bi

 - Ako Al­ban­ci ne bu­du pri­hva­ti­li kom­pro­mis u jed­nom tre­nut­ku, ako OVK na­sta­vi sa jed­no­smer­nim sr­lja­njem u voj­no re­še­nje, al­ban­ski po­kret ima ve­li­ke šan­se da za­vr­ši kao Kra­ji­na. Mi­slim da je to je­dan ve­li­ki pri­ti­sak, ko­ji će se sru­či­ti na­red­nih me­se­ci na Al­ban­ce u ci­lju nji­ho­vog do­la­ska na pre­go­vo­re. Ka­da se po­ka­za­lo da kra­jiš­ki Sr­bi ni­su za ni­ka­kvo po­li­tič­ko re­še­nje, i oni ko­ji su se za­la­ga­li za ostva­ri­va­nje nji­ho­vih pra­va su se po­vu­kli, po­sle če­ga vi­še niš­ta ni­je mo­glo za­u­sta­vi­ti „Blje­sak“ i „Olu­ju“.

Zna­či, sma­tra­te da Al­ban­ce mo­že za­de­sit zla sud­bi­na kra­jiš­kih Sr­ba?

- Ako Be­o­grad bu­de spre­man da po­nu­di re­še­nje, a Al­ban­ci ne pri­hva­te pre­go­vo­re i od­bi­ju po­nu­đe­no, on­da bi nji­hov po­kret bio sa­te­ran u ćo­šak. Me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca bi u jed­nom trent­ku po­ru­či­la da ne že­li vi­še da tr­pi OVK i da će da za­tvo­ri gra­ni­ce sa Al­ba­ni­jom i ta­ko spre­či­ti snab­de­va­nje te­ro­ri­sta oruž­jem. A on­da, ka­ko se to ci­nič­no de­ša­va, svet će okre­nu­ti gla­vu na dru­gu stra­nu i sa­če­ka­ti da dr­ža­va ugu­ši po­bu­nu apa­ra­tom re­pre­si­je. Ta­ko se de­si­lo u Kra­ji­ni, ta­ko se de­ša­va u Kur­di­sta­nu.